Mario Reljanović je pravnik, naučni suradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogeradu. Uže područje interesa su mu radno i socijalno pravo i ljudska prava. Od 2012. do 2018. godine radio je kao docent, a potom vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, a na tom je fakultetu od 2009. do 2018. vodio pravnu kliniku za radno pravo. Reljanović je predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad koji promoviše radna i socijalna prava. Dugogodišnji je autor na portalu Peščanik gde je nedavno objavio tekst o Globalnom indeksu prava radnika Međunarodne konfederacije sindikata, s posebnim osvrtom na Srbiju.
Tekst na Peščaniku završavate konstatacijom da vlasti u Srbiji neće ništa naučiti iz izveštaja. Možemo li tvrditi da se ništa ne nauči ili da ih više izveštaj ni ne zanima?
Konstatacija da ih ne zanima šta piše u izveštaju je daleko preciznije objašnjenje procesa koji se dešavaju. Ovo nije ni prvi, sigurno ni poslednji izveštaj u kojem se ukazuje na opadanje kvaliteta prava radnika u Srbiji. Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN-a je lani u izveštaju o Srbiji jasno ukazao na dosta elemenata odstupanja od međunarodnih standarda rada. U odnosu na pojedine zakonske projekte države smo imali reakciju međunarodnih elemenata, kao što je pismo grupe specijalnih izvestilaca UN povodom sramotnog predloga zakona kojim bi se uredio sezonski rad. Evropski parlament je osudio dešavanja u Linglongu. Sve su ovo suptilni diplomatski signali koji bi u nekoj drugoj državi doveli do ozbiljnog razmatranja procesa koji se dešavaju. U Srbiji međutim ne postoji politička volja za takvim nečim jer se dosledno poštuje tvrda struja privlačenja takozvanih "stranih investitora" po cenama koje se plaćaju i izuzetno jeftinom i potpuno nezaštićenom radnom snagom. Nijedan spoljni uticaj ne može da poremeti "trku do dna"“ koju Srbija trči, a u tom cilju je praktično obustavljena harmonizacija sa pravnim tekovinama u okviru poglavlja 19 u pregovorima s EU. Više niko ni ne priča o novom zakonu o radu, niti bilo kojim drugim intervencijama koje bi dovele do poboljšanja prava radnika.
Interesantna je usporedba Srbije i Hrvatske. Srbija spada u četvrtu grupu država po stepenu poštovanja kolektivnih prava i među najgorima, dok je Hrvatska u drugoj grupi.
Hrvatska u drugoj grupi je svakako prijatno iznenađenje, ali i pokazatelj da države regiona mogu imati bolju zaštitu i ostvarivanje radnih prava, uprkos nezavidnom položaju na svetskom tržištu kapitala. Razlike između Hrvatske i Srbije su proistekle iz dve činjenice. Prva se odnosi na harmonizaciju sa pravnim tekovinama EU. Iako je uspon desnice u Evropi evidentan, a što će sigurno imati uticaja na relativno skore izbore za Evropski parlament, trenutno postignuti standardi su daleko viši od onih koji važe u Srbiji. Hrvatska, makar nominalno, poštuje prava radnika na načine koji su usklađeni sa svetskim i evropskim standardima. U Srbiji nemamo čak ni taj minimum. Na primer, veliki broj radnika je uskraćen za pravo na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje, a trend je da se njihov udeo poveća. Pravo na štrajk regulisano je zakonom koji je pisan pre gotovo 30 godina za nekadašnju federalnu državu i čija primena dovodi do toga da je gotovo svaki štrajk koji se pokrene nezakonit.
