Film Zrinka Ogreste ‘S one strane’ svakako će ostaviti traga u kinematografiji i to kako zbog teme koju obrađuje, tako i zbog vrhunske režije, scenarija i glume. To se već potvrdilo na festivalima u Berlinu i Beogradu, gdje je osvojio brojne nagrade i priznanja, ali i Zagrebu, Splitu i drugim gradovima u kojima je naišao na više nego dobar prijem. Podsjetimo, na beogradskom je FEST-u ovjenčan velikim priznanjem ‘Beogradski pobednik’ u programu manjinskih koprodukcija, nagradom za najbolju režiju i nagradom filmskih kritičara ‘Nebojša Đukelić’ za najbolji film zemalja u susjedstvu. Taj uspjeh zasigurno dijelom pripada i Lazaru Ristovskom, glumcu koji je za 40-ak godina karijere ostvario niz značajnih uloga, uključujući i glavnu mušku u novom Ogrestinom filmu, kojemu je sa svojim Zillion filmom bio i koproducent. Razgovor s njime započinjemo pitanjem što ga je je navelo da se u toj mjeri uključi u Ogrestin projekt.

- Prvi je razlog šta već nekoliko godina imam odličnu saradnju sa zagrebačkom producentskom kućom Interfilm; kako iza svake uspešne kuće stoji jedan čovek, a u ovom je slučaju to Ivan Maloča sa kojim sam i prijatelj i poslovni partner, tu dobitnu kombinaciju ne bih menjao - kaže naš sugovornik.

Za ljude pogođene ratom

Ogrestin je film već dobio priznanja u Berlinu i Beogradu: smatrate li da će uslijediti priznanja i na nekim drugim festivalima? I kakvu gledanost očekujete, pogotovo u Srbiji?

Film je na dosadašnjim festivalima bio pravi hit: u Berlinu je po mišljenju nemačkih kritičara proglašen jednim od pet najboljih festivalskih naslova mada nije prikazan u glavnom programu, nego u programu Panorama. Raduju me i nagrade i priznanja koja je dobio na FEST-u, a verujem da će biti još mnogo i festivala i nagrada.

Koliko vam je trebalo da se uživite u glavnu mušku ulogu?

To je jedna veoma zahtevna uloga, jer se u trilerskom zapletu ne zna tačno ko je lik koga igram. Bila je to jedna od onih uloga sa kojom može da se sklizne u veoma rizičan prostor, pa čak i u neuspeh. No vođen sigurnom rukom Zrinka Ogreste, došao sam do rešenja koje je najbolje za film. Taj usamljen i nesrećan čovek je metafora za sve ljude pogođene poslednjim ratovima. Jer rat traje kratko, ali su njegove posledice dugotrajne.

Umetnost je prvi ambasador dobre volje. Nije to jedini i prevashodni zadatak umetnosti, ali film sa svojom snagom može da učini dosta ukoliko je pošten i ukoliko nije u službi dnevne politike

Kakva su vaša iskustva, i kao glumca i kao producenta, s hrvatskim filmskim kućama?

Kao šta sam rekao, moja iskustva su odlična. Manjinske se koprodukcije pokazuju kao neophodan vid filmske saradnje u okruženju; one nam omogućuju, naročito u Srbiji čija kinematografija još nije dokraja organizovana i čiji su fondovi mali, da lakše pravimo filmove. Hrvatska ima daleko veće fondove i organizovaniju kinematografiju od naše.

Smatrate li da su međunarodne, odnosno regionalne koprodukcije preduvjet boljem prijemu filmova i kod kritičara i kod publike?

Prijem kod publike zavisi isključivo od kvaliteta filma. Publiku film ipak najviše zanima kao umetničko delo: oni naslovi koji gađaju neke druge ciljeve ili se uvlače publici zarad trenutnog uspeha su kratkotrajnog života, njima vreme prolazi kao i dnevnim novinama. Ipak, publika blagonaklono gleda naše zajedničke projekte, a to bi mogao da bude putokaz okorelim nacionalistima i mrziteljima kako treba da sarađujemo u regionu i kako uspeh jednoga može da bude i zajednički uspeh.

Priča veća od filma

Kako s pozicije glumca i producenta vidite položaj filma u Srbiji i regiji i može li se živjeti od toga?

Od tog se posla može živeti, ali teško: televizije su trenutno mesto gde ima više para, a samim time i više zabave, po onom principu ‘kol’ko para, tol’ko muzike’.

U filmovima ‘Igmanski marš’ i ‘Bićemo prvaci sveta’ glumite Tita, a imali ste ulogu i u filmu ‘Tito i ja’, koji mu prilazi s ironičnim odmakom. U našim se zemljama već podulje raspravlja i o njemu i o sistemu na čijem je čelu bio, pri čemu ga jedni bjesomučno napadaju, a drugi smatraju da se u njegovo vrijeme nije živjelo loše – kakav je vaš stav o svemu tome?

Moj stav je jasan. Kao neko rođen od oca Makedonca i majke Crnogorke i to u Vojvodini, gde sam srpski glumac, imam pravo kazati da je meni bilo bolje dok je Tito bio živ nego danas. Da nam nije loše kao šta jeste, radovao bih se i smejao u lice nacionalistima koji su priželjkivali ovakav rasplet samo zarad toga da budu svoji na svome. Eto, sad smo svi na svome…

Koliko su nam potrebni filmovi koji se bave događanjima devedesetih?

Naravno da su nam potrebni! Ti filmovi su put koji premošćava ono šta ljudi ili ne smeju ili ne znaju da artikulišu u međusobnim susretima. Umetnost i jeste prvi ambasador dobre volje. Nije to jedini i prevashodni zadatak umetnosti, ali film sa svojom snagom može da učini dosta ukoliko je pošten i ukoliko nije u službi dnevne politike. Naš film ‘S one strane’ je hrabar film. Zrinko je pokazao i ljudsku i umetničku hrabrost time šta je odabrao ovu temu koja se tiče svih i šta je doslednim i hrabrim rediteljskim rukopisom ispričao filmsku priču koja je veća od filma – ona je sam život.

Hoće li vam kompleksnost uloge u Ogrestinom filmu ostati dugo u sjećanju? I kojim se svojim ulogama i filmovima najviše ponosite?

Ova uloga i rad na filmu sa Zrinkom imaju zasigurno posebno mesto u mojoj biografiji: pamtiću ih po sjajnoj saradnji i razumevanju, ali i po izuzetnim rezultatima. Teško je od mnogobrojnih uloga izdvojiti jednu. Crni u ‘Undergroundu’, Savo u mom autorskom filmu ‘Belo odelo’, Đorđe u ‘Sv. Georgije ubiva aždahu’, Bobi u ‘Boomerangu’, pa uloge u filmovima ‘Do koske’, ‘Bure baruta’, ‘San zimske noći’, ‘Tito i ja’… sve su to moje najbolje uloge. Ali možda onu stvarno najbolju još nisam odigrao.