U Srbiji ne postoji levica. Sve partije na sceni, parlamentarne i vanparlamentarne, pripadaju desnom spektru, koji se kreće u rasponu od centra do radikalne desnice i militantnih neonacističkih grupacija. Ovde bi prežitak Demokratske stranke svakako uložio prigovor, ali nažalost, rad ove partije u poslednjih desetak godina ide u prilog činjenici da se u ekonomskim i društvenim parametrima približila narodnjačkim partijama, što svedoči i nastup njihovih visokih funkcionera na nedavnom antiazilantskom skupu u Mladenovcu, na kome su nastupali zajedno sa predstavnicima desničarskog pokreta Dveri. Jedine moguće transformacije događaju se u okviru pomenutog spektra. U takve spadaju i one koje su demonstrirali bivši radikali, današnji naprednjaci, koji su od ultranacionalista, propagatora rata i velike Srbije postali zastupnici neliberalne demokratije istočnoevropskog tipa.
Političari poput Koštunice, opterećeni porazom na parlamentarnim izborima, do čega je došlo upravo zbog distorzije radikala, najpre su se povukli sa scene, a onda su odlučili da stvore nešto drugo. Promene u okviru Koštuničine Demokratske stranke Srbije pokazuju da desnica sledi primer trenutno najmoćnije stranke u zemlji – SNS-a. Nakon Koštuničinog ‘odlaska’, pobedu u trci za predsednika stranke odnela je Sanda Rašković Ivić, psihijatar i psihoterapeut, koja je u periodu od 2003., kada je ušla u DSS, obavljala više značajnih državnih funkcija. Nakon njenog dolaska na kormilo stranke, došlo je do masovnog odliva Koštuničinih bliskih saradnika. Pod izgovorom da je DSS sa Sandom Rašković Ivić izneverio princip ‘političke neutralnosti’, otišli su funkcioneri poput Dragana Jočića, Aleksandra Nikitovića, Vladete Jankovića, Slobodana Samardžića. Glavni protivkandidat aktuelne predsednice stranke, Miloš Aligrudić, ostao je u DSS-u i kao nagradu dobio je uposlenje pravnika u Kulturnom centru Beograda koji se nedavno našao na žestokom udaru desnice.
Iako predsednica DSS-a ima ogradu kada je u pitanju saradnja sa radikalima, to ne isključuje drugu vrstu ideološke kohezije, koja bi na srbijanskoj par excellence desničarskoj sceni mogla dovesti do novih distorzija. S jedne strane – ka Vučiću, s druge – ka Šešelju
Prva i glavna akcija Sande Rašković Ivić bila je najava stvaranja nacionalnog bloka partija, što zvuči tautološki u konglomeratu srbijanskih nacional-patriotskih stranaka koje se svakog dana utrkuju u patriotizmu. To se odlično moglo videti u proteklom mesecu prilikom utakmice Srbija – Albanija, kao i kasnije, prilikom posete albanskog premijera Edija Rame Beogradu. Retorika gotovo svih partijskih lidera i visokih funkcionera bila je istovetna, a mogla bi se okarakterisati kao derivat onoga što je izgovorio premijer Vučić, sažimajući ceo slučaj u miloševićevsku sintagmu ‘poniženja Srbije’. Sanda Rašković Ivić je otišla korak dalje optuživši premijera, ali ne zbog njegove nacionalističke retorike, naravno, već zbog toga što je uopšte dozvolio dalju posetu albanskom premijeru. Ovo je tačka na kojoj se temelji razlika između Vučićevog i ostalih nacionalizama koji drugi pol ovih dana pronalaze u Vojislavu Šešelju, koji se iznenada vratio iz Haga, sa političkom retorikom agresivnijom od one iz devedesetih.
Suočena sa osipanjem stranačkog članstva, lojalnog bivšem lideru Koštunici, Sanda Rašković Ivić se okrenula srodnim strankama i pokretima. Tu je pre svega Pokret Dveri srpske, koji je izvorno nastao kao osamostaljeni podmladak DSS-a. Buduća fuzija ovih stranaka, ojačana i inicijativom desnih intelektualaca poput Slobodana Antonića, Mila Lompara, Koste Čavoškog i drugih, baziraće se pre svega na ekonomskom patriotizmu, antiEU politici, evroazijskim integracijama i odbrani Ustava, tj. Kosova. ‘Vreme je za nove pobede’, najavila je predsednica DSS-a, objašnjavajući da ‘nacionalni blok čeka veliki rad, obilazak cele Srbije’, pri čemu će morati da uđu ‘u svaku štalu, univerzitet i kuću’. Ovaj stajski populizam desnice predstavlja treset na kome bi Šešeljeve stajske političke ideje mogle da procvetaju veoma brzo. Iako Sanda Rašković Ivić ima ogradu kada je u pitanju saradnja sa radikalima, ističući kako se Šešelj ‘postavio blago neprijateljski prema DSS-u i time odbacio svaku vrstu okupljanja koje nije pod njegovim patronatom’, to ne isključuje drugu vrstu ideološke kohezije, koja bi na srbijanskoj par excellence desničarskoj sceni mogla dovesti do novih distorzija. S jedne strane – ka Vučiću, s druge – ka Šešelju.
Do dolaska premijera Edija Rame u Beograd, uglavnom je važilo mišljenje da je premijer Vučić pobornik ultimativnih EU integracija, dobre regionalne saradnje kao i novog kursa prema Kosovu. Nije bilo potrebno mnogo vremena da bi se pokazalo kako je cela priča o evropskim promenama samo Potemkinov paravan. Dolazak Vojislava Šešelja, premijerovog starog mentora u Beograd, postavio je pred Aleksandra Vučića najteži mogući zadatak do sada, a njegovo rešavanje direktno bi uticalo kako na SNS tako i na kompletnu političku scenu u Srbiji. Naime, ukoliko bi premijer Vučić odlučio da se ponaša u skladu sa svojim novoproklamovanim evropskim habitusom (‘Đinđićevog tipa’, što su mu ulizički potvrdili gotovo svi politički akteri u zemlji), on će biti primoran da uhapsi Vojislava Šešelja i vrati ga u Hag kada za to bude došao trenutak. S druge strane, ukoliko Haški tribunal, kao mnogo puta dosad, ne bude bio u stanju da donese presudu Šešelju za ratne zločine (kojima se on danas hvali), premijer Vučić bi morao ponovo da ga uhapsi i procesuira pred Specijalnim sudom u Beogradu. Samo tako će moći da se oslobodi sopstvenog balasta prošlosti koji ga koči skoro na svakom koraku. Po dolasku u Beograd, učitelj mu je odmah bacio rukavicu u lice, ali premijer se ponaša kao da se ništa nije dogodilo i da se sve to može zataškati uobičajenom kontrolom medija.
Međutim, ovde se ne radi ni o medijima, ni o Šešelju, već o samom Aleksandru Vučiću, koji je sve do danas odbijao da od pukih retoričkih floskula o reformama i EU-u zakorači dublje u promenu svoje politike, zasnovane na laganju kancelarke Merkel, podilaženju Putinu i šutiranju Edija Rame. Konačni raskid sa Šešeljem doveo bi do jasnijeg profilisanja Vučićeve politike. U suprotnom, mogla bi se očekivati samo dodatna destabilizacija, proklizavanje pregovora sa EU-om, kao i preteće narastanje tzv. nacionalnog bloka.