Loše priče iz Srbije
Drugi faktor je primena postojećih zakona. Očigledno je da iz Srbije dolazi mnogo više loših priča. Važno je da se setimo da se kategorizacija vrši prema izveštajima sindikata sa terena i prvenstveno u odnosu na poštovanje kolektivnih radnih prava. Kada pogledamo izveštaje iz Srbije, čak samo one primere koji su bili medijski pokriveni, videćemo da su retki primeri uspešnih štrajkova, da je kolektivno pregovaranje suštinski nepostojeće u privatnom sektoru (dok se u javnom sektoru odvija po automatizmu i ne ostvaruje naročito povoljne rezultate), da je svakodnevica postalo gušenje sindikata od strane poslodavaca. Videćemo i da država podržava ovakav razvoj situacije, skandaloznim izmenama Zakona o radu iz 2014. je kolektivno pregovaranje nepovratno unazađeno. Podsetiću i da je jedini uhapšeni prilikom velikog skandala u Juri (južnokorejska fabrika za proizvodnju kablova u Leskovcu. op. a.) 2020., kada je fabrika postala žarište epidemije korona virusa, bio predsednik sindikata koji je govorio na protestnom skupu radnika ispred fabrike. Pušten je jer nije prekršio ni jedan zakon, ali nikada nijedan direktor Jure nije ispitan povodom navoda da se ne poštuju mere epidemiološke zaštite. Hapšenje predsednika sindikata bilo je zastrašivanje kako bi se nezadovoljstvo radnika suzbilo represivnim metodama. Kada analizirate puno ovakvih primera koji su obeležili prethodni period u Srbiji, jasno je da se tu radi o sistematskom kršenju prava koje je pomognuto od strane države, a to je upravo opis četvrte kategorije.
Jedini uhapšeni prilikom velikog skandala u Juri 2020., kada je fabrika postala žarište epidemije korona virusa, bio je predsednik sindikata. Pušten je jer nije prekršio ni jedan zakon. Nikada nijedan direktor nije ispitan
Verujete li da bi pristupanje ostalih država Balkana EU mogao imati rezultat sličan kao u Hrvatskoj?
U procesu pristupanja je najvažniji segment usvajanje nekih opštih standarda. Nije dakle najvažnije odrediti datum kada će netko ući u EU već je važno da se one usklađuju propise i politike sa EU. To je put koji vodi vladavini prava, nezavisnom pravosuđu, jakim institucijama. Kada je reč o pravima radnika, možemo uporediti Mađarsku i Austriju, dve geografski i istorijski bliske države. Svakako da je fokus na zaštiti prava radnika daleko jasniji i uspešniji u Austriji, dok je Mađarska napravila značajne iskorake ka razvodnjivanju tih prava jer i sama trči neku vrstu "trke do dna". Vladajuće politike investiranja, zapošljavanja, pa i poreska politika, kao i standardi vladavine prava i efikasne zaštite prava radnika, igraju veliku ulogu u jednoj državi.
Hamornizacijom na putu ka članstvu u EU moglo bi se dosta postići, ali je to samo jedan korak koji bi morao da se odigra komplementarno sa puno drugih: okretanjem unutrašnjim privrednim potencijalima umesto sumnjivim "stranim investitorima", potpuno izmenjena poreska i redistributivna politika, drastično smanjenje korupcije i vraćanje istinske nezavisnosti institucija države.
Strani vlasnici, čak i kad su iz zemalja gde su stepen radnih prava i uloga sindikata veliki, retko primenjuju ta iskustva. Zašto je to pravilo i da li je jedan od razloga razjedinjenost pa i nepostojanje sindikalne organizovanosti...?
Sindikati u tome svakako igraju negativnu ulogu. Ne treba stvarati opšte zaključke jer i u Srbiji ima onih koji su agilniji i postižu relativno dobre rezultate. Imamo i primere da su veće sindikalne celine inertne ali da njihove lokalne jedinice deluju dosta dobro. Kada se pogleda celokupna slika jasno je da sindikati trenutno nemaju potencijala da se efikasno suprotstave nesavesnim poslodavcima, posebno onima iza kojih stoji država. Za postupanje nesavesnih poslodavaca je odgovorna aktuelna politika privlačenja stranih investicija. Da bi obezbedila što veći broj radnih mesta, država promoviše izuzetno povoljne uslove za strane investitore – razne olakšice, posebno poreske, subvencije za svako radno mesto, korišćenje državne ili lokalne infrastrukture, i slično. Ali, među "pogodnostima" koje država nudi su i niske zarade, jeftin rad, kao i neformalno reklamiranje fleksibilnosti primene zakona u Srbiji. Tako se poslodavac koji dolazi u Srbiju oseća rasterećeno, na neki način garantovana mu je "ekstrateritorijalnost", odnosno nedovoljan i nedovoljno efikasan sistem nadzora.
