U životu je najvažnije da se založiš za sebe i za svoje ideje, istaknula je Mirjana Karanović, poznata kazališna i filmska glumica, profesorka na beogradskoj Akademiji umetnosti, a odnedavno i režiserka, na razgovoru koji je 2. novembra održan u punoj dvorani Novinarskog doma u Zagrebu. Razgovor pod geslom ‘Ne pristajem’, koji su organizirali VSNM Zagreba i zagrebački pododbor ‘Prosvjete’, moderirao je novinar Bojan Munjin, evocirajući momente iz njene bogate karijere, ali i političkog aktivizma.

- Kao dete sam se divila narodnim herojima koji su bili spremni da daju život za svoje ideje - rekla je Mirjana Karanović.

- Moj život i životi mojih roditelja bili su sasvim obični, a scene je bila prilika da pobegnem od običnosti života - pričala je o svojim počecima u amaterskom teatru. Prisjetila se i prvijenca ‘Petrijin vijenac’.

- U filmsku ekipu sam došla zahvaljujući kamermanu Tomislavu Pinteru koji je rekao da druge glumice ne mogu naučiti emocije. Zlatna Arena koju sam dobila u Puli nije mi bila teret kao za neke moje kolegice koje nakon te nagrade nisu imale dojmljivu karijeru - rekla je i dodala da na sceni nikad nije onakva kakva je privatno. Dotakla se i suradnje s Emirom Kusturicom u čijem je filmu ‘Ocu na službenom putu’ briljirala.

- Tada sam glumila s Mikijem Manojlovićem kome sam se divila kao glumačkoj zvezdi, a onda sam sa njim bila ravnopravna partnerka. Glumila sam i u ‘Undergroundu’, ali Kusturica više nije bio mlad režiser sa svežim idejama. Zapravo, ako poredim Kustiricu na početku sa njegovim kasnijim radom i stavovima, rekla bih da su onog prvog Kusturicu oteli vanzemaljci – istaknula je glumica.

Prisjetila se i kraja 1980-ih, kada je tokom ljetovanja u Dubrovniku naslutila nadolazeći ratni sukob.

- Tokom 1990-ih učestvovala sam na antiratnim protestima na kojima se skupljalo 600-700 ljudi i na sve načine sam se aktivirala u pokušajima da sprečim rat. Mnogi dobri glumci, što zbog sebe, što zbog okoline, karijeru su nastavili negdje drugdje. Neki su podlegli nacionalizmu, ali ja nikad nisam pristala da se moj život meri po normama srpske desnice - rekla je i zatim objasnila da je film ‘Dobra žena’, koji je sama režirala i u kojem je glumila glavnu ulogu, zapravo metafora zemlje u kojoj živi.

- Žena koju glumim je simbol Srbije koja je pred zlom pasivna i koja mu se, iako je protiv njega, ne želi suprotstaviti. Ona se bavi svojim poslovima u kući, a jednom prilikom nailazi na kasetu na kojoj je snimljen ratni zločin u kome je učestvovao i njen muž - kazala je, ističući da njena junakinja u isto vreme donosi više bolnih odluka.

- Ne bojim se dolaziti u Zagreb, iako se mnogi boje i da iziđu iz kuće. Kad negde odete, često se uverite da ljudi tamo nisu onakvi kakvim ih prikazuje domaća politika i mediji – zaključila je.