U Prihvatnom centru za izbjeglice u Kanjiži nekolicina je mladih ljudi sa znanjem arapskog jezika: za prevoditelja je angažiran i bivši beogradski student Kemal el Šairi, rođen u Libiji kao plod ljubavi Srpkinje i Libijca. Njegovu je obitelj Gadafijev režim proganjao, pa ne čudi što mu je politička povijest rodne zemlje tema znanstvenih radova i što će uskoro u Beogradu braniti doktorat o libijskoj vanjskoj politici. S izbjeglicama radi već pola godine (angažirao ga je Balkanski centar za migracije i humanitarne aktivnosti), a ovoliki njihov val tumači dosad najvećim stupnjem mobilizacije u domicilnim im zemljama.
- Mobiliše li ih opozicija, ISIL ili Asad potpuno je nebitno, oni ne žele pucati u druge ljude. Pored toga, mnogi odmah streljaju za odbijanje mobilizacijskog poziva - kaže.
Sirija za njih više ne postoji
Evropska desnica izbjeglicama poručuje da se trebaju boriti za svoje zemlje?
To nisu ratovi kakvi su pre bili, nema situacije da agresor napada žrtvu. U Siriji postoje najmanje tri frakcije, isprepletene i religijski i rodbinski i interesno. U jednoj se oblasti asadovci bore protiv ISIS-a, no kad bi se tu pojavila opozicija, obe bi ih strane bombardovale. Izbeglice mi često kažu da ne veruju u Asadovu ideologiju, ali da su sa teritorije koju on kontroliše: odbiju li da se bore za njega i odu negde drugde, naudiće njihovim porodicama… Većina izbeglica želi u tačno određenu državu, onu u kojoj već imaju nekoga. Nikome ne pada na pamet da se vrati, Sirija za njih više ne postoji, uvereni su da se rat neće smiriti. Nekima su porodice ostale onde, mnogima su u Libanu, odakle sada moraju da beže jer im je ukinut izbeglički status, nekima su u Turskoj. Ujedinjenje sa porodicom jedini je cilj izbeglica.
Što im je najpotrebnije?
Sada samo žele šta pre na odredište, a uteha je poslednje šta im treba. Toliko su toga prošli da im ne treba neko ko će plakati sa njima, nego neko ko će im dati neku informaciju. Ako ne znate treba li za prelazak granice dati otisak i kako će to uticati na boravak u npr. Norveškoj, nećete im pomoći tako šta ćete ih zagrliti i zajedno plakati: radije pozovite pravnika, novinara ili koga iz nevladinih organizacija da se raspita za konkretnu informaciju. Naravno, potrebna im je i svakodnevna pomoć u hrani, piću, sklanjanju od kiše.
Iz kojih su društvenih slojeva ljudi s kojima komunicirate?
Više od 50 odsto Sirijaca su ljudi niže srednje klase, koji su malo proputovali, imaju dovoljno za osnovno, obrazovani su. Jako je puno studenata, no ima i skromnije obrazovanih. Nedavno sam upoznao krojača iz Damaska, kaže da je lepo živeo sa porodicom i da nikad ne bi otišao da nije bilo rata. Iračani su još obrazovaniji, govore engleski, ima i porodica sa obrazovanim ženama; mnogi se lažno predstavljaju kao Sirijci jer se boje da će ih vratiti s obzirom na to da sav Irak nije ratno područje.
Kakva su njihova iskustva u Srbiji i kako doživljavaju postupke mađarskih vlasti?
Generalno, 90 odsto njih je zadovoljno Srbijom. Malo je onih koji su opljačkani i napadnuti od strane kriminalaca ili drugih izbeglica. Neki budu žrtve prevaranata: sednu u kola, dogovore se da idu u Nemačku, no iskrcaju ih kod mađarske granice. Nije njima sada problem kiša, srušena kuća, slomljena noga – najveći im je problem otisak u Mađarskoj i zatvorena granica. Pitaju se zašto im ne daju da prođu, kad ne žele tu da žive i rade, pa ni da budu turisti. Jedan mi mladić kaže: ‘Ako ih je sramota da nas provedu kroz svoj glavni grad, neka nam pokažu put preko planina, mi ćemo peške tamo, šta dalje od njih…’ Čini mi se da je Mađarska dobila nalog da spreči izbeglički talas, no onda se videlo da je on kao voda, da će ljudi proći. Pa su odlučili to kanalisati. Bolje nego da izgube kontrolu.