To se ne odnosi samo na radno pravo, postoje veliki problemi sa zagađivačima u Srbiji. Dovoljno je samo videti na koji način je izgrađena fabrika Linglong. Jasno je da ovakvo politika privlači puno poslodavaca koji jedino žele da ostvare što veći profit u periodu trajanja olakšica, nakon čega se povlače iz Srbije. Najbolji dosadašnji primer je italijanska fabrika Geox u kojoj je dokumentovan niz kršenja propisa, a koja je zatvorila svoju proizvodnju neposredno nakon isteka perioda subvencija. Da bi se ostalo u trci do dna, odnosno da bi ta "nemoguća" politika davala konstantne rezultate, mora se bez prestanka raditi na privlačenju novih investitora. Takvih je sve manje, pa su uslovi njihovog dolaska sve povoljniji. Država za tako nešto nema dovoljno para, pa se zadužuje i preraspodeljuje sredstva iz drugih delova budžeta. Tako stradaju najpre socijalna davanja i dolazimo u apsurdnu situaciju da se ulaže u one koji su već bogati, uzimanjem od najsiromašnijih. Bogati pri tome plaćaju minimalne poreze (neki ih ne plaćaju uopšte) i potpuno legalno iznose sav višak stvorene vrednosti iz zemlje. Retko reinvestiraju u Srbiji, a nema ni govora o podršci lokalnoj zajednici i društveno odgovornim postupanjima. Zbog toga u Srbiji govorimo o "Superhik-državi". Naravno, ne bi trebalo poistovećivati sve strane kompanije koje dođu u Srbiju, jer ima i veoma uspešnih primera drugačijih praksi. Ali one nisu u fokusu državnih politika.
Kao zemlju za primer spominjete Italiju, ali na sopstvenom tlu. Iskustva sa italijanskim kompanijama u Srbiji su suprotna.
Čini mi se da i pored evidentnog slabljenja prava radnika širom Evrope mnoge evropske države ostaju imune na neke potencijalne nove talase pogoršanja radnih prava. Prihvatanje takvih trendova podrazumeva smrt socijalnih funkcija države
Tako je, već sam pomenuo Geox. FIAT takođe nije ostavio dobar utisak, mada je za vreme poslovanja u Srbiji bio relativno dobar poslodavac sa uslovima rada koji su, za lokalne uslove, bili iznad proseka. Italija je označena kao jedna od država u kojoj praktično ne postoji kršenje prava radnika. Realno je međutim postaviti pitanje, da li je to između ostalog rezultat činjenice da italijanski poslodavci uglavnom proizvode u državama u kojima su standardi prava radnika daleko, daleko niži.
Koliko je činjenica da je Pošta Srbije na toj negativnoj listi kompanija neka vrsta paradigme odnosa države prema kolektivnim radnim pravima?
