"Ne možemo više da čekamo" i "neophodne su radikalne promene" izjave su dvojice bivših italijanskih premijera, Enrica Lette i Marija Draghija, koji trebaju da naprave plan za reformu jedinstvenog tržišta Unije i oživljavanje konkurentnosti evropske ekonomije.
Letta i Draghi tvrde da je Unija osmišljena za svet koji više ne postoji pa je potrebno hitno delovati. U nadi da neće ostati mrtvo slovo na papiru, taj ni jednostavan ni lak zadatak, dvojici lidera zadali su predsednik Evropskog saveta Charles Michel koji je angažovao Lettu i predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen koja je poverenje dala Draghiju.
Kohabitacija dvoje evropskih lidera dosad nije tekla bez napetosti zbog njihovih različitih vizija budućnosti. Ta bi dva plana o reformama mogla biti novo bojno polje između predsednika Evropskog saveta i predsednice Evropske komisije, a mogli bi da izazovu takmičenje između bivšeg sekretara Demokratske partije (Partito Democratico) i bivšeg predsednika Evropske centralne banke.
Prema onome što zasad znamo, čini se da postoji maksimalna harmonija među dvojicom bivših premijera Italije. Možda postoje i patriotski razlozi za konsolidaciju plana reformi, što ni jedan od njih, s obzirom na uloge koje imaju, neće javno da prizna. Ipak, predlozi koji su zasad na stolu, mogli bi svakako da budu vetar u leđa ekonomijama koje su ugušene javnim dugom, poput italijanske.
Dok se u izveštaju koji je predstavio 17. i 18. aprila u Bruxellesu, Letta zalaže za zajedničko finansijsko tržište kako Evropa ne bi izgubila korak u trci sa globalnim konkurentima u tehnologijama budućnosti, Draghi smatra da zemlje EU-a moraju da se fokusiraju na udruživanje resursa koji će služiti promovisanju investicija da bi se garantovala budućnost konkurentnosti bloka. Draghi bi svoj konačni plan trebao da predstavi na samitu u junu, a ta dva izveštaja trebala bi potom biti kompletirana i poslužiti kao temelj za konkretnije predloge EK-u koji se mogu očekivati tek na leto sledeće godine.
Nakon ruske agresije na Ukrajinu i rata na Bliskom istoku, evropska je industrija izgubila prednost koju je uživala. Suočena sa sve većom konkurencijom SAD-a i Kine, koje intenzivno subvencioniraju svoju industriju, postoji veliki strah da bi Evropa mogla znatno da zaostane u proizvodnji tehnologija budućnosti, poput čipova ili veštačke inteligencije. Kako bi ostvarila svoje ciljeve, naročito u digitalnoj i zelenoj tranziciji, Letta smatra da EU mora da kreira jedinstveno finansijsko tržište, koje on naziva "Unija štednje i investicija" i koje bi omogućilo mobilizaciju privatnog kapitala.
U izveštaju stoji da bi tako nešto omogućilo da se štedni ulozi građana usmere u finansiranje evropskih poduzeća. Pritom treba da se naglasi da više od 300 milijardi evra godišnje napušta evropski kontinent i odlazi u Sjedinjene Države. Osim jedinstvenog finansijskog tržišta, Letta predlaže i jedinstveno tržište telekomunikacija, energije i obrane.
Važno je primetiti da pozivi na promene dolaze od dvojice italijanskih političkih lidera, dok su lideri drugih evropskih zemalja oprezniji. To nije prvi put da se to dešava. Dovoljno je setiti se direktnih izbora za Evropski parlament koje su osmislili i promovisali Italijani ili sporazuma o Evropskoj odbrambenoj zajednici čiji su federativni karakter takođe osmislili Italijani u odsustvu entuzijazma drugih.
Zbog svoje uloge, veličine i kulture, Italija je jedna od retkih zemalja unutar Unije koja o njoj može da razmišlja kao o zasebnom entitetu. To je mnogo teže Francuskoj ili Nemačkoj. U tim je zemljama nacionalni interes iznad svega, sa tendencijom da utiče na evropsku viziju njihovih vlada. U njima postoji sklonost da se o EU-u razmišlja kao o spoljnoj projekciji sopstvenih unutrašnjih snaga.
To, međutim, nije slučaj sa Italijom, zemljom koja nikada ne bi mogla da iznese hegemonističku viziju Unije. Zbog toga predlozi koje iznose Italijani u drugim zemljama ne nailaze na poverenje, a ako ne postoji politička podrške Francuske i Nemačke svaki njen predlog osuđen je na propast. Bez obzira na ishod, zadatak dvojice bivših italijanskih premijera gotovo je istorijski: da zaustave ekonomski pad u Evropi, da je sačuvaju od spoljnih konkurenata, ali i od evropskih nacionalizama. Postoje i oni koji u Draghijevom angažovanju vide neku vrstu političkog manifesta koji bi ga mogao pokrenuti prema predsedavanju Evropskom komisijom ili Savetom.
