>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Samo sva sredstva Srbina spasavaju

Da sam Srbin iz Hrvatske, istoga onog časa kad je izaslanik srpskog premijera Vučića svojim sunarodnicima u Hrvatskoj za srećan Božić obećao da će ih majka Srbija ‘braniti svim raspoloživim sredstvima’, ja bih se sâm humano preselio iz Hrvatske

Da sam kojim nesrećnim istorijskim slučajem Srbin iz Hrvatske – da sam prostodušni seljak iz Vrginmosta, penzioner zameten negde pod Dinarom, dete vojnog lica sa splitskih Blatina ili, štajaznam, profesor primenjene lingvistike na zagrebačkom Filozofskom – istoga onog časa kad je izaslanik srpskog premijera Aleksandra Vučića svojim sunarodnicima u Hrvatskoj za srećan Božić obećao da će ih majka Srbija ‘braniti svim raspoloživim sredstvima’, ja bih se – Keve mi Presvete Trojeručice – sâm humano preselio iz Hrvatske.

‘Svim Srbima u Hrvatskoj upućujemo poruku zajedništva, sloge i pojačane aktivnosti na ostvarivanju svoje misije i uloge, uz obećanje matične države Srbije da će ih u svim problemima i iskušenjima, kad god budu ugroženi, braniti svim raspoloživim sredstvima’, svečano se tako na božićnom prijemu Srpskog narodnog vijeća u Zagrebu zakleo Vučićev izaslanik Vladimir Božović, i ja – da sam Srbin iz Hrvatske – istoga bih trenutka predigao na bankomatu sav dozvoljeni minus i spakovao u džakove najnužnije stvari, decu bih potrpao u korpu pred kanadskom ambasadom, a ženu na traktor, i onda se polako, pre gužve, uputio prema Beogradu.

Nemojte, braćo, ako boga znate – zavapio bih ja da sam, eto, Srbin iz Hrvatske. Samo nemojte vi da nas branite.

Davno, naime, beše – ima tome celih trideset godina – kad je braći u Hrvatskoj Beograd prvi put obećao da će ih braniti, kako ono reče Vlada Budala, ‘svim raspoloživim sredstvima’. Nisu hrvatski Srbi tada ni znali da su ‘u problemima i iskušenjima’, a kamoli ‘ugroženi’: štaviše, nikad u prošlosti toliko ugroženi koliko tih strašnih dana, u vreme krvoločnih srboždera Stipe Šuvara, Mike Špiljka, Jure Bilića i najgoreg od svih ustaških koljača, Dušana Dragosavca. I ko zna kako bi sve završilo da upravo tim rečima – ‘osim u NDH, nikada u prošlosti hrvatski Srbi nisu bili toliko ugroženi koliko sada’ – mudre glave iz Srpske akademije nauka i umetnosti nisu u svome Memorandumu iz 1986. obrazložile njihovo ‘pravo da se od uništenja brane svim legitimnim sredstvima’.

Kada tri Vidovdana kasnije, u istoj ‘misiji i ulozi’ kao i Vučić tri decenije kasnije, novi srpski karađorđe Slobodan Milošević na Gazimestanu bude razrađivao ‘sva legitimna sredstva’, neće on samo proširiti njihovu definiciju, već redefinisati zakon koji ih legitimiše: zbog toga što je ‘srpski narod postao svestan nužnosti međusobne sloge kao neophodnog uslova za život’ – primetili ste da je reč i o istoj ‘poruci zajedništva i sloge’ – ‘opet smo’, reći će Vožd, ‘pred bitkama i u bitkama’. Cilj opravdava sva raspoloživa sredstva: ‘One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.’ Samo sva sredstva Srbina spasavaju.

Sve otada, nije bilo nijednog od ‘svih raspoloživih sredstava’ koje izaslanici iz Beograda nisu upotrebili da hrvatske Srbe odbrane ‘u svim problemima i iskušenjima’. Kao kad su ono nakon balvan-revolucije, 30. septembra 1990., pozvali Srbe u Hrvatskoj da se ‘teroru ustašoidne vlasti odupru’, citiram, ‘svim raspoloživim sredstvima’. Ili kad je pola godine kasnije, marta 1991., manje poznati sarajevski pesnik Radovan Karadžić u intervjuu beogradskom Studentu ocenio kako je ‘sada svakom Srbinu u Hrvatskoj jasno da ih hoće samo opet klati’, dodavši da je ‘jedini lijek to spriječiti’ – pogađate – ‘svim raspoloživim sredstvima’.

Ni dva meseca kasnije, 30. maja 1991., i sam Slobodan Milošević – obrazlažući u Narodnoj skupštini svoj projekt ‘demokratske federacije’ – poziva da se ‘onima koji su za očuvanje Jugoslavije pomogne svim raspoloživim sredstvima’: kada pak Slovenija i Hrvatska u junu odbiju taj koncept, Vožd će objasniti kako je to ‘klasični primer oružane pobune, zbog čega je država obavezna da dejstvuje’ – dalje je sad lako – ‘svim raspoloživim sredstvima’. A onda saveznom sekretaru za narodnu odbranu Veljku Kadijeviću pismeno specifikovati kako Jugoslavija treba da se brani ‘žestokim dejstvom svim raspoloživim sredstvima, uključujući i avijaciju’.