Čini mi se da je Pošta Srbije na listi pre svega zbog potencijalno velikog broja negativnih izveštaja sindikata. Daleko od toga da je stanje u tom javnom preduzeću savršeno, naprotiv, ali je možda preterano govoriti o Pošti Srbije kao o jednom od najgorih preduzeća na svetu, kada je reč o ostvarivanju kolektivnih prava. Sama činjenica da je javno preduzeće na toj listi je dosta indikativna iz više razloga. Prvo, da se razbije stereotip koji vlada u Srbiji, da je u javnom sektoru radnicima mnogo lakše. Drugo, da se ukaže na pravni položaj javnih preduzeća koja su "ni na nebu, ni na zemlji". Kada se priča o pravima radnika ili poslovanju tih preduzeća, državni funkcioneri obično kažu da su ona tržišna, i da država ne može na njih da utiče. Ali kada takva preduzeća lošim poslovanjem stvore ogromne gubitke, oni se pokrivaju iz džepova građana, dakle iz budžeta. Javna preduzeća su postala plen partija na vlasti, izuzeta su od ograničenja u zapošljavanju u javnom sektoru pa je partijsko zapošljavanje praktično jedini način da se u njih uđe. Pošta Srbije je dobar primer postojanja privatizacije (partizacije) javnih dobara i toga da prava radnika u javnim preduzećima zavise od partijskih kadrova koji po pravilu nisu ni malo stručni da njima upravljaju.
U istu grupu kao i Srbija, četvrtu, spadaju i VB i SAD koje sve više postaju najnegativniji primeri. Znajući njihov značaj za "zapadni" svet, možemo li očekivati dalje padove na evropskom tlu?
Mislim da ovoj činjenici ne treba pridavati veliki značaj. Tačno je da postoji "liberalizacija" ili "fleksibilizacija" radnog prava po ugledu na SAD, ali takvi trendovi bi bili preuzeti iz bilo koje druge države, da su u njoj aktuelni. Drugim rečima, SAD su svojevrstan model neoliberalnim kapitalistima ne zbog "amerikanizacije sveta", nego zbog činjenice da ovaj model omogućava najveći profit na štetu radnika. Takvi trendovi se mogu preokrenuti, čini mi se da i pored evidentnog slabljenja prava radnika širom Evrope, mnoge evropske države ostaju imune na neke potencijalne nove talase pogoršanja radnih prava. Prihvatanje takvih trendova podrazumeva smrt socijalnih funkcija države, a to je u najvećem broju evropskih zemalja nezamislivo. Naravno, države periferije će ostati pod jakim uticajem fleksibilizacije rada, zbog činjenice da su se njihove vlade odlučile da vode nesrećne politike "trke do dna".
Dno ne postoji
Francuska, Holandija, Belgija, Španija, Kanada nalaze se na spisku zemalja koje su jako nazadovale.
Nazadovanje ovih zemalja treba posmatrati sa pozicija na kojima su bile. Francuska je nazadovala pre svega zbog nasilnog odnosa prema radnicima koji su protestvovali zbog izmena radnopravnih propisa. Kritike koje su joj upućene ne znače da je radno pravo u njoj u potpunosti zamrlo, daleko od toga. U izveštaju je fokus na kolektivnim pravima, naročito na ostvarivanju prava na sindkalno udruživanje i delovanje, koje su "napale" mnoge vlade širom sveta. I pored kriza trenutnih kriza, radno zakonodavstvo tih država i dalje nije pokleklo u značajnoj meri u odnosu na mnoge druge države koje su uzete kao negativni primeri u izveštaju. Opšta situacija izuzetno je zabrinjavajuća. Sve je veći procenat kršenja prava radnika, to se jasno vidi iz destogodišnjih trendova. Mora se reći i da je paradoks "trke do dna" da dno ne postoji. Granice u ponižavanju radnika formalno ne postoje, kada jednom odstupite od međunarodnih standarda i postanete gluvi na pokušaje međunarodnih institucija da vam ukažu na to da se ne krećete u dobrom pravcu, možete učiniti uslove rada odista nepodnošljivim. Pitanje je zašto bi takve vlasti opstale i šta se tačno time dobija na duži rok. Navedene politike ne mogu biti dugoročne jer su preskupe za državu. Postoji i rizik socijalnih nemira i stvaranja nepodnošljivih tenzija između raslojenog stanovništva u kojem jako brzo počinju da dominiraju siromašni i apsolutno siromašni.
