U konkurenciji za nagrade na nedavno održanom 20. Zagreb Film Festivalu bio je i "Stric" Davida Kapca i Andrije Mardešića koji je od ljeta osvojio brojna priznanja na dosadašnjim festivalima. Poseban pečat tom ostvarenju daje uloga strica koju tumači Predrag Miki Manojlović, koji je na festivalu u Herceg Novom za nju dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Još jednu u nizu s obzirom na njegovu bogatu karijeru i nastupe u filmovima kao što su "Samo jednom se ljubi" Rajka Grlića, "Otac na službenom putu" i "Underground" Emira Kusturice, "Bure baruta" Gorana Paskaljevića, "Rane" Srđana Dragojevića, "Cirkus Columbia" Danisa Tanovića i mnogi drugi. Režirao je i predstave "Dok nas smrt ne rastavi" prema tekstu Mire Furlan i "Romea i Juliju", koje su igrale u Zagrebačkom kazalištu mladih, a glumio je i u brojnim TV serijama. Zato s Manojlovićem pričamo o "Stricu", kao i o njegovim brojnim ostvarenjima u postjugoslovenskim i evropskim kinematografijama.

Na materinjem jeziku – a moj materinji jezik je srpski, dok mi je taterinji jezik francuski – nisam 12 i po godina glumio na daskama zbog rata. Nije kriv rat kao rat, krivi su ljudi koji su taj rat izazvali i vodili

Kako ste se uključili u produkciju "Strica"? Što vas je privuklo?

Dobio sam preko HAVC-a scenario Kapca i Mardešića i u roku od tri dana sam im odgovorio. Našli smo se u Zagrebu i sve smo odmah rešili.

"Stric" je najnoviji u dugom nizu hrvatskih filmova, odnosno koprodukcija u kojima ste glumili...

I "Stric" je kao i mnogi filmovi u kojima sam glumio takođe koprodukcija jer se koprodukcijom moraju zvati, iako je u "Stricu" učešće sa srpske strane bilo minimum minimuma koji je neophodan za Eurimages. Naravno, ovo je zasad poslednja stvar koju sam u Hrvatskoj uradio i ja sam zbog toga sretan, kao što sam bio sretan kad god sam radio u Zagrebu, a radio sam puno i na filmu i u pozorištu. Igrao sam na sceni kao gostujući glumac, ali i u redovnom repertoaru HNK-a u predstavama kao što je Šekspirov "Kralj Lir".

 

"One arene"

Osim za Zagreb, u kojem imate mnogo prijatelja, koliko ste vezani i za Pulu, makar i preko filmova?

U Puli nisam bio, ne pamtim otkad. Tamo imam osvojene samo dve Zlatne arene, koje zovem "one arene". Tada u konkurenciji nije bilo pet ili šest filmova, nego 35 ili 40. To je bilo neko drugo vreme, ali ni tada nisam otišao po svoju drugu arenu zbog toga što sam na pulskom festivalu bio samo dva puta u životu. Bio sam veoma mali i mlad, ali shvatio sam da je Pula bila veoma zanimljiv i vrlo važan skup za kinematografiju tadašnje zemlje, no odmah mi je bilo jasno i da je to bila kuhinja. I danas je to kuhinja, samo mala.

Koliko izbegavate tipske uloge?

Mene i moju glumu ne opredeljuju tipske uloge i to je ideja vodilja koju vi vidite: jednostavno, privuku me sadržaj i smisao, a ne tipologija, žanr i vrsta filma. Ta takozvana pojava koju zovemo glumom ide iz nečije ličnosti, ne mogu reći da je ona ogledalo ličnosti jer bi to bilo preterano i bezobrazno, a nije ni tačno. Ali ako bi bilo tačno, onda u meni ima toliko ličnosti da bi to bilo zastrašujuće. Neskromno ću vam reći da je amplituda, sadržaj, suština ili vrsta, zovite to kako hoćete, nekakva transpozicije moje nutrine koju sam pronašao, veoma velika i različita, tako da me se tu ne može svrstati. To niti me vuče, niti to tražim ili izbegavam. U čitavoj lepezi, gami i trajanju filmske trake, koje više nema, tema i refleksa na život kakav je bio ili kakav će biti u filmovima, toliko je puno, kao što je spektar filmova u kojima glumim veoma širok i moja gluma nikad nije ista.

