Mada bi se po rezultatima ovogodišnjih parlamentarnih izbora u Srbiji moglo reći da je sve dobrim delom već viđeno pre dve godine, tokom prošlih vanrednih izbora, stanje na terenu nije uopšte bilo takvo: nešto zbog vremena (jer se 24. april iznenada pretvorio u prohladni jesenji dan), a nešto zbog samih rezultata, kojima gotovo niko nije bio zadovoljan. Nije bilo vatrometa i slavodobitnih govora, što je svakako novost na srpskoj, ne više tako mladoj političkoj sceni.
Euforija više ne stanuje u taborima srpskih političkih stranaka. Ako smo se do prošlih izbora čudili kako je moguće da se svi osećaju kao pobednici (ili barem oni koji su prešli magičnih pet odsto osvojenih glasova, koliko iznosi cenzus), ovima je postavljen novi trend – bez euforije i bezrazložnog osećaja nadmoći, čak i u taboru pobednika. Otkako su procurili prvi preliminarni rezultati, sa frapantnim podacima o podršci SNS-u od 56 odsto, očekivalo se obraćanje predsednika i premijera, boga i batine, a to se negde iza 22 časa i desilo. Iako je u tom trenutku i sam Aleksandar Vučić baratao podatkom od preko 50 odsto podrške, dakle o neupitnoj pobedi, u taboru SNS-a atmosfera ni približno nije bila slična onoj polovinom januara, kad je na sednici Glavnog odbora stranke slavodobitno najavio članstvu i plebsu da se ide na izbore. Aplauzeri i dežurni podizači atmosfere kao da su se istrošili toga dana, pa su u noći proglašenja pobede mlakim dočekom dopratili pobednika, koji nije odavao ništa više pozitivne energije od stranačke publike. Stisnuta pesnica podignuta u vazduh i mlaki aplauzi koje je dobio nisu bili primereni čoveku koji je sa partijom koju vodi ostvario najbolji izborni rezultat ‘u novijoj istoriji Srbije’, da ga parafraziramo. I dodajmo, ne samo Srbije.
Ni kod radikala nije bilo ništa veselije, mada je posluženje bilo u njihovom stilu: pečenje, rakijica, Koka-kola… Kad se nakon popriličnog čekanja Šešelj napokon pojavio, kazao je otprilike ovo: ‘Nismo zadovoljni, ali posluženja će još biti. Nadamo se da smo vam bili dobri domaćini’
Rezultati koji su u međuvremenu pristizali sa terena nisu davali mnogo izbora: ili se pridružiti nezadovoljnoj gomili koja je visila ispod cenzusa ili nekom od malog broja onih koji su se valjali iznad famoznih pet odsto. Izbor je pao na štab Vučićevog političkog oca Vojislava Šešelja. Radikalima se predviđao prolazak, a pojedinci su čak najavljivali da bi mogli osvojiti i više od deset odsto glasova, najviše zahvaljujući konačnom završetku suđenja u Hagu, odakle se Šešelj vratio neokrznut. Činilo se da bi to mogao biti najbolji izbor u svemu ponuđenom, ako ni zbog čega a ono zbog vere u kapacitet radikala da preuveličaju sopstvene vrednosti i omalovaže tuđe. Put nas je odveo do zgrade Magistrata u Zemunu, ispred koje samo tezge i gola kiša, ni traga nekom trubaču ili kojem drugom svircu. A i unutra ništa veselije, mada je posluženje bilo u radikalskom stilu, uz pečenje (što praseće a što janjeće), rakijicu i Koka-kolu… Svi su očekivali pojavljivanje vojvode, na šta se neuobičajeno dugo čekalo, s obzirom na to da su se ostali već uvelike bili oglasili. Pre Šešelja, nakratko se pojavila visoka funkcionerka Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta, poznata po bacanju kletvi na neistomišljenike u Skupštini Srbije, koja je kao razlog kašnjenja navela spor proces prebrojavanja glasova.
I onda, oko 23.30, vojvoda ulazi, seda na centralno mesto i kaže nešto otprilike ovako: ‘Nismo zadovoljni, ali posluženja će još biti. Nadamo se da smo vam bili dobri domaćini.’ Od očekivanog derneka – ništa.
Ipak, čini se da su se najbolje proveli oni koji su visili oko cenzusa: Demokratska stranka Srbije, Dveri, Demokratska stranka, pokret Dosta je bilo Saše Radulovića i koalicija koju vode Čedomir Jovanović, Boris Tadić i Nenad Čanak. Kućama su svi otišli ranom zorom, nakon posete Republičkoj izbornoj komisiji. Dan posle, odnosno koji sat posle, doneo im je vesti da su žuđeni cenzus i nadvisili. A i taj dan posle nešto govori: možda najmanje da su učesnici izborne trke svesni svih problema sa kojima građani Srbije žive, a puno više da su konačno sagledali sopstvenu nemoć. I kamo sreće da tako i ostane – bio bi im to prvi korak ka napuštanju političkog života, penzionisanju, pa i gašenju stranaka kojima rukovode i to u najširem spektru, od demokrata do radikala. Jer ko bi još verovao u bilo kakav uspeh radikala da se Šešelj povuče, iz bilo kog razloga? Sigurni smo da je i on sam toga svestan.
Ali politička kombinatorika lako uveri mrtvaca da još nije rekao poslednju. Kažu da se mudrost stiče sa godinama i iskustvom, no izgleda da u Srbiji to ne važi, barem kad je reč o političkom iskustvu i godinama provedenima ponajviše u zamajavanju građana.
