>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Milica Tomić: Bili smo tamna avangarda globalnih promena

Naše jugoslovensko iskustvo ratova devedesetih pomaže nam da razumemo odnose unutar globalnih politika danas. Svima nama koji smo izgubili u ratu u bilo kom smislu, emotivnom, klasnom, ekonomskom, ljudskom, postalo je jasno da je država samo opresor u rukama korporativnih sila

Milica Tomić (1960.), pročelnica Instituta za suvremenu umjetnost iz Graza i jedno od poznatijih imena aktualne suvremene umjetnosti, i ove je godine izlagala u Zagrebu. U sklopu šeste i posljednje epizode serije izložbi ‘Janje moje malo’, koje realiziraju kustosice iz kolektiva Što, kako i za koga/WHW, predstavljen je njezin rad ‘I’m Milica Tomic’, videoinstalacija iz 1999. u kojoj govori o stvaranju identiteta.

Zbog čega je u polju kulture među građanskom elitom jedino turbofolk bio osuđen da je širio ratnu propagandu, a nije postojala potreba da se govori o ulozi vodećih institucija kulture u Srbiji?

Kako danas gledate na pitanje identiteta, o kojem često ne odlučujete sami, već uglavnom drugi oko vas odlučuju tko ste i što ste?

Uvek se postavlja pitanje da li mi po slobodnom izboru donosimo odluku o svom pripadništvu određenoj zajednici, modelu koji nam daje identitet, da li je to izraz naše slobodne volje ili smo na to primorani spoljnim faktorima. Tu situaciju možda najbolje objašnjava koncept ‘slučajna nužnost’. Slučajno je da ste se rodili u Hrvatskoj u srpskoj porodici, slučaj je da se vaša porodica već vekovima izjašnjava kao srpska, slučaj je i da vas vaši prijatelji, poznanici i nepoznanici vide kao Srbina, ali ako i vi sami donesete odluku da se odredite kao Srpkinja ili Srbin, to na kraju čini vas identitet nužnim. Moj otac je bio glumac i mnogo mi je pomogao oko video-performansa ‘Ja sam Milica Tomić’. Kada sam naučila 64 iskaza različitih identiteta na različitim jezicima, on je vežbao sa mnom. Bio je jako darovit da predstavi rascepe i međusituacije: kako da strašno veruješ u nešto, a da ti telo govori nešto sasvim drugo. I baš o tome govori rad ‘Ja sam Milica Tomić’ – o komplikovanim odnosima mehanizama unutar kojih se gradi jedan identitet.

Epoha permanentnog rata

Prije sedam godina hodali ste Beogradom svakodnevno tijekom dva mjeseca s kalašnjikovom u ruci. Kako je moguće da vas nitko nije zaustavio i prepoznao oružje? Bi li danas, u vrijeme konzervativizma i prijetnje terorizma, bilo moguće proizvesti sličan rad?

Taj rad je napravljen baš u momentu kada je bila u najavi, odnosno nastajala epoha u kojoj smo danas – epoha permanentnog rata. Jednoga dana umesto noći, bljesnuće rafal iz mitraljeza kad drukče svetlost ne može doći (iz poeme Oskara Daviča) je umetnička akcija, intervencija u javnom prostoru Beograda koja je trajala skoro dva meseca. To je bio pokušaj da se obeleže uspešne akcije Narodnooslobodilačkog pokreta, kao i običnih građana tokom Drugog svetskog rata u Beogradu. Akcija je trajala oko dva meseca i povremeno je dokumentovana foto i video-zapisom. Sastojala se od mog hodanja gradom sa automatskim oružjem na mestima koja nisu deo javnog sećanja i javne istorije. Zvučna podloga video-zapisa ‘Jednoga dana…’ su intervjui sa borcima NOB-a koje sam napravila još 2003. za jedan drugi rad, u vreme kada je negiranje i revizija istorije Drugog svetskog rata u Srbiji bila na vrhuncu. Ime tog rada je ‘Naknadno o ljubavi’, po pesmi Radovana Zogovića. Ovaj rad razmišlja o značaju i aktualnost antifašizma danas, u odnosu na nove okolnosti i nove oblike fašizma. U svom vremenu antifašistička i Narodnooslobodilačka borba je za nacionalsocijaliste i kvislinge bila teroristička ili kako su ih tada nazivali – banditska. Danas je pojam rata izmenjen, jer od 2001. živimo u vremenu antiterorističkog rata, što podrazumeva da su čitave etničke, religijske grupe, političke organizacije, kao i države optužene za terorizam i stavljene van zakona. A ko je zapravo sa koje strane, to uvek određuje ekonomski, vojno i politički jača sila. Povodom vašeg pitanja o reakciji mojih sugrađana u Beogradu tokom same akcije – reakcije gotovo da nije bilo. Niko nije obraćao pažnju na ženu sa kalašnjikovom na ulici. Pa ne znam, ali pada mi na pamet da je takva reakcija proizvod poricanja učestvovanja u ratu i normalizacije nasilja i terora. Jedino mi je jedan čovek, koji je sedeo na klupi i pio, rekao da on vrlo dobro zna šta držim u ruci, jer je on držao to isto oružje 175 dana.

