Kazališni redatelj, dramaturg, pisac i obikovatelj rasvjete Nikola Zavišić ove je zime u Virovitici režirao predstavu ‘Nevidljiva’ srpske dramatičarke Maje Prelević. Zavišić je diplomirao na praškoj Kazališnoj akademiji režiju alternativnog i lutkarskog teatra; živi u Beogradu, a radi u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Češkoj, Nizozemskoj. Za svoj je rad često nagrađivan. Posebno je sklon kazalištu sjena i eksperimentima sa svjetlom. U mladosti je trenirao nogomet i vaterpolo: bio je perspektivan sportaš kojem je ‘kazalište predstavljalo najveću laž na svijetu’, da bi kao šesnaestogodišnjak pukom slučajnošću, prateći prijateljicu na audiciju amaterske skupine, i sam započeo svoju teatarsku priču.
Decu treba tretirati inteligentno i duhovito, da bi buduće generacije bile pametnije i spremnije na život od nas. Sneguljica je ozbiljna priča o adolescenciji, a ne naivna bajka o patuljcima
- Od tada do danas nisam izbivao nijedan dan iz pozorišta. Fudbalski i vaterpolski treneri hteli su da me odvuku nazad u sport, ali za mene povratka nije bilo. U doba Miloševićeva pakla i haosa, drugar i ja nismo znali šta radimo u Beogradu i šta ćemo u budućnosti, pa smo odlučili upisati režiju u Pragu. Znali smo da su onde učili Kusturica, Paskaljević, Marković, Zafranović i cela bulumenta genijalnih reditelja sa naših prostora. Nisam prema lutkarstvu imao posebne aspiracije, ali sam ga zavoleo kao šta sam zavoleo i svaki drugi alternativni oblik pozornišnog čina. Bilo je milina studirati, gomila mogućnosti. Ne teraju te da se ukalupiš već, ako imaš šlifa, dozvole ti da stvoriš svoj sistem. U to se vreme Prag otvarao i bio pun života, još nije došao neoliberalni kapitalizam pa su se u napuštenim fabrikama organizovali partiji. Sve skupa, sušta suprotnost od Beograda - kaže Nikola Zavišić.
Kako se nosite s time da kazalište za djecu nije u istoj ravni s režiranjem i pisanjem za tzv. odraslu publiku?
To je meni sumanuto i ne znam iz kojeg je razloga sveprisutno u našim krajevima, počev od načina tretiranja umetnika do obrade tema. Deca su ljudi, osjećaju kao i odrasli, samo šta još ne znaju to da iskažu. Glupost je podcjenjivati njihovu inteligenciju i drobiti im nešto banalno i jednostavno. Mislim da je ogromna odgovornost baviti se takvim pozorištem, da je ono u najmanju ruku jednako bitno kao i pozorište za odrasle, ako ne i bitnije. Decu treba tretirati inteligentno i duhovito, onako kako ona tretiraju sama sebe, da bi nam buduće generacije bile pametnije i spremnije na život od nas kojima su pojednostavljivali stvari. Sneguljica je ozbiljna priča o adolescenciji, a ne neka naivna bajka o patuljcima.
Pred vama su dvije produkcije u Njemačkoj?
To mi je bio cilj koji sam uspeo da dosegnem: u aprilu imam premijeru u berlinskom Dojčes teatru, a onda u Hemnicu, bivšem Karl-Marks-Štatu, kroz veseli mjuzikl radim dokumentarnu predstavu o tome kako je jedan izrazito levičarski grad postao centar nemačke naci-desnice. Karijera nekako ide samo od sebe: to šta radim očito ima neki osobeni pečat, pa ljudi zovu, a ja sam srećan zbog toga.
Kako u današnjem posvemašnjem ludilu, dok se pred migrantima zatvaraju granice, funkcioniraju nomadi poput vas?
