‘Hasanbegoviću stigla zanimljiva podrška iz Srbije’, ‘Podrška iz Beograda’, ‘Izbor Hasanbegovića obradovao srpskog povjesničara’ – samo su neki od naslova kojima su se kočoperili mediji u Srbiji nakon izbora Zlatka Hasanbegovića za hrvatskog ministra kulture. Ta podrška stigla je od Bojana Dimitrijevića, istoričara koji je jedan od glavnih zagovarača rehabilitacijskih procesa u Srbiji. Poslednji je onaj rehabilitacije Milana Nedića. Sam Dimitrijević nam je otkrio odakle i zašto podrška koju je dao Hasanbegoviću.
- Hasanbegović je istoričar koji je poznat u beogradskoj sredini kao jedan od sudionika saradnje našeg Instituta za savremenu istoriju Srbije sa hrvatskim. Dve naučne sredine, beogradska i zagrebačka, sarađuju veoma dobro na istorijskom planu. Nemamo ista mišljenja, ali sarađujemo već nekih desetak godina i u toj saradnji smo upoznali Zlatka Hasanbegovića, koji se bavi istorijom ideja, životom Muslimana u Kraljevini Jugoslaviji i nekim bitnim stvarima, tako da sam mu ja kao svom kolegi, prijatelju i poznaniku dao podršku od prvog trenutka kad sam čuo da će biti ministar - kaže Dimitrijević.
Na pitanje kako gleda na Hasanbegovićev uradak u časopisu ‘NDH’, odgovara:
- Zlatka Hasanbegovića znam u proteklih desetak godina, kao kolegu istoričara. Da li su to njegovi rani radovi ili uticaji mladalačkih stremljenja? To isto bismo mogli na nađemo i na srpskoj strani, kod onih koji su sad u vlasti. Taj deo njegove ličnosti mi je manje poznat. Govorim o Zlatku Hasanbegoviću, istoričaru, čoveku koji je dobar poznavalac političkih ideja i ideologija, o čoveku koji je u hrvatskom političkom životu zastupao konzervativne stavove i kao takav je privukao pažnju levičarski nastrojene javnosti koja ne voli takav, donekle i arhaičan pristup koji je imao po nekim tekućim pitanjima u političkom životu. Na nama u beogradskoj naučnoj javnosti je da se ne mešamo u politička pitanja i da izrazimo podršku svakom našem kolegi u naučnom radu, a u politički rad ne bi trebalo da se mešamo.
Iz Srbije nisu stigle nikakve zamerke na odabir ministara, pa ni na Hasanbegovićeve stavove izražene u časopisu ‘NDH’. A što i bi? U Srbiji su na vlasti četnički vojvode, pa što u Hrvatskoj onda ne bi bili proustaški nastrojeni ministri? – ocenjuje Erik Gordi
Erik Gordi, predavač jugoistočnih evropskih studija na londonskom Juniverziti koledžu, ističe da je bilo koja glupost koja dolazi iz Hrvatske dobrodošla ‘zato što pomaže u opravdanju gluposti iz Srbije’.
- Zato se na primer vidi veliko uzajamno poštovanje između pročetničkog lošeg istoričara Dimitrijevića i proustaškog lošeg istoričara Hasanbegovića. I prvom i drugom je korisna percepcija da su svi Hrvati ustaše, odnosno svi Srbi četnici, jer tako ne izgleda da su tendenciozni ili neprofesionalni istoričari, nego da se legitimno bore za ‘nacionalnu’ stvar. Ova situacija, međutim, ima dva nivoa. Jedan je već spomenut, a drugi je onaj međudržavni, jer iz Srbije nisu stigle nikakve zamerke na odabir ministara, pa ni na Hasanbegovićeve stavove izražene u časopisu ‘NDH’. A što i bi? U Srbiji su na vlasti četnički vojvode, pa što u Hrvatskoj onda ne bi bili proustaški nastrojeni ministri? - ocenjuje Gordi.
- Stalno ponavljam istu tezu da su to spojeni sudovi - govori Aleksandar Kraus, predsednik Saveza antifašista Srbije (SAS).
- Mi govorimo iz Srbije, što znači da treba više da se bavimo onim šta možemo ovde da uradimo da ti spojeni sudovi ne budu spojeni u negativnom kontekstu, kontekstu ekstremnih ideologija, i da vidimo šta možemo da uradimo da se takav trend zaustavi. Što se tiče ovdašnjih reakcija, odnosno njihovog nepostojanja, jasno je da jednima i drugima prija situacija ‘što gore, tim bolje’. Ti režimi se održavaju na ekstremizmima, oni jedni drugima potiru odgovornost za devedesete. Neće da se bave ozbiljnom analizom tog vremena i svog doprinosa, pa i danas živimo posledice toga - dodaje Kraus.
I sam Dimitrijević, dalo se to naslutiti iz njegovog prethodnog odgovora, ima sličan stav.
- Srpska vlada se na neki način čestitkama posle izbora HDZ-a opredelila u ovom odnosu. Vlada je podržala tu novu garnituru pre svega iz razloga nekakve načelne ideološke bliskosti SNS-a i HDZ-a. Činjenica je da HDZ i SNS baštine prošlost iz početka devedesetih godina, kad su mnogi od današnjih aktera političke scene imali daleko radikalnije stavove i bili su koloritniji. Nosili su različita obeležja. To je karakteristika oba politička života, i srpskog i hrvatskog. Lično, predstavljam onu struju koja nije tako brojna i verujem da bi takve stvari trebalo da stavimo sa strane. Srbi i Hrvati više ne bi trebalo da ratuju, ne bi trebalo da bude više sukoba jer su obe nacije ugrožene drugim izazovima, ekonomskim, migracionim, populacionim… - smatra Dimitrijević.
Gordi ističe da su za vlasti u Srbiji ekstremističke pojave u Hrvatskoj ‘itekako korisne i to ne samo za domaću propagandu, nego i da se poboljša percepcija srpske Vlade’.
- Kao, eto, nije više najgora u regionu. Još ako je Hrvatska slabija zbog tog ekstremizma, onda će lakše biti prinuđena na ustupke u vezi s konkretnim pitanjima. Znači, srpskim vlastima stvarno odgovara da bude što više ekstremista u Hrvatskoj, kao i obrnuto. Ne može se voditi propagandni rat između razumnih ljudi - zaključuje Gordi.