Sanja Iveković je jedna od retkih autorki koja je oduvek insistirala na Jugoslaviji kao na mestu produkcije univerzalističkih vrednosti. Jako je važno naglasiti da jugoslovenski kontekst nije nikakva seksi izmišljotina, sentimentalna i egzotična

Jedna ste od prvih umjetnica koja se odlučila za rad s nekom od poznatih turbofolk pjevačica, Draganom Mirković. Ključna stvar je zapravo medijska reprezentacija tog projekta. Koliko je takav rad zahtjevan i koliko se gastarbajteri i srpsko društvo povezuju s ovim fenomenom?

Mene je turbofolk pre svega zanimao kao simptom. Naročito u periodu nakon promene vlasti u Srbiji 2000., kada je turbofolk bio apsolutni tabu, omražen u intelektualnom, ideološkom i svakom drugom smislu. Mučilo me je pitanje zašto intelektualna građanska klasa ima potrebu da se distancira i napravi neverovatno jasnu razliku između građanske kulture i turbofolk kulture. Da li je jedini oblik mišljenja o turbofolku činjenica da izaziva odvratnost? Zašto postoji zabrana da se tako nešto dovede u pitanje? I zašto niko nema hrabrosti da razmisli o svojoj sopstvenoj poziciji u odnosu na turbofolk kulturu, i koliko smo svi deo nje? Zbog čega je u polju kulture među građanskom elitom jedino turbofolk bio osuđen da je širio ratnu propagandu, a nije postojala potreba da se razmišlja i govori o ulozi vodećih institucija kulture u Srbiji poput univerziteta, pozorišta, Akademije nauka, koje su bile važan deo reprodukovanja ratnih politika osamdesetih i devedesetih? U radu ‘Ovo je savremena umetnost’ sam videla mogućnost da postavim sva ta pitanja i da na taj način ispitam odnos kulturne elite i umetnika prema ratu. I zašto je na primer baš turbofolk taj koji spaja nas, bivše Jugoslovene? Mislila sam da je logično i da je naš zadatak da se bavimo time na jedan emancipovaniji način, bez straha. I nisam bila sama. I danas sam ubeđena da je to bio pravi primer kako da bez hinjene kritike, klasne distance i gađenja razmišljamo o ovim pitanjima, a ne da već dvadeset godina stojimo paralizovani, pitajući se: Šta se dešava sa ovim mladima širom Jugoslavije, zašto svi slušaju turbofolk? Na kraju, i ovde se radi o konstrukciji identiteta koji je sastavljen od onog od čega se u Srbiji uglavnom distanciraju: North-African rai i techno dance, odnosno Orijent i Zapad.

Umjetnike s Balkana se često vidi kroz prizmu umjetnika Istočnoeuropljanina. Kako uspijevate, s obzirom na vaš međunarodni rejting, nadići takav stereotipan pogled?

Za nas, umetnike bivšeg jugoslovenskog regiona postojale su i postoje uglavnom dve kategorije u koje nas svrstavaju: balkanski ili istočnoevropski, socijalistički kontekst. Revizija Drugog svetskog rata za jednu od posledica ima isključenje Jugoslavije sa istorijske mape Evrope i sveta. Time je naš univerzalistički potencijal kao umetnika bivao osujećen i izbrisan, a naši radovi su ili ulazili u kontekst loše kritike socijalizma, odnosno kojekakvog totalitarnog društva, ili su nas vraćali na neka grand postmodernistička pitanja: Where are you from? I tako smo automatski završavali u čeljustima ‘divljeg’ Balkana, maskirani u nekakve balkanske umetnice/ke. Moja odluka je bila da bez obzira da na zahtev sveta umetnosti za pojednostavljenjem i pokušajem da nas uglavi u svoje ideološke okvire ne odustanem od kompleksnosti svoje situacije. Pre svega sam insistirala na Jugoslaviji kao pojmu. To je tada proizvodilo nesporazume i otežavalo pozicioniranje mog rada. Za one koji su umeli ideološki da čitaju, uvođenje pojma Jugoslavija je obe kategorije ideološki razotkrivala i dovodila u pitanje. Ipak, pominjati Jugoslaviju pre 20 godina zvučalo je skoro kao psovka. To se jednostavno nije smelo reći. Ako ste dolazili iz Srbije, bilo je neophodno uspostaviti distancu i razliku u odnosu na srpsku ratno-imperijalnu politiku koja je aproprijisala termin Jugoslavije. U hrvatskom kontekstu ste bili odmah označeni kao izdajnik. U evropskim zemljama zvučali ste militantno, arhaično, nostalgično, ali sam ja bez obzira na sve insistirala na svojoj poziciji, jer sam bila svesna da je to jedini način da jasno kontekstualizujem svoje mišljenje i rad. U tom smislu slažem se sa Viktorom Ivančićem koji kaže da jugoslavenstvo za njega nije stvar nacionalne pripadnosti, već pitanje emancipacije i angažmana. Sanja Iveković je jedna od retkih autorki koja je oduvek insistirala na Jugoslaviji kao na mestu produkcije univerzalističkih vrednosti. Pre desetak godina je izložbom ‘Političke prakse postjugoslavenske umjetnosti’ uveden prvo termin postjugoslovenski, a danas je Jugoslavija unutar teorije i umetnosti postala sasvim uobičajena odrednica. To nas sve čini mnogo emacipovanijima i daje nam jasnije okvire. Mislim da je jako važno naglasiti da jugoslovenski kontekst nije nikakva seksi izmišljotina, sentimentalna i egzotična.

