Ovogodišnja Parada ponosa u Beogradu otvorila je pitanje koje je postojalo i ranijih godina, ali se zbog zabrana i potencijalnog nasilja nije o tome govorilo: ima li ona zaista potencijal da se izbori za prava obespravljenih? Jedan događaj sa Parade govori da trenutno nema, ali i samo nametanje tog pitanja je napredak u odnosu na prošlu godinu.
Priprema Parade ovoga je puta bila u drugom planu. Brojne izbeglice i naprasno otkrivena tolerancija u potpunosti su skrenule pažnju prvo sa Nedelje ponosa, a onda i sa Parade kao kulminacije. Gotovo da nije bilo sumnje da će Parade biti i ove godine. Nije sad baš da su se Srbi u ovih godinu dana izmenili i da imaju više razumevanja za probleme LGBT populacije. Teško da se tu išta promenilo, a toga su svesni svi, bez obzira na date izjave. Boban Stojanović iz Organizacionog odbora Parade je istakao da je ove godine bilo mnogo lakše nego ranijih godina.
- Nije bilo pregovora sa državom. Vrata na koja smo kucali su se otvarala. Znate koliko smo se borili da dobijemo ovaj prostor i da na relaksirani način organizujemo Paradu ponosa. Veoma smo srećni što se desio taj dan. Bez mnogo napetosti, tenzija, organizovanog nasilja i protesta koji nisu u korist ove manifestacije - rekao je.
Gradonačelnik Beograda Siniša Mali nije krio euforiju. Kako je kazao, došao je da podrži događaj jer je važno pokazati ‘ovu lepu sliku modernog i otvorenog grada gde građani ne prihvataju nikakvu diskriminaciju, ni po verskoj, ni po rasnoj, ni po seksualnoj osnovi’. Za njega je to bila prava slika Beograda, a slika Beograda tog dana bilo je i oko deset puta više policajaca nego samih učesnika. A to ipak nešto znači.
- Ovo je prvi Prajd koji je normalno najavljivan i sve je išlo kako mi želimo - objašnjavao je Goran Miletić, još jedan od organizatora, ali on je jedan od retkih koji se osvrnuo na anomaliju sa policijom.
Marija Perković iz Žena u crnom pročitala je tekst Roze Luksemburg i na kraju sve prisutne pozvala na minut ‘urlanja protiv nepravde’, naglasivši da ’danas pred svima koji pate, pred radništvom i ženama, pred LGBT osobama, pred izbeglicama, ostaje isti zadatak – borba protiv fašizma i kapitalizma’
- Jedina činjenica koja govori da još nije sve kako treba je da i dalje imamo Prajd sa velikim brojem policajaca i sve dok to ne bude eliminisano, moraćemo da se borimo na ovaj način. To je lakmus-test kako LGBT zajednica živi. Ako postoji potreba za ovolikim brojem policajaca, to pokazuje da mora još puno toga da se uradi - izjavio je Miletić.
Kako god, dosadašnje iskustvo nije dalo organizatorima mogućnost da se malo razmašu. Energija je trošena na pregovore, a kako toga ovoga puta nije bilo, onda su se odlučili na uvođenje noviteta, a to je kuma Parade. Ove godine to je bila Biljana Srbljanović, koja je podsetila da je još 1989. Jovan Ćirilov iskoračio pred Partiju tražeći da se dekriminalizuje istopolni seksualni akt. Podsetila je i na izbeglice u obližnjim parkovima i pozvala sve prisutne da nakon šetnje odvoje malo vremena i pomognu ljudima u nevolji.
I onda je krenula šetnja, tokom koje je takođe bilo noviteta, poput gospođe koja je sa balkona na učesnike bacala cveće, ali bilo je i onih koji su pred ovim veselim skupom zatvarali prozore i spuštali zastore. I baš pred skretanje ka konačnom odredištu, Skupštini grada, ispred spomenika Beograđanima obešenim 1941. na Terazijama, desilo se nešto što razotkriva korene problema u kom se nalaze svi obespravljeni.
Na kamion se popela Marija Perković, aktivistkinja Žena u crnom i preko razglasa pročitala tekst Roze Luksemburg iz perioda jačanja nacizma, tačnije od pre 83 godine. U tom tekstu Roza Luksemburg sagledava sve veće siromaštvo, glad i eksploataciju na radnim mestima.
‘Ključni zadatak je formiranje ujedinjenog fronta svih radnika i radnica kako bi se slomio i fašizam. Zbog toga je nužno da sve podele, političke, sindikalne, ideološke i verske budu po strani. Svi oni koji osećaju ugroženost, svi oni koji pate, koji čeznu za oslobođenjem, moraju pripadati ovom frontu protiv fašizma i njegovih predstavnika u svakoj vladi. Klasna svest je preduslov u borbi protiv fašizma, ekonomskih kriza, imperijalističkih ratova i njihovih uzroka, kapitalističkog načina proizvodnje.’
Na kraju je Marija Perković pozvala prisutne na minut ‘urlanja protiv nepravde’, naglasivši da ’danas pred svima koji pate, pred svim nepoželjnim na svetu, pred radništvom i ženama, pred LGBT osobama, pred izbeglicama, pred svima koje kapitalizam vidi kao nepoželjne i neproduktivne ostaje isti zadatak – borba protiv fašizma i kapitalizma’. Nakon povika ‘Smrt fašizmu! Smrt kapitalizmu!’ čula se samo buka, ali i poneki glas nezadovoljstva, valjda zbog neprimerenog ponašanja i prozivanja onih koji su ovaj skup i finansijski pomogli.
I tu se vraćamo na ključno pitanje sa početka. Ima li Parada ponosa zaista potencijal da se izbori za prava obespravljenih, ne samo onih LGBT usmerenja, kako to vole reći organizatori? Recimo da ima, ali da sve ne bi ostalo samo na potencijalu koji se lako i brzo može ugušiti i na Paradi koja je dovoljna samoj sebi, potrebna je veća doza senzibiliteta prema svim ugnjetavanima. Svedimo to na najprostije činioce. Jedna od ključnih stavki u borbi za ljudska prava je omogućavanje zapošljavanja bez diskriminacije. U redu. Recimo da sutra čekiramo to i da diskriminacija zaista postane prošlost. Šta ćemo kad otkaz dobijemo ne zbog seksualnog usmerenja već zbog nezadovoljstva plaćenim radom, nepoštovanjem onog drugog seta ljudskih prava? Vratiti se na ulicu ili se osećati zadovoljno što ćemo moći prošetati jednom u godini, pa čak i bez policije?
Ova pitanja vise u vazduhu još od 2010., a kako je do ove godine akcenat bio na postojanju Parade, onda ih je retko ko postavljao. Ako već pričamo o napretku u odnosu na prošlu godinu, onda sagledajmo i širu sliku. Možda ludo zvuči, ali manji je uspeh činjenica da je drugu godinu zaredom održana Parada od činjenice da je probudila duhove vremena. Ignorisanje znači gubljenje prijatelja, saboraca, a to onda znači i gubljenje smisla Parade, ako je smisao ukazivanje na loš odnos, na zakonske nedostatke, na sporo čekanje pravde, na poštovanje Ustava. Ako nije, onda se izvinjavamo. Neko tamo će jedva dočekati takvu vrstu poraza.
