Savremena poezija, posebno ona koja pomiče granice vlastitog razumevanja, postala je toliko samosvojna da smo zaboravili šta je poezija od ‘početka’: intimni govor o pesniku, pesnikovi ‘poslovi i dani’. Poezija Vuka Rodića vraća pesnički govor da bude spektogram pesnikovog života, koji pleni prizorima brutalne oskudice, boravka u ludnici, žudnje za i razgovora sa prostitutkama, mladosti i školovanja u Kotoru i Splitu, jednako obeleženih nemaštinom, ali i socijalnim dinamizmom, što predstavlja sve češći predmet evokativne nostalgije pesnika sa socijalnog ruba.
To je ono što se vidi na prvi pogled u ovoj poeziji, međutim ona nije lišena momenata autopoetske refleksivnosti, tako da je Rodićeva poezija govor o pesniku i o poeziji dok nastaje. Rodić nasuprot drastičnosti nepovoljne egzistencije razvija igrivu nadmoć onog koji će preživeti i to zahvaljujući poeziji, koja za pesnika sa ruba emituje blagotvoran smisao, što ga sprečava da se poda očajanju ili beznađu. Njegova poezija oblikuje figuru pesnika koji piše na staroj pisaćoj mašini, koga jedino erekcija može da omete u pisanju, koji vaga da li da pozove prostitutku ili napuni frižider (‘Ne daje mi se prostitutki 100 KM/ za te pare mogu napuniti frižider’), koji se hamsunovski seća gladi (‘Bilo je dana kada sam se teturao od gladi/ Desilo se da sam pratio gospođu u kali/ S namjerom da joj izvučem kruh iz cekera’), koji je ocu krao metalne novčanice iz džepa dok je ovaj pijan spavao, koji se slavodobitno, iako istraumatizirano, vraća u gimnaziju koju je jedva završio, ali sada dolazi kao ‘čuvar jezika’, kao neko čije je pisanje izgradilo alternativni legitimitet u odnosu na nekadašnje školske discipline.
Rodićeve pesme su ‘montaža atrakcija’, često zasnovane na paradoksu i neočekivanim prelazima. Recimo: ‘Mogu čak i da objavim ove stihove/ Toliko sam moćan/ Proklet da sam.’ Autoironija postaje rezignacija, doduše retka u zbirci. ‘stih je zrak koji dišem/ bez stiha život bi mi bio nepodnošljiv/ sjedim za šankom/ gledam muhu na zidu/ od imovine gola muda imam/ i polomljen kišobran.’ Pohvala probiotičkom delovanju poezije koja finišira proleterskim katastrom. ‘Gutač nula’ je knjiga unutrašnje raznovrsnosti i pesme opaliraju od narativnih, dnevničkih i evokativnih ka onima koje su smeštene u zamišljena područja (poema o ludoj Lujzi ili pesma o jahanju kornjača u Paragvaju) do formalno eksperimentalnijih i ludičkih. Prva od takvih: ‘Držim u ruci dva krastavca/ isplaženog jezika čekam/ da se upali zeleno svijetlo na semaforu/ pored mene leži bijeli pas/ ludilo? Šta li je?/ kakav performans/ šteta da nema nikoga da to vidi’ i druga: ‘Makazama ću odrezati/ štofane hlače/ do koljena/ s kvočkom i pilićima otići ću/ u pozorište/ na pauzi između dva čina/ u foajeu ću srkati paradajz supu.’ Dakle, dok se u prvoj pesmi konfiguracija jednog svakodnevnog uličnog prizora doživljava kao mogućnost neobičnog performansa, u drugoj pesmi imamo koncept čistog performansa, istina ne baš sa jasnom svrhom.
Knjiga pesama Vuka Rodića ‘Gutač nula’ predstavlja osveženje koje nudi svojim gorkim otpornim vitalizmom. Igrom slučaja, ili ne, takođe pod rukom istog urednika, Marka Tomaša, i u istoj izdavačkoj kući, Vrijeme iz Zenice, pojavila se još jedna sasvim specifična hibridna poetsko-prozna knjiga Darka Cvijetića ‘Naježene kožice’, sa neuporedivo većim stepenom brutalnosti i morbidne bizarnosti, čiji je fokus sudbina posmrtnih ostataka i sećanje na ratni zločin, ali i sa neuporedivo većim stepenom jezičkih i formalnih oneobičavanja u strukturi teksta.
Teška, okrepljujuća poezija. Ono što me ne ubije, postaće deo stiha.
