>

novosti logo

Intervjui Intervjui

Vladimir Miladinović: Batajnice nikada neće biti u udžbenicima u Srbiji

Nove identitetske zajednice nastale nakon razaranja Jugoslavije rade na procesu stvaranja novih nacionalnih identiteta. U tom se procesu neki delovi neslavne prošlosti izguravaju i izbacuju. Mislim da umetnost ima potencijal da se bavi stvarima za koje nema prostora u nekim drugim poljima

Nedavno je u Malom salonu riječkog Muzeja moderne i suvremene umjetnosti otvorena izložba beogradskog umjetnika Vladimira Miladinovića ‘Između znanja i imaginacije’, koja se tematski bavi zločinima nad albanskim civilima na Kosovu, čija su tijela krišom prevezena i zakopana u osam masovnih grobnica otkrivenih 2001. u Batajnici nedaleko Beograda; izloženi materijali dio su istraživačkog rada tijekom kojeg je poseban akcent bio na arhivi Haškog tribunala. Izložbu otvaraju dva pejzaža na kojima su okućnica nekadašnjeg doma kosovske obitelji Batuša i mjesto zločina, pa serije crteža nazvane ‘Zapisnik’, a izložena su i svjedočenja bivšeg zaposlenika srpske policije i vozača kamiona koji je tijela s Kosova prevozio do Beograda, popis predmeta prikupljenih tijekom ekshumacije, časopis (‘Timočka revija’) koji je prvi objavio informaciju o postojanju hladnjače s tijelima…

Ratni zločin imao je ključnu ulogu u uspostavljanju novih identiteta, ali i u procesu razbijanja jakoga i koherentnoga jugoslovenskog identiteta, koji je kao svoj prefiks imao klasnu svest, a ne etničku pripadnost

U posljednje se vrijeme sve češće bavite tzv. uznemirenim tlom – što taj termin zapravo znači?

‘The Guardian’ je za termin decenije Oksfordskog rečnika proglasio ‘postistine’; odnos između činjenica i dokaznog materijala sa jedne te imaginativnog procesa sa druge strane je nešto šta me izuzetno intrigira. U tom smislu termin ‘uznemirena tla’ često se koristi u forenzici, prilikom pretraživanja terena, dok se istražuju lokacije i kada se kroz snimke iz vazduha traže određene promene u vegetaciji. Takvog materijala ima dosta i uglavnom je reč o pejzažima koje su snimili forenzičari i koji predstavljaju prvi stupanj pretrage terena.

Tenzija dokaza i znanja

S obzirom na to da ste devedesetih još bili dijete, zašto vam je to razdoblje zanimljivo? I što vam znači osobna gesta u kojoj dokazni materijal precizno preslikavate na papir, služeći se uglavnom tehnikom tuša i ugljena?

Moj rad je projekat koji još uvek traje, a sastoji se od više manjih serija koje su sve na neki način povezane. U momentu početka rada na ovom materijalu počeo sam da pretražujem dostupne arhive, pre svega dnevnu štampu iz tog perioda. Upravo zato šta pripadam generaciji koja nije direktno učestvovala u tadašnjim dešavanjima, zanimalo me kako da svoje znanje i sećanje na to vreme dovedem u pitanje. Sam proces tog iščitavanja ostavio je na mene dubok utisak i znao sam da moram da napravim rad koji će ga na neki način pojačati. Zato sam pronađene materijale počeo da prepisujem doslovno, slovo po slovo; taj rad je pre svega performativan, jer podrazumeva dugotrajan i doslovan proces. S vremenom sam dobivao pristup drugim arhivama, pa se tako menjao i sam rad. Sada imam pristup arhivi Haškog tribunala, u kojoj ima nekih novih materijala. Međutim, sve češće se postavlja pitanje koliki potencijal ti dokazi imaju danas; francuski istoričar Žorž Didi-Iberman navodi da je dokaz pre svega namenjen onima koji ne žele da veruju. Ako želite da verujete, morate da zamislite i zato je taj proces imaginacije važan, što je zapravo postalo centar mog trenutnog interesovanja. Na koji način se taj hladni, birokratski dokazni materijal može dovesti u vezu s pregrštom raznih slika koje postoje u društvu, koje u tom društvu cirkuliraju i s kojima ne znamo šta da radimo.

