Pre više od dve godine azilanti, migranti ili kako god su ih tad nazivali, dospevali su u medije uglavnom uz priču o incidentima ili pobuni lokalnog stanovništva kojem se ideja da pored njih obitavaju neki nepoznati ljudi, nepoznatog porekla, religije, jezika nikako nije sviđala. Vremena su se izmenila i danas su azilanti, migranti ili nekako treće postali izbeglice u prolazu i u potrazi za spasom u EU carstvu. Zvanična politika Srbije za sada pokazuje visok nivo senzibiliteta, što prate i mediji. Pitanje je samo do kada će to tako biti. Stoga, raditi dodatno na senzibilizaciji javnosti nije na odmet.

Izložba, koja je u 11. septembra otvorena u Muzeju afričke umetnosti pod nazivom ‘Granica je zatvorena’, napravljena je upravo zbog toga. Mada će vam autori reći da to i nije izložba, već da je reč o dokumentarnom radu koji ima za cilj da nam približi strane kulture i ljude.

Žudnja za normalnim životom

‘Ako dobro razumeš početak, kraj te neće namučiti’, sirijska je izreka, ‘Ako čekaš sutra, sutra će doći. Ako ne čekaš sutra, sutra će takođe doći’, nigerijska je izreka, ‘Najpre hrana, zatim religija’, avganistanska je izreka. One su samo mali deo skupa koji je predstavljen posetiocima Muzeja. Tu su i izjave koje nemaju nacionalnost poput: ‘Želim posle škole da mogu da igram fudbal sa prijateljima’, ili ‘Volela bih da mi je život običan i normalan’. Sasvim obične izjave sasvim običnih ljudi.

Postavljene su i mape putovanja koje opisuju načine prelaska granica, audio zapisi koji govore o razlozima putovanja, nadanjima, pisane i vezene poruke na tekstilu, interaktivna aplikacija, a predstavljena je i društvena igrica koju su osmislili tražioci azila smešteni u Centru za smeštaj tražilaca azila u Bogovađi. Upravo po toj igrici je izložba i dobila ime.

Krivci za postojanje ove dokumentacije su nevladina organizacija Grupa 484, umetnički kolektiv ŠKART i umetnici Ivana Bogićević-Leko, Snežana Skoko i Luka Knežević - Strika.

Irina Subotić, predsednica Upravnog odbora Grupe 484, prilikom otvaranja izložbe je istakla da su oni ‘pružili ruku razumevanja’ te je izrazila želju da azilanti ostave i neki pozitivni trag, a posebno se osvrnula na našu nedavnu prošlost:

- Najuzbudljivije je prepoznavanje nas samih kroz ono što su prošli ovi ljudi. Znamo kako smo se osećali sa zatvorenim granicama, kad smo bili blokirani.

Konkretna iskustva u radu predočio nam je Đorđe Balzamović iz ŠKART kolektiva. Svaki početak je težak, pa tako i ovaj.

- Stižemo u Bogovađu i tamo se nalaze oni koji su smešteni u centar i oni koji se kriju u šumi, oni koji još nisu dobili papire. Izlazimo i dolazi nam jedan nasmejan momak i pita: ‘Šta vi ovde radite’, u zagradi: ‘Šta ćete nam vi?’ To je bilo fenomenalno. Prvo pitanje nas je navelo da razmišljamo. Rekli smo mu da su nas poslali da im učinimo život zanimljivijim, ali da nas više zanima kako su došli dovde, koliko para su potrošili, kome su ih dali. Pri tom je bilo bitno da nismo hteli da ih davimo. To je ključna stvar.

Android, najbolji izbeglički prijatelj

Posebno izdvaja momka iz Senegala koji mesecima putuje sam.

- Ključne stvari od kojih se izbeglice ne odvajaju su novac i mobilni telefon. Fejsbuk im je užasno važan jer jedino tako komuniciraju sa rodbinom iz zemlje odakle idu i sa onima koji su u zemljama u koje su krenuli. Pamtim jednog iz Senegala. Pitao sam ga kome je, šta i koliko platio, a on je rekao da nije platio nikome ništa jer ima android i gleda gugl mapu i na taj način odlučuje gde će preći granicu. Kaže da je pešačio mesec dana. Svaki dan po deset sati, ali on je bio sam i to je bilo pre dve godine. Sad je sve drugačije.

Tih dana biti azilant u Srbiji nije bilo lako. Setićemo se čestih protesta građana, ne samo u Bogovađi, nego i Banji Koviljači. Danas je situacija uveliko izmenjena. Više ne govorimo o stotinama, već o hiljadama pristiglih i to svaki dan, pomoć pristiže sa svih strana, a i politika države je začuđujuće afirmativna.

Đorđe smatra da je reč o lukavoj politici vlasti.

- Ne verujem da su postali velike kosmopolite i da sad odjednom vole muslimane, već skupljaju poene. Sve je to igra za početak pregovora. To je moja pretpostavka. Državna politika kontroliše medije i mediji guslaju o tome. Pokušavam da pratim komentare ljudi koji nisu u medijima. Ti komentari su u suprotnosti sa onim što se piše. Pravi ispit će biti za nekoliko meseci kad Mađarska hermetički zatvori granicu, kad počnu da ih vraćaju u treće, sigurne zemlje, odnosno Srbiju. Kad bude više onih koji zatraže azil u Srbiji, videćemo kakva će biti reakcija.

Naši budući sugrađani

Dokumenti koji su izloženi u Muzeju afričke umetnosti živeće i nakon zatvaranja izložbe, kaže nam Đorđe, dodavši da njima pokušavaju dodatno da senzibilizuju, pre svega učenike, jer će za to očigledno biti potrebe.

- Ovo svi zovu izložbom jer je tako postavljeno i jer je u muzeju, a bio nam je i cilj da na taj način politizujemo Muzej afričke umetnosti. Bitno je da se u institucijama kao što su muzeji dešavaju stvari ovog tipa. Ja ovo zovem dokumentima. Naš cilj je da ih nosimo u škole i da tamo radimo sa srednjoškolcima na temu migracija i senzibilizacije prema migrantima, a ja se nadam i budućim sugrađanima. Ako mene pitaš, ja bih bio oduševljen kad bi što veći broj njih ostao ovde. To bi bio jedan kulturni procvat. Ovo je prvi korak, ovaj dokumentarni rad, a naš glavni cilj su škole.

I to je taj test. Pokažemo li razumevanje i empatiju za one koji se odluče na ostanak u Srbiji, možda ne perspektivnoj, ali za razliku od Sirije, Avganistana i ostalih država iz kojih dolaze, sigurnoj zemlji, onda možemo reći da je i rad na ovim dokumentima imao smisla. U suprotnom zidovi postaju realnost, ne samo na granici sa Mađarskom. To će značiti dodatno utvrđivanje i onih najgorih zidova, u glavama.