>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Nenad Fogel: I u Hrvatskoj i u Srbiji od zločinaca prave heroje

Čudim se zašto Srbi govore da je Nedić srpska majka kada je dokumentovano da je u banjičkom logoru pobijeno 32.000 Srba i ‘samo’ 600 Jevreja. Nedićev režim je te Srbe osudio na smrt. A i Draža je napravio ogromne pokolje nad srpskim narodom

Svi koji su ove godine bili na jednoj od komemoracija žrtvama ustaškog logora Jasenovac, kao i pripadnici jevrejske zajednice u Zagrebu, imali su priliku pogledati izložbu ‘Nestali u holokaustu – Zemun’, koja govori o istoriji tamošnjih Jevreja, njihovom stradanju od nacizma i ustaštva te onom masovnom u Jasenovcu, ali i njihovom doprinosu NOB-u i životu od 1945. do danas. Po rečima autora izložbe Nenada Fogela, predsednika Jevrejske opštine Zemun, izložbom i njenim katalogom želelo se zaboravu otrgnuti rođake i prijatelje ubijene samo zato što su bili druge vere i nacije. Time se htelo i suprotstaviti narastanju antisemitizma širom Evrope, ali i ukazati na to da danas na prostoru bivše Jugoslavije postoji tendencija da se stradali u ratu izjednače i da se osuđene ratne zločince rehabilituje. Sa našim sagovornikom razgovaramo i o delovanju jevrejske zajednice, ali i potrebi da se obeštete sve žrtve nacističkog režima – dobar primer toga je odluka srpskih vlasti da se jevrejskoj zajednici tokom 25 godina isplati 950.000 evra. Kaže da svih njegovih dosadašnjih izložbi, projekata i publikacija (štampano ih je već 30) o holokaustu i pravednicima među narodima sa područja bivše države ne bi bilo da nema podršku članova svoje opštine te najavljuje turneju izložbe po celom eksjugoslovenskom prostoru.

- Mi smo mala, kompaktna zajednica sa stotinjak članova koji me podržavaju u svemu šta radim: da nema njih, ne bi bilo ni fotografija iz njihovih privatnih arhiva. To je velika stvar, jer sam ih uz njihovu saglasnost prosledio JUSP-u Jasenovac, na čemu su otamo iskreno zahvalili. Osim u Zemunu, gde je započela svoj put, izložba je do sada bila postavljena u Podgorici, Petrovcu, Doboju, Jasenovcu i Zagrebu. Završiće putovanje u Kanjiži, u septembru, kada će biti organizovana međunarodna konferencija o holokaustu. Osnova izložbe je građa preuzeta iz obimne knjige mog oca Danila, koji je bekstvom u partizane izbegao logor. Pošto smo morali da aplikujemo za sredstva, izložba je koncipirana celu godinu: u početku smo to radili moj brat Milan i ja, a potom sam, zbog njegovih obaveza, na sebe preuzeo da je završim. A pisanjem kataloga na nemačkom i mađarskom reagovao sam na upozorenja nacionalnih saveta tih naroda u Srbiji da se pod krinkom sećanja na sve žrtve spomenici podižu i počiniocima zločina - govori Fogel.

Sporna jasenovačka postavka

Kakve su bile reakcije javnosti na izložbe koje su prethodile ovoj?

To je zavisilo od projekta do projekta. Promocija knjige o pravednicima među narodima održana je 2010. u Skupštini grada Beograda i okupila je više od 350 potomaka preminulih pravednika. Odštampali smo hiljadu primeraka na engleskom: ideja je bila da to preuzme država Srbija i da se time pohvali, no oni uzmu po 30 primeraka kada treba da ih podele na nekom skupu, a nikako da preuzmu 500 preostalih. A rekao sam im da ne tražim novac, da ih samo odnesu u Ministarstvo spoljnih poslova pa podele našim ambasadama širom sveta. Ljudi cene knjige i hoće da saznaju više, a iz ove knjige itekako mogu doznati šta se dešavalo u ratu četrdesetih. I Hrvatska ima knjigu o pravednicima, radila ju je Mirjana Štajner Aviezer koja živi u Izraelu i objavljena je samo na hrvatskom, ali to nije smetalo da se i u Vašingtonu napravi izložba kojom Hrvatska promoviše svoje pravednike. A mi imamo knjigu i na srpskom i na engleskom i ne znamo to da iskoristimo.

Sam broj od 4.500 Jevreja u partizanima govori da su spasenje nalazili jedino u tom pokretu. Pokušaj da partizane kolektivno proglasimo pravednicima među narodima nije uspeo – naišli smo na prepreke tamo gde smo im se najmanje nadali, kod antifašista u Srbiji – ali ne odustajemo

Kada je izložba o pravednicima među narodima u Jugoslaviji predstavljena u Zagrebu, hrvatski ambasador u Parizu Ivo Goldstein izjavio je da bi partizani kolektivno trebali biti proglašeni pravednicima među narodima. Podržavate li njegov stav?

