Na pozornici teatra Ariston, osim italijanskih kancona, već 73 godina pevaju se društveno i politički angažovane pesme, vode se razne polemike, odvijaju se ljubavne drame, ali i one tragične, kao što je bilo samoubistvo poznatog kantautora Luigija Tence 1967. godine.
Sva ta dešavanja na festivalu muzike, vremenom su postala slika najvažnijeg događaja u Italiji, koja je osnivanjem muzičkog festivala Sanremo 1951. godine samo želela da zaboravi traume posleratnog perioda.
Poslednjih godina na pozornici čuvenog teatra ima svega i svačega, od popularnih pevača i anonimaca, glumaca i komičara, sportista do nesvakidašnjih heroja današnjice. Ove godine pojavio se tu i jedan vanzemaljac zajedno sa mladim pevačem tunižanskog porekla Ghallijem, koji je nakon izvedbe svoje pesme pozvao na mir i na prekid genocida u Gazi.
Gest koji je nadležne na RAI televiziji naterao da odmah zauzimu proizraelsku stranu, te umalo cenzurišu snimak njegovog nastupa na internetu. I taj vanzemaljac ostao je u čudu zašto je ovaj tridesetogodišnji milanski reper koji se oduvek bavi problemima vremena u kojem živimo, posle ovog događaja morao da objasni javnosti zašto se ne boji da kaže da genocid u Gazi mora da se zaustavi. Iako se njegova pesma plasirala u prvih pet, znalo se da on neće da pobedi.
Ono što se nije znalo, niti očekivalo jeste da će glumačka zvezda i gost ovogodišnjeg festivala John Travolta da se naljuti na organizatore, posle pačijeg plesa kva-kva, koji je neuspešno izveo sa voditeljima Amedeusom i Fiorelom. Taj video snimak više ne postoji na portalu RAI televizije, a Travolta je poručio da više nikada neće da dođe na festival, iako su mu za to debelo platili. Posle ovog skandala, italijanska komičarka Teresa Mannino koja je takođe nastupila, rekla je: "Mi smo američka kolonija i podanici. John Travolta može da radi šta hoće i mi moramo da ćutimo. Isto kao što ćutimo za sve ostalo". Na tu njenu izjavu, nadležni su se nasmejali, neko manje, neko više, a onda je usledio muk.
Simfonijski orkestar počeo je da svira prve note poznate italijanske pesme "Io che amo solo te" (Ja koji volim samo tebe), italijanskog kantautora dalmatinskog porekla Sergia Endriga. Za melanholičnom melodijom usledili su glasovi hora, a potom govor festivalskog voditelja koji je održao povodom dana sećanja na žrtve fojbi i egzodus Italijana iz Istre i Dalmacije.
Dan sećanja proglašen je 2004. godine kao sećanje na 10. februara 1947. godine kada je Italija izgubila teritorije na istočnoj obali Jadrana. Postoji i pesma koja se naziva "1947" u kojoj poznati pevač Endrigo opisuje svoju ličnu dramu i napuštanje rodnog grada Pule. Međutim, ovaj pevač nikada nije prekinuo vezu sa svojim korenima, bio je i blizak prijatelj Arsenu Dediću, kao i što je nastupao na muzičkim festivalima u Jugoslaviji. S druge strane, grad Pula nikada nije zaboravila svog sugrađanina i nedaleko od njegove rodne kuće uredila je park koji nosi njegovo ime.
Kada je mešoviti hor zavšio poslednji stih najromantičnije Endrigove pesme, voditelj Amadeus, koji je prethodne večeri neuspešno otplesao pačiji ples, održao je dramatični govor, podsećajući sve Italijane na jedan od najtragičnijih događaja u istoriji ove zemlje, kada je oko 250 hiljada Italijana iz Istre i Dalmacije napustilo svoje domove.
O neraskidivoj vezi sa Pulom, prijateljstvu sa Arsenom i njegovim nastupima u svojoj nekadašnjoj zemlji nije bilo ni reči. Voditelj je govorio o strašnim zločinima jednog diktatorskog režima, Titovog, koji je - kako je naglasio - pobio na "stotine hiljada ljudi širom sveta". Tom prilikom, on je najavio i polazak voza sećanja koji je 10. februara krenuo iz Trsta. Amadeus, koji vodi ovaj festival već petu godinu za redom, pozvao je sve Italijane da posete voz koji će proći kroz dvanaest italijanskih gradova i u kojem će kako je opisao, biti izloženi predmeti, slike i fotografije vremena masovnog proterivanja, stradanja i egzekucije muškaraca, žena i dece u jamama (fojbama).
Ideja za puštanje u sabraćaj ovog memorijalnog voza, nastala je zahvaljujući inicijativi desničarske stranke "Fratelli di Italia" (Braća Italije) koji su se inspirisali jednim drugim vozom. Onaj koji stoji kao sećanje na milanskoj železničkoj stanici, na peronu 21 (Binario 21) odakle su u periodu od 6. decembra 1943. do 30. januara 1944, italijanski fašisti ukrcavali Jevreje i odvozili ih u nacistički logor Aušvic. Prošle godine, stranka italijanske premijerke Giorgie Meloni, usvojila je posebnu rezoluciju kojom nastaje ovaj voz-muzej koji će svoje prvo putovanje završiti 27. februara u Tarantu.
Snažni aplauzi odjekivali su širom spektakularnog teatra, kontestacija u publici gotovo da nije bilo. A premijerka Italije lično je otišla u Trst kako bi inaugurisala polazak voza u kojem nema ni traga istorije o fašističkom okupatorskom režimu i zločinima koji su se dogodilli pre fojbi.
Na još jedan u nizu pokušaja obmanjivanja javnosti i manipulisanja istorijom reagovao je ANPI-forum antifašističkih organizacija u Italiji. Isto tako je ova organizacija reagovala na slučaj Ilarie Salis koja je optužena da je učestvovala u nasilnim napadima na neonaciste u februaru 2023. u Mađarskoj.
U danima pre održavanja festivala, fotografija 39-godišnje italijanske učiteljice iz Monce, koja rizikuje jedanaest godina zatvora u Mađarskoj, obišla je svet. Zbog toga, u italijanskoj javnosti povela se oštra polemika, a italijanska vlada pozvala je mađarskog ambasadora da mu uruči zvaničan protest. Međutim, u italijanskom parlamentu nije mali broj onih koji smatra da Salis treba da služi kaznu zatvora zbog zločina koje je počinila.
S druge strane, iako su mnogi očekivali da će biti priče o ovom slučaju na Sanremu, ipak, to se nije dogodilo. Na pozornici Ariston ove godine bilo je svega i svačega. Tradicionalno, ona je mesto svih Italijana, ali ne i mesto za slučaj mlade antifašistkinje koja je u lancima dovedena pred sud u Budimpešti.