Nema balansa bez takvih ispada! Sa jedne strane sam neki čudni balkanoidni apatrid, a sa druge se svuda osećam kao kod kuće: srećem ljude koji slično misle i nemaju problema ideološke prirode, pa i kad mi u Osijeku triput skinu BG-tablice sa auta. Ne želim da kukam, budala uvek i posvuda ima. I dobro da ih ima, tako lakše prepoznaješ ko nije budala. Nije to samo problem u zemljama regiona: i moji prijatelji u Skandinaviji kukaju kako tamo nije dobro, ne sviđa im zaokret nadesno i sa pravom se groze šta na mostu između Malmea i Štokholma policija legitimiše i maltretira ljude. Ako u Hemnicu npr. izađeš iz kuće u duginim bojama, verovatno će skinsi da te premlate. U Češkoj je slična situacija sa Romima, a u Holandiji kao da je Šešelj na vlasti.
Definitivno se primećuje trend fašizacije, ksenofobije, besa, mržnje, zatvaranja i retrogradnih političkih tendencije, ali mentalna tendencija sa ljudima na istoj talasnoj dužini nikada nije bila bolja. Sada se mnogo lakše povežeš sa nekim ko razmišlja slično i te veze bivaju sve jače. Nikad nisam imao više istomišljenika sa kojima mogu lepo da popričam, da se izgrlim i izljubim, čak i zajebavam na te teme. Mislim da se sa tim treba zajebavati: ako se preozbiljno shvati, može i predaleko da ode. Nadam se da je na ovim prostorima sve više svesnih ljudi koji se razumeju, sumanuto je da ne budemo spojeni kad nas ništa ne razdvaja. Govorimo istim jezikom, a to je blago na koje treba da budemo ponosni. U krajnjoj liniji, to je mogućnost za neku zaradu, za nešto nad čime kukaju klerofašisti. Očito je da su dešnjaci regresivna snaga ili snaga mraka, zato šta su spremni da fizički dejstvuju. Ljudi koji se bore za progresivne vrednosti nisu u fazonu da se mlate i sa oružjem da idu do krvi, jer shvataju da je to besmisleno.
Ipak, u programskoj knjižici predstave koju ste režirali u Virovitici navedeno je ime prevoditelja: je li doista potreban službeni prijevod da ljudi u Hrvatskoj razumiju srpskog pisca?
To smo se zezali, jedino sprdnjom do krajnjih granica možeš budali staviti u prst u oko. Budale toga obično ne budu svesne, a ako i postanu, ne žele priznati da ne ispadnu glupe. Ali ti imaš neko unutarnje zadovoljstvo da si magarca uvatio za uši.
Što mislite dokle ćemo na ovim prostorima birati one koji uz nepotizam i organizirani kriminal potiču na mržnju i toleriraju fašizam?
Nejasno mi je to, malo je tupavo objašnjenje da propaganda toliko ljudima ispire mozak da uvek biraju iste, ali izgleda da je Orvel bio u pravu i da milion puta ponovljeno postaje apsolutnom istinom. Tako ušemljenih političara možemo se rešiti samo ozbiljnom sečom knezova, ali ko će to da obavi? Ja nisam spreman da uzmem mač u ruke i sečem glave. Pozitivan primer je bila akcija ‘Sablja’ sprovedena nakon ubistva Đinđića, kad je mafija htela da preuzme državu: sticajem neverovatnih okolnosti i sumanute energije, ostatak lojalne i normalne vlasti krenuo je u kontraofenzivu. Očito, počneš da se boriš na život ili smrt kad tek te dovedu do duvara i sateraju na rub provalije. Kad vide da ti je stalo i da svu energiju trošiš na borbu, onda te se uplaše. Mislim da nam fali par stotina hiljada takvih da sve očistimo. A i kada bi došlo do toga, opet bi neko u nekom momentu morao da zauzme vodeća mesta i verovatno bi opet radio iste stvari. Mehanizam sve pokvari: mislim da je nemoguće da državu vodi prosvećeni filozof koji će raditi samo ono šta svima čini bolje.