Rad sa delovima istorije koji se ne uklapaju, odnosno za koje jednostavno nema mesta, jeste rad na razbijanju društvenog konsenzusa i stvaranju društvenog antagonizma

Mogu li vaši radovi imati katarzičan učinak na publiku? Može li ih se i dalje doživljavati kao provokaciju? I na koji je način uopće moguće faktografiju ‘drugih’ prihvatiti kao stvarnu?

Da sam imao ideju da se bavim osvešćivanjem narodnih masa o tome šta se desilo u ratu, svakako ne bih koristio ovakav medij, napravio bih recimo web-portal. Ovde govorim o svom odnosu prema stvarima koje me fasciniraju i okružuju i koje smatram bitnima. Sa druge strane, ako govorimo o Batajnici, svako će imati neku ideju o tome, iako nije potpuno siguran šta se stvarno desilo i oseća nelagodu povezanu sa tim događajima. Danas možete da saznate sve šta vas zanima, kao šta sam, uostalom, i ja napravio, ali meni je bilo bitno postaviti pitanje o tome kolika je moć dokaza koji otkrijemo: šta on govori i da li nam je neophodan da bismo mogli u nešto da verujemo? Ta tenzija između čvrstoga dokaznog materijala i znanja koje se neartikulisano kreće u društvu je tenzija koja je važna i koja ima potencijal za neki dalji rad.

Ali opet, zašto je generaciji umjetnika poput vas, koji su danas u tridesetima, i dalje važna tema rata?

Ne bih rekao da se previše bavimo tim teškim temama, iako je utisak možda takav. Mislim da su takve teme najvažnije političkim elitama koje ih od devedesetih, kada su sva ta dešavanja bila aktualna, vešto koriste do danas. Menjaju se samo čelnici tog establišmenta. Postoje stvari koje se ne uklapaju u proces stvaranja određenog istorijskog narativa, one ostaju neobrađene, i to je zapravo zanimljivo. Nove identitetske zajednice nastale nakon razaranja Jugoslavije rade na procesu stvaranja novih nacionalnih identiteta. U tom se procesu neki delovi neslavne prošlosti izguravaju i izbacuju. O Batajnici nikada neće biti reči u udžbenicima u Srbiji, ali pokušavam da dobijem neki univerzalni pristup o ovoj temi.

Ćutnja zahteva reciprocitet

Istražujući naslovnice dnevnih novina i drugi medijski materijal iz devedesetih, kako se kroz umjetnost može progovoriti o medijskoj propagandi i uzrocima rata?

Mislim da umetnost ima potencijal da se bavi stvarima za koje nema prostora u nekim drugim poljima. Ako znamo da je jedna od osnovnih uloga masovnih medija da provode proces ideološke interpelacije, onda i umetnost ima mogućnosti za to. Mislim da je u ovom radu dobro šta taktilnost laviranog tuša, akvarela, tog ‘lepog crteža’, u prvi mah privuče gledaoca, a onda isporuči sam materijal. Mislim da kvalitet ovog rada leži upravo u odnosu forme i sadržaja. Sa druge strane, mediji su masovan projekat: jedan tekst napisan u novinama distribuira se u bezbroj primeraka, a u umetnosti je reč o procesu koji zahteva posvećenost, vreme i rad na crtežu, za koji možemo da kažemo da ima subverzivan karakter. Postaje sve ono šta mediji nisu, ali bi možda trebali da budu. Ako pogledamo pisanje srpske štampe o logorima u zapadnoj Bosni, vidimo da sve vreme pokušavaju da opravdaju njihovo postojanje i negiraju tvrdnje zapadne štampe. Ali kada danas opet pogledamo te članke, oni postaju negacijom sebe samih.

Na koji se način naša zapravo neoliberalna društva nose sa zločinima? I zar nisu upravo rat i zločini bili osnova za uspostavu tranzicije i neoliberalizma?

