‘Moj brat je nestao 1995. godine u Crnom Potoku, u opštini Vrginmost. Bilo je to dva, tri meseca nakon Oluje. Imao je 45 godina. Po nekim pričama, dva hrvatska vojnika su ga ubila dok su se vraćala u svoju bazu koja se nalazila u tom selu. Ostalim vojnicima su kazali kako su upravo ubili čoveka i zapalili mu kuću. Sve je videlo dvoje Srba koji to onda nisu smeli potvrditi, a danas više nisu živi’, priča Miloš Kolundžija iz Borova.

‘Moj otac je nestao 18. na 19. novembar 1991. godine u Vukovaru. Nakon što smo dovedeni u Velepromet, on je odvojen zajedno s ostalim muškarcima. Mama, baka i ja smo ga tada poslednji put videle. Imao je 53 godine. Čula sam da je odveden i to je sve što znam. Bilo je raznih glasina, ali ništa nije potvrđeno tako da sam posle 26 godina još uvek na početku’, govori Vesna Jakumetović Konečni iz Vukovara.

Vesna i Miloš bili su učesnici fokus-grupe koju su u Vukovaru organizovali Maja Dubljević i Slaven Rašković, predstavnici Dokumente - Centra za suočavanje s prošlošću iz Zagreba uz podršku Udruženja srpskih porodica ubijenih i nestalih ‘Protiv zaborava’. Reč je o projektu koji Dokumenta provodi s regionalnim partnerima: Fondom za humanitarno pravo iz Beograda i sa Kosova i Centrom za mlade ‘Kvart’ iz Prijedora.

- Želimo napraviti analizu dosadašnjeg procesa traženja nestalih osoba i detektirati njegove ključne prepreke i političke destrukcije. Ideja je da kroz intervjue s porodicama žrtava i ključnim institucijama u svim ovim državama pokušamo ustanoviti zbog čega ovaj proces, koji svi političari u međudržavnim susretima stavljaju kao prvo humanitarno pitanje, toliko dugo traje. Postoji konsenzus svih strana, međutim kad se dođe do prakse tu stvari očito ne funkcionišu na dovoljno dobar način - kaže Slaven Rašković, voditelj Dokumentinog programa za istraživanje.

Procesi ekshumacija i identifikacija su spori što stvara osećaj nejednakog tretmana i manipulacije podacima o nestalim osobama, ističe Rašković i pojašnjava da se najveći broj poznatih lokacija odnosi na nestale Srbe zbog čega srpske porodice imaju osećaj da se s njihovim žrtvama manipuliše i uslovljava informacijama iz Srbije, na šta one ne mogu uticati.

- Voleo bih da informacije, ako postoje bilo gde u Srbiji, što pre dođu u Hrvatsku, da se srpska vlast jasnije odredi prema tome i da se taj proces ubrza. Istovremeno je nedopustivo da se poznate lokacije u Hrvatskoj ne istražuju i da se toliko dugo čeka na identifikaciju posmrtnih ostataka koji su već ekshumirani - kaže Rašković i dodaje kako se prema podacima do kojih je došla Dokumenta jedan broj nestalih uopšte ne nalazi na službenim popisima.

Kao još jedan od ključnih problema u procesu traženja nestalih, naš sagovornik navodi premalo krivičnih prijava za ratne zločine.

- U svim državama bivše Jugoslavije imamo manjak krivičnih postupaka za ratne zločine i sve manje istraga, što usporava proces traženja nestalih jer ljudi nisu spremni davati o tome informacije. Tek kad ih se dovede u situaciju da moraju odgovarati za svoje postupke onda su spremni govoriti. S druge strane, brojne porodice u Hrvatskoj su krenule u proces traženja naknade štete koji su nažalost zbog sudske prakse najčešće završavali na njihovu štetu uz plaćanje visokih troškova sudskog postupka. To je jedna vrsta retraumatizacije tih ljudi. Sudska praksa je takva da ljudi čak i kad dođu do Evropskog suda, ako ne postoji postupak za ratni zločin i presuda da je neko pravomoćno osuđen za zločin, jako teško mogu dobiti odštetu i očekivati da će država priznati odgovornost za to - kaže Rašković.

Miloš Kolundžija, koji za posmrtnim ostacima svog brata traga 22 godine, još ne gubi nadu. Pre pet godina su ga zvali iz policije u Vrginmostu s informacijom da su pronašli deo posmrtnih ostataka njegovog brata i otpremili za Zagreb.

- Mislim da je sve kočio bivši šef Uprave za zatočene i nestale Ivan Grujić koji je na jednom sastanku u Vukovaru rekao da se srpsko pitanje neće rešavati dok se pronađu svi nestali Hrvati - uveren je Miloš.

Procesi ekshumacija i identifikacija su spori što stvara osećaj nejednakog tretmana i manipulacije podacima o nestalim osobama, ističe Slaven Rašković iz Documente

Vesna Jakumetović Konečni se u početku nadala da je njen otac živ jer su se, kaže, ljudi vraćali i posle pet, šest, pa i deset godina. Danas joj je bitno da pronađe očeve posmrtne ostatke i sahrani ih na mestu, na kojem će, umesto kod kuće, zapaliti sveću.

- Ovako je to iz godine u godinu nastavak agonije. Nema dovoljno političke volje da se pronađu sve žrtve bez obzira na njihov nacionalni predznak. Zameram svim dosadašnjim vladama što se nisu dovoljno trudile. Meni je strašno da posle 26 godina za svog tatu moram reći da je nestao, jer čovek ne može tek tako nestati, uvek mora da postoji neki trag. Bilo bi dobro da ljudi koji su nešto čuli to i kažu. Dva čoveka koji su bili s njim i koji su mogli posvedočiti da je izveden, nažalost su pokojni. Ko ga je izveo i zašto, verovatno nikada neću saznati - zaključuje naša sagovornica.

U okviru Dokumentinog projekta biće održane četiri fokus grupe sa članovima porodica nestalih, saznajemo od voditeljke projekta Maje Dubljević.

- Kod ljudi postoji velika skepsa s obzirom na sve godine koje su prošle, a da se za njih nije dogodio nikakav pomak. To bi moglo delovati demotivirajuće, ali ja zaista verujem da se taj problem mora ozbiljno početi rešavati - zaključuje Maja Dubljević.

Prema poslednjim podacima objavljenim na internetskoj stranici Uprave za zatočene i nestale, u Hrvatskoj se traga za 1534 nestale osobe, od kojih je 929 osoba nestalih 1991-1992. godine, dok se iz 1995. godine nestalima vodi još 605 osoba.