Istorijski ciklus
Mnogi se pitaju otkud izbjeglicama toliko novca za put do Evrope?
Neki rade izvan Sirije, imaju restorane ili nekretnine u Dubaiju. Neki su imali novac u bankama, dosta se pozajmljuje, a tu je i rodbina. To su basnoslovne sume za balkanske pojmove: brod smrti od turskog Izmira do grčkog ostrva plaćaju od 1500 do 2000 evra, a ne znaju da li će stići živi. Po 40 ljudi u gumenom čamcu… lakše je kopnom, morem je grozno.
Raspiruju se paranoje od islamizma i ugrožavanja evropskog načina života: kako to komentirate?
Pitao bih ih znaju li kako su se osećali Arapi ili Afrikanci u vreme kolonijalizma i imperijalizma Francuske, Engleske i drugih država – cela evropska istorija je prožeta okupacijom i ubijanjem po drugim kontinentima. Znam, nije fer da se to prebacuje na pleća mlađih generacija, ali to je istorijski ciklus. Ne boje se Arapa kad idu kod njih turistički, ali kad oni koji su ih služili treba da dođu kod njih i zasluže isti status, onda se boje. Ne treba generalizovati, ali Evropa ne sme da zaboravi svoju istoriju. Nije arapski svet sam sebe zapalio. Zna se kako je počelo i koje svetske sile cepaju Siriju. Imate Iran koji je do juče bio pretnja svetskom miru, a sada je najveći saveznik u borbi protiv ISIL-a, Saudijsku Arabiju koja radi haos, Tursku sa neoosmanlijskim tendencijama koje ne krije. Kad je Kobane pao, Turska nije pitala gde su Kurdi, nego je okrenula glavu čekajući da ISIS reši taj problem.
Jeste li i sami u Srbiji imali problema radi porijekla?
Samo onih koje imaju i ostali građani. Imao sam jednu zanimljivu situaciju u Hrvatskoj, kad sam pre par godina išao na prijateljičinu svadbu: u mom srpskom pasošu piše da sam rođen u Bengaziju, pa su me na prelazu Batrovci izveli van i ispitivali 45 minuta o tome gde i zašto idem te koliko novca nosim, ono osnovno. No čim sam u Vukovaru izišao iz autobusa zaustavila su me dvojica, pa me sat i po detaljno ispitivala. Pregled na granici očito nije bio dovoljan.
Libijska revolucija je kidnapovana
Gadafi je desetljećima bio dragi gost ovih prostora, imao je ovdje podršku sve do kraja. Kako je došlo do pobune protiv njega i građanskog rata u Libiji?
Gadafi je hteo da kopira Tita, da bude most između Istoka i Zapada, no nije bio dorastao takvoj ulozi. Druge su ga države doživljavale romantično: bio je ekscentrik, tradicionalista sa šatorima i devama, no malo ih je uzimalo u obzir da su ljudi morali ćutati o pravoj istini. Sem toga, za invazija na Irak postaje jedan od glavnih saveznika SAD-a u borbi protiv terorizma. Njegov sin Saif al-Islam liberalizovao je medije, modernizovao zemlju i doveo velike firme. Ogromni infrastrukturni projekti su napravljeni na zapadu, ali i na istoku zemlje, koji je oduvek bio centar otpora režimu. Dalje, libijska nafta je kvalitetnija i bliža Evropi od one iz zaljevskih zemalja, šta je smetalo ne samo njima nego i Alžiru i Egiptu, koji se smatraju liderima severne Afrike. Početak revolucije je bio spontan, ljudi su ustali protiv Gadafija, no plemena su se ubrzo podelila i iznutra, iako svi imaju istu veru. Revolucija je kidnapovana, sav elan je do 2013. izgubljen, a pojavili su se radikali. Pojavio se i ISIS, doduše u manjoj meri nego i Iraku i Siriji. Mislim da je u destabilizaciji veliku ulogu imao Katar, koji je u prvom talasu napada preuzeo inicijativu i unutar UN-a i Arapske lige: Libija je konkurencija njegovim interesima, a i SAD-u, Francuskoj i Italiji nisu se svidele Gadafijeve pretnje o dovođenju ruskih i kineskih kompanija… Sada u Libiji postoje tri frakcije: na zapadu je Muslimansko bratstvo, istok kontrolira general Hafter, ISIS drži Sirt. Po meni, nijedna snaga ne može pobediti, jedino je rešenje nacionalni dijalog.