Apsolutno. Bez rata ne bi bilo moguće razmišljati o privatizaciji nečega šta je bilo zajedničko. Kako je mogao da se privatizuje rudnik u Omarskoj ako je bio narodna svojina? Kako da se privatizuje nešto šta nije vlasništvo ni države nego naroda? Mislim da je rat bio ključni momenat u uspostavljanju ideološkog okvira u kojem danas živimo i kojem se ovde generalno stremi. Zato mi je zanimljivo kada se govori da tema ratnih zločina nije važna. Ako želimo da se bavimo razrešavanjem društvenih problema koje danas imamo, o društvenim odnosima, radu i životu uopšte, onda je rat ključni momenat. Bez rata ne bi bilo moguće uspostaviti poredak u kakvom danas živimo.

Jasno je da je zločin posljedica rata, ali njegova uloga nije bila samo uništavanje i likvidacija protivnika…

Ne znam da li je rat moguć bez zločina. Postavlja se pitanje na koji se način pitanje klasne svesti, pripadnosti društvenoj klasi moglo zameniti sa pripadnošću određenom etnicitetu: kako ste mogli nekoga ko se identifikovao kao Jugosloven prozvati kao muslimana osim ako ga ne odvedete u logor za muslimane samo zbog njegova imena? Ratni zločin imao je ključnu ulogu u uspostavljanju novih identiteta, ali i u procesu razbijanja jakoga i koherentnoga jugoslovenskog identiteta, koji je kao svoj prefiks imao klasnu svest, a ne etničku pripadnost.

Pored manipulacije, povijesne odgovornosti i intelektualnog angažmana, zanimaju vas i pitanja odnosa teksta i slike, svjedočenja i imaginacije. Koliko nam zapravo svjedočanstva o traumatičnoj prošlosti govore ako je nismo u stanju zamisliti?

Reč je više o odnosu znanja i imaginacije, na koji način određeno znanje možemo da upotrebimo da stvorimo potencijal za imaginaciju, odnosno kako možemo da mislimo o onome što se desilo i koji su to potencijali za stvaranje prostora mišljenja. U tom smislu je za mene bitan odnos između policijskog izveštaja koji je neupitan i načina na koji se o tome naknadno može misliti. U eri kada se sve više značenja daje nauci i svedočenju svedoka-eksperta, doveden je u pitanje koncept svedočenja kao oralne istorije. Drugim rečima, koncept svedočanstva očekuje svedočenje svedoka-eksperta koji je tu da za pravno birokratski forum obezbedi jasno definisanu interpretaciju određenog događaja iz prošlosti. U delu ‘Images in Spite of All’ Didi-Iberman navodi analizu u kojoj Hana Arent pokušava da objasni kako su nacisti tokom holokausta bili potpuno ubeđeni da to šta rade nikada neće biti otkriveno jer niko zapravo neće moći da poveruje da se to zaista desilo. Drugim rečima, ponekad su određene informacije tu pred nama, ali mi jednostavno nismo u situaciji da sa njima adekvatno raspolažemo. Tako dolazimo do jedne od najvećih noćnih mora Prima Levija, nezamislivog (unimaginable). Da budemo stavljeni u situaciju u kojoj ćemo patiti, preživeti, ali osećati krivicu jer smo preživeli; uspeti da smognemo snage da o strahotama govorimo, ali da nam niko ne veruje, jer je to ‘nezamislivo’. Upravo se ovde dešava mogući potencijal za rad sa onim potisnutim delovima naših istorija koje se ne uklapaju u pokušaje dominantne ideologije da stvori jedan jedinstveni, nacionalni istorijski narativ sa opštim konsenzusom. Rad sa delovima istorije koji se ne uklapaju, odnosno za koje jednostavno nema mesta, jeste rad na razbijanju društvenog konsenzusa i stvaranju društvenog antagonizma. Bez imaginacije nema ni svedočenja, pa je taj imaginativni prostor veoma važan. Između teksta i apstraktne slike pejzaža tako se stvara treća slika. Slika koja ostaje. Drugim rečima, ćutnja zahteva svoj reciprocitet, apsolutni govor.

1/2