Rat je, uostalom, samo nastavak politike svim raspoloživim sredstvima, i ona ‘oružana’ odavno više nisu ‘isključena’. Tih dana kao izaslanik Beograda u Knin stiže major Ratko Mladić, svečano obećavši da će se ‘zlu koje nam je odnekud poslato suprotstaviti’ – razume se – ‘svim raspoloživim sredstvima’. Dok oktobra iste godine nakon odcepljenja Hrvatske general Kadijević naredi ‘preduzimanje odlučnih dejstava svim raspoloživim sredstvima, sve dok se ne obezbedi efikasna zaštita srpskog naroda u Hrvatskoj’, to će već biti rutinska stvar: nedelju dana kasnije, recimo, Karadžić u telefonskom razgovoru s Miloševićem predlaže da se ‘formira Jugoslavija na svim područjima gdje žive Srbi’, a ostalima ‘uzvrati’, shvatili ste do sada, ‘svim raspoloživim sredstvima’.

Bilo je tih, kako se zovu, ‘svih raspoloživih sredstava’ u ‘matičnoj državi Srbiji’ koliko hoćete. Toliko ih je u stvari bilo da ih je u magacinima imala čak i Srpska pravoslavna crkva. ‘Naše sunarodnike u Hrvatskoj, iste vere i krvi, srpska država mora zaštititi svim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu’, napisaće patrijarh Pavle u pismu lordu Karingtonu novembra 1991., onih dana kad je ‘svim sredstvima’ oružano samoodbranjen Vukovar.

Gruvala su tako ‘obećanja matične države Srbije’, da skratim priču, pune četiri godine, sve dok u leto 1995. nije polako počelo da ponestaje ‘svih raspoloživih sredstava’. U izveštajima Vrhovnog savjeta odbrane RSK tih se dana čita kako u Kninu ‘nedostaje i tehničko-materijalnih i finansijskih sredstava’, i ljudstva i odeće i hrane, a bogami i vremena: ‘Nedostaju potrebna ubojna sredstva i sredstva veće vatrene moći, a goriva ima još za pet do šest dana rata.’

Poslednji put, šta se zna, ‘sva raspoloživa sredstva’ hrvatskim su Srbima obećana na sednici Srpske demokratske stranke na Palama, kad je Radovan Karadžić pozvao da se ‘Republika Srpska Krajina brani svim raspoloživim sredstvima’, obavestivši javnost kako je ‘u tom smislu štabu Vrhovne komande izdano naređenje da se stave u upotrebu sva raspoloživa sredstva’. Bilo je to – samo momenat da proverim – da, 5. avgusta 1995. godine.

Svih raspoloživih sredstava više nije bilo ni za lek. Kad ih Milošević sledeći put pomene – recimo, aprila 2001. godine, prisećajući se kako je onomad ‘odgovorno razmatrao najvažnija pitanja za opstanak zemlje u uslovima rata u kome je Srbija pomagala svoj narod svim raspoloživim sredstvima’ – to će već biti pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu. A kad se sledeći put pomenu ona akademska ‘legitimna sredstva’ – kad, na primer, Savo Štrbac iste te 2001. za Nedeljni Telegraf izjavi kako je ‘haški proces protiv hrvatskih generala šansa da legitimnim sredstvima obnovimo Republiku Srpsku Krajinu’ – nekadašnji će kninski ministar u jednom sobičku na četvrtom spratu zgrade u Dečanskoj ulici u Beogradu već godinama popisivati dvesta dvadeset hiljada etnički očišćenih hrvatskih Srba, rasejanih po celoj ‘Srbiji do Tokija’.

Dotle i odatle, iz njihovih tesnih haških i beogradskih sobičaka, ona strašna memorandumska Hrvatska s početka priče, sa sve kninskim fabrikama, oficirskim soliterima, vojnim odmaralištima, dalmatinskim vikendicama, ćirilicom u školama, Danom ustanka u Srbu, Stankom Stojčevićem na čelu Centralnog komiteta SKH i Savom Štrpcem na Opštinskom sudu u Benkovcu – genocidna Šuvarova NDH iz 1986. u kojoj su hrvatski Srbi bili ‘ugroženi kao nikada u prošlosti’, uzdajući se još samo u beogradske izaslanike i ‘pravo da se od uništenja brane svim sredstvima’ – izgledaće kao utopijski srpski Diznilend iz snoviđenija Ilije Garašanina.

Čim zato danas beogradski misionari pomenu da će Srbe iz Hrvatske ‘braniti svim raspoloživim sredstvima’, ja bih se, eto, da sam kojim nesrećnim istorijskim slučajem Srbin iz Hrvatske, odmah uhvatio za revolver.

Dabome, kad bih posle svega – nakon trideset godina pijanog razbacivanja ‘svim raspoloživim sredstvima’ – ijednog više uopšte imao.

1/1