Pokušao sam sa svojim bratom i Aleksandrom Nećakom iz Upravnog odbora naše opštine da promovišem tu ideju, no moram da kažem da smo naišli na prepreke tamo gde smo im se najmanje nadali – kod antifašista u Srbiji. Obratili smo im se sa idejom da se povežu sa svim antifašistima bivše Jugoslavije, pa da to zvanično ode kao predlog za Jad Vašem, izraelski službeni memorijalni centar žrtvama holokausta. Sam broj od 4.500 Jevreja u partizanima govori da su spasenje nalazili jedino u tom pokretu. Pokušaj da partizane kolektivno proglasimo pravednicima među narodima nije uspeo, ali ne odustajemo.

Da li, s obzirom na kritike javnosti, treba da se menja jasenovačka muzejska postavka?

U Jasenovcu sam prvi put bio nakon rata, kada je premijer bio Ivo Sanader; zapamtio sam tadašnju postavku, jer sa njom nisam baš bio oduševljen. Nedavno sam video novu postavku i opet nisam oduševljen, iako bih, kada bih ih poredio, rekao da je nova kvalitetnija. Generalno, a to sam rekao i kustosu, cela atmosfera je suviše mračna, pa ne vidite šta se prikazuje. Ima dosta nove tehnologije, ali nema interakcija oko slušanja izjava. Sporan mi je i pristup imenima, koja je teško naći na tablama sa plafona. Pronašao sam imena cele porodice, ali poruka nije da vas u mraku strese jeza, nego da nešto pročitate. A to ne možete jer je premračno. Šta je još gore, prostor prema spomeniku podseća na golf igralište. Nekada su tu bile humke; ko je to izravnao, ne znam. Zato je bolja postavka na otvorenom u Gradini, gde se vidi i čuvena topola na koju su vešani logoraši, kao i šanci u koje su bacani i zakapani: kada vidite koliko ih ima, čudno je da se barata cifrom od samo 100.000 ljudi. Zvanično ih je 1945. bilo 800.000, Enciklopedija Jugoslavije piše o 700.000, Luburić kao komandant logora navodi 500.000, a sada se sve svodi na 100.000, sa 80.000 poznatih imena. Pravdaju to time da imaju isti pristup kao Jad Vašem; Jad Vašem nema šest miliona imena, ima ih više od četiri, ali niko ne spori da je stradalo šest miliona Jevreja. Zašto to kažem? U Zemunu je malo groblje sa 500 spomenika na 30 ari. Na praznom prostoru, koji ne obuhvata više od deset ari, 1945. su vršena iskapanja i prebrojano je 6.000 sahranjenih. To nisu bili Jevreji, to su stradalnici koje su u logor Zemun dovodili pošto su poubijali Jevreje, kao i oni koje su vadili iz Dunava. Kada se taj mali prostor poredi sa prostranstvom u Gradini, Jasenovcu i Staroj Gradiški, ne ide mi u glavu kako može da se govori o samo 100.000 ljudi.

Saradnja na istoričarskom nivou

Koliko je sličnosti, a koliko razlika u pokušajima širom bivše Jugoslavije da se rehabilituju kvislinzi i relativišu njihovi zločini?

Mislim da se i u Hrvatskoj i u Srbiji trude da od zločinaca naprave heroje, kao da su na vlasti četnici i ustaše, a ne današnji političari. Slike Draže Mihailovića, Milana Nedića i Dragomira Jovanovića vise na zidovima nadleštava i pored nastojanja nekih da ih skinu. Ali nisu samo slike problem. Imamo istoričarku koja predaje u Novom Sadu i koja kaže da su u Srbiji postojala dva antifašistička pokreta. Pitam je koja dva, a ona kaže Draža Mihailović i partizanski pokret. Do kada, pitam opet, jer smo u školama učili da su Tito i Draža sarađivali samo do kraja 1941… Ipak, razumem ja nju, to je državna istorija i ona mora to da predaje. Međutim, čudim se zašto Srbi govore da je Nedić srpska majka kada je dokumentovano da je u banjičkom logoru pobijeno 32.000 Srba i ‘samo’ 600 Jevreja. Nedićev režim je te Srbe osudio na smrt. A kada govorimo o Draži, on je napravio ogromne pokolje nad srpskim narodom. Kod mene su u firmi radili ljudi koji dobro pamte masovni pokolj u selu Vraniću. Kažu, došli četnici u jednu kuću i rekli domaćinu da zakolje 14 jaganjaca, on zakolje 13 i kaže da nije imao više, a oni onda njega zakolju.

