>

novosti logo

Piše Saša Ilić

Terorizam i kapitalizam

Zloupotrebe i krivotvorenja napada na policijsku stanicu u Zvorniku: Milorad Dodik bi morao da se zapita šta je jednog njegovog uzornog građanina, medicinskog tehničara po obrazovanju, nezaposlenog i ojađenog prošlošću koja se neprestano vraća, navelo da uzme pušku i pokuša suludi obračun s policijom

Tridesetak sati pre nego što je dvadeset četvorogodišnji Nerdin Ibrić iz Kučić Kule kod Zvornika ugasio televiziju, uzeo svoju pumpericu i odvezao se do policijske stanice, gde je zapucao na iznenađene policajce, u Istočnom Sarajevu je održan Peti sabor Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) na kome je odlučeno da Milorad Dodik ostane na mestu predsednika stranke. Ovaj deo programa bio je očekivan a čini se i da je onaj drugi deo, koji će uslediti više kao pretnja a manje kao podsećanje na nemilu prošlost, bio deo političke ponude novog-starog predsednika Dodika. Radi se, naime, o usvajanju Deklaracije o samostalnosti RS (‘Republika Srpska – slobodna i samostalna budućnost i odgovornost’), koja je izglasana uoči dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici. Nakon toga je Dodik održao konferenciju za novinare na kojoj je obrazložio sve aspekte Deklaracije, te kakve bi to posledice moglo imati u bliskoj budućnosti Bosne i Hercegovine. ‘Ukoliko do 2017. godine ne bude vidljivih elemenata stabilizacije i uvažavanja stavova RS te vraćanja njenih ingerencija u skladu sa Ustavom BiH’, zapretio je Dodik tom prilikom, ‘u 2018. godini biće predloženo Narodnoj skupštini RS da raspiše obavezan referendum o statusu RS’. Takođe, najavio je da će na konvenciji SNSD-a krajem 2017. biti procenjeno da li se uvažavaju stavovi RS, pa kako od toga neće biti ništa, biće neophodno raspisati referendum o samostalnosti naredne godine. U Deklaraciji još stoji da je ‘RS samostalna država u okviru svojih granica i ima pravo, a još više obavezu, raspraviti o ostvarivanju svojih interesa u BiH’.

Dodik je optužio bošnjačku političku elitu kod koje ‘ne postoji dovoljno političke volje da se suprotstavi raznim oblicima ideologije koji proizvode terorizam’

Ne bi Milorad Dodik ovo radio, pravdao se on javnosti, ali stalo mu je iznad svega do evropske Bosne, a onda je izložio svoju formulu prema kojoj je Bosna i Hercegovina utoliko više evropska što je više dejtonska. Hteo je zapravo da kaže dodikovska, što su svi pristuni članovi SNSD-a shvatili i bez dodatnog pojašnjenja, isprativši svog lidera gromkim aplauzom. Dodik se novinarima onda pohvalio da su na Saboru usvojene još dve deklaracije: Deklaracija o antifašizmu, te Deklaracija o ekonomskim i socijalnim pitanjima. Predsednik Dodik je time želeo da kaže da nisu niti bi ikada usvojili stvarnu antifašističku Deklaraciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici, što je članstvo u publici takođe pozdravilo apaluzom. Uostalom, mislio je Dodik, zar nije dovoljno to što je nedavno posetio Potočare, doduše mimo svakog datuma i godišnjice. Tada je položio venac na spomen obeležje i objasnio da je ‘istina da se ovde dogodio zločin i da mu je žao svih žrtava, ALI je činjenica da se dosta politizira o tim događanjima’ (verzal moj). Svoju posetu Srebrenici i razgovor sa opštinskim rukovodstvom, Dodik je ocenio kao ‘izuzetno kvalitetne i značajne za dalju saradnju i realizaciju konkretnih projekata na ovom području’. Ovakva vrsta neosetljivosti prema žrtvama i usmerenosti na razvojne projekte tipična je za divlji kapitalizam na prostorima bivše Jugoslavije, gde se nacionalizam transformisao u tobožnju brigu za građane i njihova (nova) radna mesta. Najuspeliji primer takve transfromacije patentiran je u Srbiji Aleksandra Vučića, što je oberučke pozdravljeno u Evropi za koju se bore i Vučić i Dodik. Jedino ih terorizam i poneki bogohulni medij mogu usporiti. Ali nakratko.

Ubrzo nakon ‘razmene vatre’, tokom koje su poginuli policajac Dragan Đurić i napadač Nerdin Ibrić, te još dvojica policajaca bila ranjena, u Zvornik je stigao i ministar unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač. On je tom prilikom izneo nelogičnu tvrdnju da se zasigurno radilo o terorističkom aktu, jer je Ibrić znao kada je smena u policijskoj stanici. Ta činjenica je trebalo da potkrepi Lukačevu tezu da je napadač brižno planirao kada će izvesti akciju u kojoj je nameravao da likvidira što više policajaca. No budući da je Ibrić nastupao sam u ovoj akciji, čini se da je bilo potpuno irelevantno kada će napasti i motivaciju njegove akcije svakako bi trebalo potražiti na drugom mestu. No za Lukača i ostale analitičare bio je to jasan znak da bi ‘ovaj napad mogao da bude početak mnogo gorih dešavanja u BiH’.

Kako je na ove događaje reagovao novi-stari predsednik Dodik. Objašnjavajući javnosti šta se dogodilo, on je izveo dodatnu diskreditaciju poretka u BiH, naglasivši da se nikako ne može osloniti na njene bezbednosne strukture, jer one ne funkcionišu u situaciji kada ima ‘potencijalnih terorista spavača koji su u svakom trenutku spremni da naprave teroristički akt’. Takođe, naveo je da se radilo o napadu koji je motivisan ‘verskim i terorističkim razlozima’. Dodik je eksplicitno optužio i bošnjačku političku elitu kod koje ‘ne postoji dovoljno političke volje da se suprotstavi raznim oblicima ideologije koji proizvode terorizam’.

Dva dana nakon ovog događaja, Dodik je doputovao u Beograd. Javnost u Srbiji je bezrezervno prihvatila Dodikovu ekspertizu. Predsednik Nikolić i premijer Vučić su mu dali punu podršku, izrazivši zabrinutost za opstanak RS. Naravno, sve u skladu sa Dejtonskim sporazumom i bez ‘narušavanja integriteta susedne države’. Dakle, sasvim evropski. Nikome nije palo na pamet da se zapita šta je Milorad Dodik napravio poslednjih dana, dok je mahao svojom Deklaracijom, izazivajući tektonska pomeranja, naročito kod mladih ljudi u Bosni, koji su osuđeni na očaj, beznađe i nemaštinu. Danas, nakon napada na policijsku stanicu u Zvorniku, niko ne uzima u obzir bilo šta drugo osim ‘organizovanog terorističkog čina iz razloga verskog fanatizma’. To je Dodiku dalo za pravo da pojača represivne mere spram bošnjačkog življa u RS, verujući da tako i uz razvojne projekte u Srebrenici, može održati stabilnost svog entiteta.

Milorad Dodik bi pre svega morao da se zapita šta je jednog njegovog uzornog građanina, medicinskog tehničara po obrazovanju, nezaposlenog i ojađenog prošlošću koja se neprestano vraća, navelo da uzme pušku i pokuša suludi obračun s policijom. Geneza ove transformacije ponudila bi nam jasniju sliku o divljoj akumulaciji kapitala kod vlastodržaca i sve većem jazu između njih i obespravljenih masa.

1/1