Film 'Evaporating Borders', autorke Ive Radivojević, snimljen je na Kipru pre nego je situacija sa izbeglicama u potpunosti izmakla kontroli, a rađen je u američko-kiparsko-grčko-srpskoj koprodukciji. Imao je i buran festivalski život ovenčan brojnim nagradama. Iva Radivojević i sama iza sebe ima izbegličku priču jer je devedesetih izbegla iz Jugoslavije na Kipar.
Koji su bili motivi za snimanje filma?
Mama, sestra i ja smo otišle iz stare Jugoslavije '92 godine. Smestile smo se na Kipru, gde sam odrasla dok se nisam preselila u New York. One su još uvek tamo i, naravno, svake godine im dolazim u posetu. Pre nekoliko godina sam primetila novi talas izbeglica i migranata i način na koji su oni 'prihvaćeni' je bio bitno drugačiji. Odjedanput su se glasno probudili rasizam i ksenofobija. Postalo je očigledno da treba da se priča o tome.
Koliko je vaše izbegličko iskustvo uticalo na senzibilitet kad je reč o izbeglima sa Bliskog istoka i iz Afrike? Koliko su ta dva iskustva uporediva?
Moje iskustvo je bilo potpuno drugačije. Mi nismo otišle kao izbeglice, mada je sreća da smo mogle da izađemo iz zemlje i emigriramo na Kipar. I tu je bilo teškoća, ali nas barem nisu pratili meci. U isto vreme postoje neke stvari, neka iskustva koja su ista: osećaj da ne pripadaš nigde, gubitak porodice, društva itd. Iz te tačke se stvara povezanost.
U jednom delu filma upitani ste da li ste pravoslavka. Izbegli koji stignu na Kipar uglavnom su islamske veroispovesti. Mislite li da iza netrpeljivosti stoje isključivo verski razlozi?
I pravoslavci su marginalizirani. Na primer, Rumuni su 'kriminalci', žene iz istočne Evrope su prostitutke itd. Postoji stigmatizacija za sve. U ovom slučaju vera ima veliku ulogu. Kipar je ipak ostrvo koje je još uvek podeljeno i gde veliki broj grčko-kiparskih stanovnika povezuje muslimane (svejedno odakle) sa njihovim okupatorom - Turskom.
Kad ste se odlučili na pravljenje filma, da li ste pomišljali da bi situacija mogla eskalirati?
Moja prva ideja za film je bila sasvim drugačija, a kad sam počela da snimam, brzo sam shvatila da neću moći da je izvedem. Tu se promenio i smer filma, razvio se kao neka istraga, a iz istrage su počele da se rađaju razne situacije i događaji. Nekako se sve složilo na kraju.
Detektivski pristup filmu
Koja je bila početna ideja?
Prva ideja je bila da uradim eksperiment, poput starog filma Jeana Roucha 'Chronicle of a Summer'. Htela sam da snimim razgovore između izbeglica i Kiprana koje bih kasnije prikazala svima i snimila reakcije, ali to nije bilo moguće.
Iako je kroz film lako primetiti stav, ipak ga ni jednog trenutka ne namećete. Koristite jedno od osnovnih novinarskih pravila, a to je da saslušate obje strane. Koliko vam je to bilo opterećujuće, a koliko olakšavajuće?
Prišla sam filmu kao detektivka, u smislu da moram da otkrijem sve detalje i da sama potpuno shvatim situaciju pre nego šta počnem da pričam ili kažem bilo šta o njoj. Jedini način da se to ostvari jeste da se preokrene svaki kamen i da se čuje svaka priča. Na kraju je to ispalo olakšavajuće.
Koliko je trajao period priprema i da li ste nailazili na poteškoće prilikom pokušaja da dogovorite razgovor i snimanje?
Nije bilo nikakvih priprema. U zimu sam odlučila da idem na Kipar na tri meseca i da počnem da snimam. Nije bilo para za film, niti sam imala predstavu odakle da počnem. Pre odlaska na Kipar sam se prijavila kao volonterka u jednoj nevladinoj organizaciji koja je posvećena antirasizmu, radu na toleranciji itd. Verovala sam da ću tamo upoznati ljude koji mogu da me upute dalje. Tako se i desilo. U isto vreme poznajem Kipar veoma dobro, govorim jezik i imam dosta veza na ostrvu, tako da sam znala da će sve na neki način da se poveže.
Koliko je odnos Kiprana prema izbeglicama koji ste prikazali u filmu, a koji nije baš blagonaklon, paradigma odnosa država i građana EU naspram izbeglica? Naravno, izbegavamo generalizaciju, ali pojavljivanje neofašističkih grupa ili stranaka, pa i njihove akcije usmerene protiv izbeglica ipak ostavljaju najupečatljiviju sliku. Koliko je ona stvarna?
Važno je da se shvati da film predstavlja Kipar samo kao primer. Moj cilj nije da oslikam Kipar kao jedno grozno mesto gde se takve stvari dešavaju. Ne, poenta je da film služi kao refleksija baš tog odnosa koji je prisutan u raznim državama širom EU.
Dio filma je posvećen i pokušajima izbeglica da pronađu zaposlenje. Na primeru Filipinki objašnjavate pod kakvim katastrofalnim uslovima rade. Ako kroz taj primer sagledamo da dio evropskih država u izbeglicama vidi šansu za popunjavanje rupa na određenim poslovima, možemo li se onda bojati da je i taj slučaj samo paradigma onoga što bi izbeglice moglo čekati u budućnosti?
Naravno, u današnjem ekonomskom sistemu, to jest u kapitalizmu, cilj je uvek isti.
Koliko vam je kamera smetala u pokušajima da ostvarite komunikaciju?
Kamera nije bila problem. Način pristupa ljudima je najvažniji. Svaka komunikacija postaje odnos i zahteva poštovanje. Oni koji nisu hteli da učestvuju u snimanju, nisu. Uvek se pronađe neki kreativan način da se ispriča priča.
