Na nedavnom međunarodnom festivalu Zagrebdoks veliko zanimanje publike pobudio je film ‘Biti ili ne biti Ivan Hiti’ banjalučkog dokumentarista Branka Lazića, koji govori o hrabrosti i ljudskosti pripadnika HV-a koji je usprkos drugačijim naređenjima spasio eparhijsku biblioteku SPC-a u Pakracu i zbog toga trpio brojne prijetnje i šikaniranja, uključivši i to da niz godina nije mogao dobiti posao. Teme našeg razgovora bile su sam film, okolnosti vezane uz njega, ali i generalni položaj filmaša u Republici Srpskoj.
- Kako se dugo godina poznajem sa sadašnjim vladikom pakračko-slavonskim Jovanom, otišao sam pre dve godine u Pakrac da ga posetim; vladičanski dvor se obnavljao, ali je u velikom delu još bio u ruiniranom stanju, pa sam ga pitao šta je tamo sve bilo. Kazao je da je bila i biblioteka iz koje su knjige i rukopisi sačuvani te mi ispričao priču o Ivanu Hitiju. Otišao sam na Gugl i shvatio da nijedan od velikih medija tu priču nije ispričao, da postoji nekoliko kratkih agencijskih vesti, no da zapravo niko nije pokušao da joj obradom dade veći značaj i sazna šta je iza cele priče, kakav se čovek iza nje krije. Bilo mi je fascinantno da nijedan od hrvatskih, srpskih i bosanskih medija nije pokušao išta da uradi. Našao sam Hitijev telefon i nazvao ga: trebalo je nekoliko telefonskih razgovora da ga uopšte ubedim da razgovara sa mnom – i njega je iznenadilo da neko hoće njime da se bavi. Rekao sam mu da ne želim da to radim na površan ili senzacionalistički način, da hoću da probamo shvatiti ljudsku dramu iza priče. Tri dana nakon našeg poslednjeg razgovora otišao sam sa ekipom u Varaždin, gde živi. Snimali smo u Pakracu, a dogovorili smo se i da odemo u Duhovni centar Zagrebačke mitropolije da on i vladike vide šta je spasao – i vladika je tom prilikom prvi put video sačuvanu biblioteku. Tamo smo snimili poslednji deo filma, pa sam zahvalan SPC-u što nam je dozvoljen ulaz u arhiv i pristup arhivskim materijalima. Zanimljivo je da sam tokom snimanja Ivanu postavio samo nekoliko pitanja: uglavnom sam ga puštao da sam evocira uspomene. Dramaturgiju sam radio sam, tokom mesec i po dana montaže.
Ljudski pristup
Kakav je dosadašnji život vašeg filma i kakve je reakcije pobudio?
Prvi je put prikazan na Beldoks festivalu dugometražnog filma u Beogradu. Dosad je bio na petnaestak festivala, uz ostalo i u Kataru, Švedskoj, Sarajevu, ali i kosovskoj Gračanici, gde su ga sa oduševljenjem pogledali. Mislim da će imati bogat festivalski život, a pre nekog vremena stigla mi je ponuda distributerske kuće iz SAD-a koja želi da otkupi prava i radi distribuciju filma u svetu. Nikad nisam nikoga nazivao da mi film bude na festivalu, pa ni Zagrebdoks. Prosto, prijavim se, pošaljem ga i to je to; poslao sam ga na još neke festivale u Hrvatskoj i ako im bude odgovarao, prikazaće ga. Film je inače izazvao puno reakcija, od uobičajenih do onih stručnih, od strane filmskih kritičara koji su oduševljeni pričom. Jer ovaj film nije umetnički doživljaj, bit je u samoj priči i emocijama koje izaziva. Sve su reakcije na njega praktički bile pozitivne, a najbitnija mi je ona mog prijatelja izbeglog iz Hrvatske u Banjaluku, lajt-verzije srpskog nacionaliste, koji je kazao: ‘Jebi se i ti i taj tvoj film, sad ne mogu više da mrzim Hrvate!’ Osim na forumima, nisam se sreo sa negativnom reakcijom, ali na njih se ne obazirem. Različiti ljudi raznih godišta su gledali moj film, a ja sam gledao kako na njega reaguju. I bio sam zadovoljan.
Koliko je Hiti bio poznat u javnosti, posebice prije nego što je za svoj čin odlikovan od hrvatskog predsjednika Ive Josipovića i srpskog patrijarha Irineja?
Bio je poznat javnosti, ali samo kao kratka vestica i to pošto je dobio pomenuta odlikovanja, povodom kojih su objavljene tri-četiri rečenice u nekim novinama. Kasnije sam ipak iskopao mnogo više građe, između ostalog i u vestima Varaždinske TV.
Je li javnost, i u regiji i u svijetu, spremna na filmove o ovdašnjim ratovima 1990-ih?
Neko je rekao da je takve filmove zabavno raditi, ali teško gledati. Nisam ljubitelj teških filmova i volim u njima imati nešto koliko-toliko pozitivno. Ovaj film vadi maksimalno i iz priče i iz Hitija. Takvi filmovi su potrebni, ali se često njima manipuliše, pa postaju srpskom, hrvatskom ili bošnjačkom pričom. Tako naprave više lošega nego dobroga. Pristup filmu mora biti manje političan, a više ljudski.
Svi treba da vide sve
Kako ocjenjujete regionalnu produkciju dokumentarnih filmova i kulturnu razmjenu vezanu uz njih?
Svi treba da vide sve. Hrvatska definitivno ima najveću i najbolju produkciju dokumentarnog filma, jer ima sistemski rešeno finansiranje. Srbija je sledi, ali je onde još uvek neki haos. BiH je u najgorem položaju, jer finansiranje filmova i kulture ide u tri dela, kao i sve ostalo – kakva država, takvo i finansiranje! Srećom, radim na Radioteleviziji RS-a, koja neku priču gura kad stane iza nje. Osim toga, ne pravim skupe i glamurozne priče. A ako je film dobar, Nenad Puhovski ga prikaže na Zagrebdoksu bez obzira na to odakle je; to je predivna stvar, kao i publika.
Koliku podršku imaju autori koji stvaraju filmove u Republici Srpskoj, odnosno BiH?
Nikakvu, ona ne postoji. Tek su ove godine odobrena prva sistemska sredstva za filmove, nekih 100.000 konvertibilnih maraka, odnosno 50.000 evra; za te pare možete da napravite pet kratkometražnih ili srednjometražnih dokumentaraca. U kinematografiju RS-a sistemski ništa nije ulagano, postoje samo pojedinačni slučajevi, tj. ljudi iz Srbije koji pokupe novac RS-a, naprave svoje filmove i odu. To nije saradnja, oni dođu, uzmu i odu. Ljudi koji se bave filmom su ogorčeni jer je većina sredstava za film u poslednjih pet-šest godina dana filmašima van RS-a.