Kako kao glumac s bogatom filmskom karijerom vidite regionalnu i evropsku scenu u poslednjih 20 ili 30 godina?

To je široko pitanje i traži dug odgovor, sve zavisi koliko vam treba ozbiljno objašnjavati. Evropa je na margini refleksa onog što nameću američki veliki studiji. Taj uticaj s druge strane okeana je velik i ima refleksije na mlade, srednje i starije autore u smislu da oni kažu "radiću takav i takav film jer to prolazi i to se traži". To ozbiljno nametanje, koje je počelo 80-ih godina prošlog veka i traje do danas, jeste nametanje tema i sadržaja, pa oni autori koji nisu čvrsti, a čvrstih je sve manje i manje, rade filmove na silu, jednostavno "jer je to moderno i jer je to takav trend". Ipak, kinematografija na lokalu i u Evropi bar delimično je autorska, ima svoju kičmu i ima svoj pogled koji nije u okviru ideja velikih američkih studija koji su nam oduzeli kina i u Zagrebu i u Beogradu i u Šibeniku i svuda. Koliko ima danas kina u Zagrebu koja su izvan Cineplexxa, Cinestara ili nekih drugih lanaca? Praktično ih nema. Nekadašnja kina su mrtva kao kina, ukinuli su ih i otvorili svoja, ne samo kina nego i sve ono oko kina – što se ima kupiti, pojesti, gledati – nametnut nam je drugačiji način života. Kad ste poslednji put rekli "ženo, idemo u kino"? Jeste li skoro čuli da je neko nekog izveo u kino kao neku vrstu događaja? Bojim se da odlazak na kulturni događaj ostaje samo za pozorište.

Koprodukcije su neophodne jer je tržište malo, a ulaganja novih država nedovoljna da se napravi film. Drugi nivo je da bez razmene nema ničeg. Kulturni prostor je isti ili sličan, ne samo finansijski nego istorijski, terenski i kulturološki

Kako vidite nove generacije filmskih autora s ovih prostora?

Gledam ih s tugom zato što mislim da dobivaju šansu kasno. Reći ću, i to ponavljam stalno, ovde je na Radioteleviziji Zagreb radila urednica imenom Nola, a u Beogradu je bila Zora Korać, te dve žene bile su urednice igranog ili kulturnog programa i one su znale, shvatale i radile na tome da se mladim ljudima, koji su završili škole, da šansa što pre. Tako je brzo stvorena češka škola, koja je pokazala ogroman talenat mladih ljudi koji su već s 20-ak godina radili filmove. Nisu čekali do svoje 40. da budu debitanti, kakvih danas ima. To je tuga, tuga je što se o mladima slabo vodi računa i sve zavisi od pojedinca. Neko od direktora mogao bi da kaže: dajmo mladima da rade filmove i onda ćemo izvući najbolje. Tako se to radi. Mladi su prepušteni HAVC-u, Filmskom centru Srbije ili Filmskom centru BiH, dakle polutržišnom načinu dolaska do filma, koji krade godine. U "Stricu" imate dva fantastična mlada autora i nije normalno koliko godina imaju. Taj film su trebali snimati sa 22, a ne sa 37 godina. Da ne pričamo o sindromu drugog filma, odnosno o višegodišnjem čekanju nakon što je napravljen prvi. Ne lipši magarče do zelene trave.

Glumili ste u 70-ak filmova i 40-ak pozorišnih predstava. Osećate li se više kao čovek filma ili pozorišta?

To je u suštini isto, samo se koriste neka druga sredstva i to s podjednakom ljubavlju.

Koji su vaši omiljeni režiseri i glumci s kojima volite surađivati?

Nikad nije dobro izgovarati imena, dobro je istaći neke dobre uzore, ali ako nekog niste spomenuli, taj se uvredi. A danas je lako nekoga uvrediti, čak i ako nemaš takvu nameru.

Svojevremeno ste izjavili da je "Mesar" Aurelija Grimaldija najgori film koji ste snimili. Ima li još nešto čega biste se postideli?

Ja ga se stidim, ali se opet i ne stidim jer se za toliku lovu koliku sam dobio ne biste ni vi stideli.

