>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Mihajlo Jevtić: Teško mi se identifikovati sa Srbijom

Kad odete negde i kažete da ste iz Srbije, ispada da ste neko ko ima veze sa ratom i zločinima. Žao mi je zbog toga, ali zemlja u kojoj smo odrastali nije laka za identifikovanje. Oni koji su rođeni posle 1990-ih to mogu, ali mi, koje je policija tada tukla na ulici, ne možemo

Filmskim festivalima kruži zanimljiv film srpskog režisera Mihajla Jevtića ‘Četiri pasoša’, koji kroz ličnu prizmu sjećanja na (post)jugoslovenstvo govori o mladoj generaciji u Srbiji, ali i u regionu.

Što je bio okidač za vaš film?

Od 2000. godine pa do danas oko 40 do 50 hiljada ljudi svake godine odlazi iz Srbije. Mladi odlaze na sve strane sveta i to je glavni problem moje generacije. Rođen sam 1978. godine i jednim delom sam odrastao u socijalističkoj Jugoslaviji, a jednim u postsocijalističkoj Srbiji. Osećaj neuklapanja u saveremeno srpsko društvo, odnosno osećaj da moja generacija nema nikakvog mesta u savremenoj Srbiji, glavni je razlog odlaska iz zemlje. Zapravo, to se provlači po svim balkanskim zemljama. Istovremeno se o problemu moje generacije uopšte ne priča; mi smo nevidljivi u društvu, a pri tom smo loše prošli s obzirom na sve ratove i sva čuda koja su se ovde događala. Bilo mi je bitno napraviti film o mom odrastanju koji bi bio moja lična priča i priča moje generacije, ali i priča o našem masovnom odlasku.

Ima li u vašem filmu jugonostalgije?

Trudio sam se da ovo ne bude crno-beli film i nisam povlačio nikakvu crno-belu paralelu između jednog i drugog sistema. Želeo sam da to bude lična istorija u moru kolektivne istorije. Svako ima neku priču koju može da ispriča. Trudio sam se da u filmu ne bude nikakve nostalgije, tipa svođenja na detinjstvo, iako su mi moji utisci kao deteta bili bitniji od neke racionalne analize svega šta se desilo. Od upotrebe pojma ‘jugonostalgija’ mi je malo muka jer se on dosta eksploatira i postaje interesantan izvozni proizvod. Kad vidite broj Nemaca ili Šveđana koji doktoriraju na temu samoupravnog socijalizma u BiH, Srbiji i Hrvatskoj, ili izložbe koje se bave tom temom, to izgleda interesantno. Bio sam nedavno na jednoj takvoj izložbi koja je bila sjajna, ali mi nekako nije prijala. Sviđaju mi se lične priče i to uvek volim da čujem, volim da gledam porodične snimke i fotografije, ali sam žal za tim sistemom i društvom ne volim.

Kako je reagovala vaša porodica koja je dobila značajno mjesto u filmu?

Nisu mi zamerili, ali nije im bilo svejedno. Videli su film tek na premijeri u Beogradu; jednostavno im nisam otkrio radnju pre toga. Rekli su da nisu baš spavali dobro pred premijeru, a kasnije su me i pitali zašto u film nisam stavio i neke druge sadržaje. Najbitnije mi je bilo da budem iskren i pažljiv, nekako se očekivalo da ću svu svoju energiju uložiti da baratam tim pričama na najnežniji mogući način.

Da li se kao u filmu spremate za peti pasoš, ali ovaj put ne u istoj ulici?

Moja prva vizna iskustva su bila sa Nemačkom jer je to zemlja sa kojom sam najviše sarađivao šta se filmova tiče. Moja generacija je u vreme i nakon sankcija bila strašno ograničena, jer kao mladi ljudi nismo mogli da putujemo. Zato sam od samog sebe iskonstruisao lik i poslao ga u inostranstvo. Moj emotivni grč, koji je vezan za odlazak, nekako je nestao kad sam završio film. Taj grč je kod moja generacije vrlo izražen, kao u noćnim morama. Trčiš, trčiš, a nikud ne stigneš. I tako 40 godina. Ali takvi su naši prostori, namćori.

U filmu ima dosta animiranih sekvenci. Zašto ste ih odlučili koristiti?

Još 2012. godine sam imao ideju za film i hteo sam da ekspreimentišem sa šta više stvari, pa i da sarađujem sa nekim animatorom, da iskoristim šta više arhivskog materijala i da napravim filmski kolaž. Igrom slučaja sam bio na projekciji na festivalu u Wiesbadenu u Nemačkoj. Filmovi su bili dosta loši, ali je tamo bio izuzetan animator koji je crtao kao da to radi dete. Shvatio sam da je to savršeno za moju ideju. Odmah smo se razumeli i on je deo mog tima od samog početka. Želeo sam da iskoristim animaciju da predstavim sećanja i snove iz dečje perspektive.

U jednoj od animiranih sekvenci pojavljuje se učiteljica koja pokazuje fotografije ubijanja ljudi u Jasenovcu. Da li je ta scena prekretnica filma?

Moja trauma i tačka preloma iz društva A u društvo B je došla sa nastavnicom istorije. Do tada smo bili jugoslovensko društvo, mali pioniri. Kad je krenuo rat, ta profesorka je bila prva osoba koja je zvanično došla sa pozicije sistemskog autoriteta i rekla: ‘Ti nisi bio ono šta si bio do danas, ti si nešto drugo i sad ću da ti kažem zašto’. Zatim nam je pokazala te fotografije. Bilo mi je jako bitno da to ubacim u film, ali iz perspektive deteta. Jednostavno, to je sećanje koje predstavlja nultu tačku mog preloma. Sistem je hteo da budem ovo, i onda je hteo da budem nešto drugo. Nekako mi je drago šta sam je stavio u film.

Glavni junak filma se prvo u pasošu označava kao Jugosloven, a onda kao Srbin?

To sam koristio jer je u pasošima bila upisana nacionalnost. Kad je bio zadnji popis, izjasnio sam se kao šintoista i Jugosloven, pošto je taj klub sada ekskluzivan. To mi je ostalo kao prvi inicijalni pojam u kojem sam se formirao kao ličnost, iako postoji i druga, srpska, strana. Ali kad me neko pita odakle sam, nikad ne kažem da sam Srbin, nego da sam iz Beograda. Interesantno je da se Nemci, kad ih pitaju odakle su, uvek plaše da kažu da su iz Nemačke. Otkrio sam da postoje pojmovi koji vas stavljaju u određene fioke kod ljudi koji nisu sa tih prostora. Kad odete negde i kažete da ste iz Srbije, ispada da ste neko ko ima veze sa ratom i zločinima. Žao mi je zbog toga, ali je zemlja u kojoj smo odrastali, a to je Srbija 1990-ih, dosta loša i nije laka za identifikovanje. Oni koji su rođeni posle 1990-ih to mogu jer nemaju jugoslovensko iskustvo, ali mi, koje je policija tada tukla na ulici, ne možemo.

Kakav je život vašeg filma?

Film je nastao u nemačko-srpsko-hrvatskoj koprodukciji pa je imao premijere u sve tri zemlje, a u Hrvatskoj je to bilo na ZagrebDoxu. Bilo je interesantnih projekcija u Trstu, Sarajevu i Tbilisiju. U suštini, film je prikazan na 15 festivala i dobio je nekoliko nagrada, među njima i za najbolji film u Glasgowu. Po ugovoru moramo da film najesen stavimo u bioskope u Nemačkoj, a pravim i malo kraću televizijsku verziju koja će biti prikazana u regionu.

1/1