Devastirano društvo

Jedna ste od pokretačica Grupe spomenik i radne grupe Četiri lica Omarske koje se bave razgovorima, diskusijama i pitanjem produkcije memorijala u mediju socijalne skulpture. Koliko vam je zajednički rad važan? Neki ljudi koji su surađivali s vama s vremenom su napustili grupe?

Nekako počinjem da verujem da je zajednički rad jedini mogući oblik rada. Sad, pitanje je koje su forme i strategije u pitanju. Zbog naših tema i našeg načina rada, Grupa spomenik nikada neće biti tipična postsocijalistička umetnička grupa koja koristi pozitivne aspekte socijalizma koji joj opet omogućuju da neometano funkcioniše u novim socioekonomskim uslovima neoliberalnog kapitalizma. Mi smo nefunkcionalna, postgenocidna grupa, u permanentnom raspadanju i najavi prestanka rada, mi ne proizvodimo umetnost, mi delamo izvan okvira ‘reprezentativnog trijumfalizma’. To je teško izdržati. Još je teže izdržati u uslovima koji komplikovane i teške teme kao što su genocid negiraju, a nas isključuju.

Svaka grupa ima svoju dinamiku, autori/ke dolaze i odlaze, ali mi smo svi, pre svega, mnogo naučili jedni od drugih. To je enormno iskustvo i najintenzivnija razmena koju sam ikada doživela. To važi za oba projekta. I to ne samo unutar grupe, već i svi sa kojima smo ulazili u saradnju, poput Nusrete Sivac, jedne sjajne, hrabre žene koja je zajedno sa Jadrankom Cigelj na osnovu svog iskustva i znanja kao sudija, pravnica i bivša logorašica uspela svoje lično iskustvo da prevede u zakon, odnosno doprinese da se seksualno zlostavljanje u ratu proglasi ratnim zločinom, da ne poverujete ali prvi put u istoriji, globalno.

Prošle godine ste u HDLU-u održali zanimljivo predavanje o vrijednosti iskustva rata. O čemu se zapravo radi? Možemo li uopće reći da živimo u miru?

Mislim da je očigledno da mi na globalnom nivou više ne živimo u miru, mi živimo u stanju permanentnog rata. Može se reći da je od septembra 2001. svet podeljen na teroriste i antiteroriste. Postavlja se pitanje da li postoji mogućnost za poziciju i politiku izvan ove podele. Naše jugoslovensko iskustvo ratova devedesetih mnoge nam odnose čini transparentnim i pomaže nam da razumemo odnose unutar globalnih politika danas. Imamo kapacitet da razumemo kog tipa je ovaj rat danas i da on nema ishoda. Diskursi pojedinih političara i pojedini događaji, poput Trampa ili Bregzita, su nam više nego prepoznatljivi. Pod izgovorom sumanutih nacionalnih interesa vodi se ekonomski rat. Mi smo ipak tamna avangarda promena koje se danas globalno događaju. Naše iskustvo je da je svima nama koji smo izgubili u ratu u bilo kom smislu, emotivnom, klasnom, ekonomskom, ljudskom, postalo jasno da je država samo opresor u rukama korporativnih sila! Da je etnifikacija društva direktna posledica rata, i da upravo danas u novonastalim nacionalnim državama na teritoriji nekadašnje SFRJ, a ponajviše u BiH, uopšte nije moguće ostvariti društvenu zajednicu koja nije etnički određena. Nakon sloma samoupravnog društva i negiranja tekovina NOB-a od 1941. do 1943., do II. zasedanja AVNOJ-a, ne postoji ni politički ni ekonomski projekat koji bi omogućio jednu drugu vrstu kolektiviteta. Nacionalizam u Jugoslaviji koji je prerastao u ekstremni teror, diskriminaciju, uništenje ljudi, odnosno genocid i logore, bio je pre svega u službi raslojavanja društva, privatizacije, odnosno tranzicije iz federalne države u nacionalne države, a jugoslovenskog samoupravnog socijalizma u korporativni kapitalizam i brutalne pljačke društvenog vlasništva. A kao posledicu te sprege imamo uništenu radničku klasu i politički narod Jugoslovena/ki, devastirano i klasno podeljeno društvo.

1/2