 

Vreme lajka i šera

Kakvi su po vama odnosi država bivše Jugoslavije prema nekim svojim umetnicima, pogotovo za vreme rata 1990-ih?

Svako stvara lični odnos prema tom vremenu. Bilo je to loše vreme, za sve, što reći više nego što svako misli ili zna i ima doživljaj tog vremena. Na materinjem jeziku – a moj materinji jezik je srpski, dok mi je taterinji jezik francuski – nisam 12 i po godina glumio na daskama zbog tog rata. Nije kriv rat kao rat, krivi su ljudi koji su taj rat izazvali i vodili. Moj odgovor na ta vremena, a to nije bio mali period, nije voljni, nisam želeo, nisam mogao da izmenim i nije mi se dalo. Nažalost, rat je veoma ozbiljan roman koji se sada dešava nekom drugom.

Kakav je vaš stav prema političkim događanjima u Srbiji?

Nemam nikakav stav. Stav postoji u boksu, borilačkim sportovima i mačevanju. Kod slobodnog čoveka postoji mišljenje i ja sam to iskazao u slobodnom svetu, a u neslobodnom svetu neslobodni novinari iz razgovora kakav je ovaj ili neki drugi dolaze do tumačenja nečijeg stava a ne mišljenja, kod kojeg, ako nije preneto u potpunosti i u kontekstu, dolazi do rikošeta i odabira onog što je Manojlović rekao, pa od toga stvaramo o drugima mišljenje koje tzv. sajber zajednica lajkuje, šeruje ili koji već izrazi postoje. Živimo u vremenu lajka i šera, u vremenu istrgnutih delića misli ljudi koji misle i koji su kreativni i slobodni koliko je iko od njih mogao da bude slobodan, što je moj slučaj oduvek bio. Reći ću nešto važno i bitno, nikad nisam bio član ni jedne stranke ili partije, iako bi me svako odavno poželeo, i komunisti i posle svi drugi. Nikad nisam bio član nikakvog odbora ni na nekoj upravljačkoj funkciji. Ja sam potpuno slobodan, nekorumpiran i neuprljan čovek. Kad nešto kažem, molim da se to prenese kako sam rekao, a ne da bude izvađeno iz konteksta i onda šerovano i lajkovano kao što to radi Ante Tomić, ugledni mrzitelj i katkad vrlo dobar kritičar vremena našeg. Vrlo ste me pogodili ovim pitanjem zato što vam trebam objašnjavati ono što ste i vi mislili. Kako je danas lako o nekom izreći mišljenje, kao da istresete iz rukava i kažete šta vi o meni mislite, ovo ili ono, a na osnovu čega. Ne bih govorio o politici jer se bojim da će, ako odgovorim, neko iz toga uzeti nešto što njemu odgovara. Zato neću ništa reći.

Koliko su važne filmske koprodukcije na nivou zemalja bivše Jugoslavije?

Koprodukcije su neophodne jer je tržište malo, a ulaganja novih država nedovoljna da se napravi film. To je prvi nivo. Drugi nivo je da bez razmene nema ničeg. Kulturni prostor je isti ili sličan, ne samo finansijski nego istorijski, terenski i kulturološki. A kao što je bitan zajednički rad na stvaranju filmova, bitni su i regionalni festivali na kojima se oni prikazuju. Ne možete biti protiv toga da postoje festivali sa svojim selekcijama filmova, a kad već postoje, da budu izvrsni. Ako nisu na maksimalnom nivou, onda postaju lokalne smotre. Pula još nije pronašla svoj profil. Ona ima nacionalni profil festivala u zemlji u kojoj se snimi malo filmova, to je onda smotra filmova.

Kako komentarišete tzv. kulturu otkazivanja zbog koje su na početku agresije na Ukrajinu ruske drame i muzička dela skidani s programa, a prikazivanje filmova ruskih autora na nekim festivalima prolazilo uz brojne polemike, iako se radilo o jako dobrim ostvarenjima?

To pitajte direktore i intendante prostora u kojima bi ruski autori i dela trebali biti, a nisu. Pitajte Ministarstvo kulture Republike Hrvatske, pitajte one koji odlučuju. Što bih ja davao komentare jer je to besmislica, a tu ne mislim na Ruse, nego na sve. Ali to je u redu, promidžba ima svoju cenu kao i ropstvo.