Mnogi ističu razlike oko provođenju holokausta u Hrvatskoj i Srbiji, odnosno govore da su u Srbiji to činili Nemci uz logističku podršku kvislinških vlasti, a u Hrvatskoj ustaše uz određenu asistenciju Nemaca. Naravno da su u Srbiji sami izvršioci bili Nemci, ali oni to nikada ne bi mogli da urade bez pomoći Nedićevog aparata. Žandari su dobivali nagradu za svakog Jevrejina koga su uspeli da pronađu, ali Nedićevi vojnici nisu ubijali, ubijali su Nemci. Jevreji su bežali na jug Srbije i u partizane. A tako i moj otac, koji je bio povezan sa SKOJ-em i koji je znao da će krajem juna 1942. pokupiti Jevreje iz Zemuna i otpremiti ih u Jasenovac, pa je pobegao i pre nego šta se pridružio partizanima, skrivao se tri meseca. U Hrvatskoj su ustaše bili direktni izvršioci – ustaški režim hteo je da se dodvori Nemcima, pa je radio i više od onoga šta se tražilo.

Mnogi ističu razlike oko provođenju holokausta u Hrvatskoj i Srbiji, odnosno govore da su u Srbiji to činili Nemci uz logističku podršku kvislinških vlasti, a u Hrvatskoj ustaše uz određenu asistenciju Nemaca. Naravno da su u Srbiji sami izvršioci bili Nemci, ali oni to nikada ne bi mogli da urade bez pomoći Nedićevog aparata

Vlasti u Srbiji donele su odluku da obeštete Jevreje za imovinu opljačkanu u ratu. Da li bi takvu odluku trebale doneti i vlasti u Hrvatskoj? Pa da tom prilikom obeštete i one Srbe kojima imovina nije vraćena…

Mislim da treba svima vratiti imovinu, bez obzira na to o kojoj je zajednici reč. Vrednost imovine koja je ostala srpskoj državi je oko 500 miliona evra. Imajući u vidu kolika smo zajednica, isplata 950.000 evra na 25 godina pomoći će nam da preživimo. Zato mislim da nema razloga da se u Hrvatskoj nešto slično ne uradi u slučajevima gde nema preživelih porodica, a zna se čije je šta bilo.

Treba li da ovdašnji narodi jedinstveno i u saradnji sa antifašistima nastupaju protiv neofašizma?

Svakako, ali pre svega treba da postoji saradnja na istoričarskom nivou. Recimo, Olivera Milosavljević je izuzetna istoričarka, njeni radovi su jako kvalitetni, ali nisu imali veliku prođu jer je govorila o činjenicama. Zato imate plejadu istoričara koji su otišli na studije samo da bi dokazali da ova ili ona grupacija nije bila ono šta se o njoj govori. Na istoričarima je da odlučuju ko je bio antifašista a ko kvisling, a ne na sudovima. Nažalost, za sada kod istoričara nema kritične mase koja bi se izborila za poštovanje dokaza i dokumenata.

Kako to da je vaša izložba u Jasenovcu otvorena upravo 22. aprila, na dan službene komemoracije koju su bojkotovali i Jevreji i Srbi i antifašisti?

Izložbu sam sa JUSP-om Jasenovac dogovarao još u decembru prošle godine. Kada sam čuo za razmimoilaženja oko termina komemoracije, pitao sam da li se izložba otkazuje, ali su mi rekli da je sa terminom sve u redu. Na toj je komemoraciji bilo malo ljudi, uglavnom zvaničnika: poklonio sam primerak kataloga Tihomiru Oreškoviću i Tomislavu Karamarku i pozvao ih da pogledaju panoe, ali nisu pokazali interes. Jedini iz hrvatskog državnog vrha koji je razgledao izložbu bio je ministar kulture Zlatko Hasanbegović.

Za Srbe sam Jevrejin, a za Jevreje Srbin

Koliko je danas u Srbiji Jevreja i jevrejskih opština?

Na nivou Srbije baratamo brojkom od 3.000 članova, a tu računamo i supruge koje nisu jevrejskog porekla, ali su ravnopravne članice. Kao član Izvršnog odbora Saveza jevrejskih opština, znam da je u postupku utvrđivanje broja članova jevrejskog porekla: po halahi, verskim propisima, Jevrejin ste ako vam je majka Jevrejka, dok je Hitlerov režim Jevrejima smatrao sve kojima su bar jedan deda ili baba bili Jevreji. Otuda i strah kod Jevreja da se tako izjašnjavaju. Do 1990. sam se izjašnjavao kao Jugoslaven, onda kao Jevrejin, iako to po halahi nisam. To znači da sam za Srbe Jevrejin, a za Jevreje Srbin. Jevrejskih opština ima deset, ali zagovaram da se ukinu bar tri koje zovem porodičnim opštinama: ona u Kikindi, Nišu (sa sedam-osam članova) i Prištini, odakle su se praktički svi iselili i koja i ne treba da bude u sastavu opština u Srbiji. Ne mislim da njihovim članovima išta treba da se uskrati, ali zbog malobrojnosti članstva ne mogu ravnopravno odlučivati unutar Saveza.

1/1