>

novosti logo

Društvo Društvo
Piše Dejan Kožul

Za Hrtkovce je svaka presuda zadocnila

‘Novosti’ u vojvođanskom selu iz kojeg je nakon Šešeljevog mitinga proterano tri četvrtine Hrvata: Presuda Šešelju, kakva god bila, došla je prekasno; stanovnici Hrtkovaca sve su to ostavili iza sebe, a sad ih muče drugi problemi – selo umire, mladi odlaze i nema neke perspektive…

Toponim koji će večno ostati jedan od simbola mračnih devedesetih sremsko je selo Hrtkovci. Zaslugom Vojislava Šešelja našlo se i u optužnici, ali ne i u presudi. Znamo da je Šešelj u maju 1992. onde držao miting, prizivajući autobuse koji će iseliti lokalne Hrvate ili će oni završiti u obližnjoj Savi. Napravio je i listu imena onih koji moraju napustiti Hrtkovce – Haški tribunal je na suđenju priložio listu sa 722 hrvatska imena – pa su iz sela proterane tri četvrtine Hrvata. Prvi deo u prvoj godini rata, a drugi nakon ‘Bljeska’ i ‘Oluje’. Danas, 24 godine nakon huškačkoga Šešeljeva govora, Hrtkovci žive kao i svako vojvođansko selo: problema napretek, a stanovnika sve manje. Ipak, ovoga su puta razlozi uglavnom ekonomske prirode.

Dolazimo izjutra u Hrtkovce i već na ulazu primećujemo jednu anomaliju. Naime, Hrtkovci se i dalje percipiraju kao selo sa dobrim delom stanovništva katoličke veroispovesti. Uz Hrvate, velik deo stanovnika čine i lokalni Mađari, jasno naklonjeni Katoličkoj crkvi, a anomalija se odnosi na to da se odmah iza table sa imenom sela kočoperi pravoslavni krst, visok čak četiri metra! Neuki, u koje smo i mi spadali, odmah pomisle da je reč o još jednoj provokaciji usmerenoj prema malobrojnim preostalim Hrvatima i Mađarima, no velečasni Ivica Živković, koji vodi župu svetoga Klementa, otkriva nam pravu istinu: krst je postavljen pre dve godine, u znak zahvalnosti Bogu i svetom Jovanu Rusu koji su sprečili da voda iz Save ne poplavi selo.

Velečasni Živković bio nam je i baza i pomoć u Hrtkovcima; bez obzira na simboliku suđenja Šešelju i koliko god da su ga ovih dana saletali novinari, ostao je sabran i na prvom su mu mestu bile svakodnevne obaveze u zajednici koju vodi. Uostalom, i sam će nam reći da je presuda, kakva god bila, svakako došla prekasno; stanovnici Hrtkovaca sve su to ostavili iza sebe, a sad ih muče drugi problemi – selo umire, mladi odlaze i neke perspektive baš i nema.

Nisu samo Hrvati isterivani iz Hrtkovaca. Stradavali su i oni iz mešovitih brakova. Toga je bilo poprilično. Da stvar bude još čudnija, proterivane su i Srpkinje, žene Hrvata koje su čak bile za Miloševićevu politiku. Proglašene su za ustaškinje i proterane – kaže Vladimir Kralj

Ni ulazak u pojedine seoske kafane u trenutku kad sudija Antoneti odbacuje sve optužbe na Šešeljev račun ne daje nikakve naznake da se tamo negde daleko dešava nešto vezano uz selo. Čuju se tek dobacivanja pojedinaca kad vide novinare: ‘Evo ih ovi, oni hoće rat.’ Može li im iko reći da nisu u pravu, kad novinari uglavnom odlaze onamo gde ima krvi…

U župno je dvorište velečasni pozvao, konstatovasmo zajedno u šali, hodajuću enciklopediju sela, Vladimira Kralja.

- On će vam najbolje pričati o svemu. Redovno čita knjige, prati medije, odlazi na skoro sve sajmove knjiga - upućuje nas Živković.

Kralj je rođen u godini početka Drugoga svetskog rata, a iskustvo njegove rodbine, koja je tada proživljavala nešto slično kao Srbi u Hrvatskoj tokom devedesetih, bilo mu je jasan znak kako će se sve to završiti. Jer imao je svoje i sa švapske strane, vojvođanske Nemce.

- Gledajući na temelju historijskih iskustava u Drugom svetskom ratu šta je Hitler preko svojih emisara obećavao nemačkom stanovništvu, znao sam da će se isto desiti Srbima u Hrvatskoj. Petina stanovništva u Vojvodini tada su bili Nemci, ali su oni držali trećinu obrtnoga kapitala. Emisari su im prvo govorili da sačuvaju jezik i običaje, pa će za samo nekoliko godina ovo da bude mala Nemačka. I naše Švabe su govorili da će ovo biti mali Rajh, no umesto njega dobili su 5. oktobra 1944. pismeni nalog nemačke vojne komande da se spreme u roku od 24 časa i ponesu osnovne stvari. Tako se za naše domaće Nemce završio mali Rajh: zbog Hitlerove bolesne politike iseljeno je 500.000 ljudi - govori Kralj.

Isto se, kaže, desilo i Srbima u Hrvatskoj i to je, ističe, bilo dogovoreno od samog početka. Kao argument za tu tvrdnju spominje Vojislava Šešelja, ali ne toliko u kontekstu Hrtkovaca koliko u kontekstu linije Karlobag – Ogulin – Virovitica, koju i dan-danas zagovara.

- U isto to vreme Srbija je uvelike gradila granične prelaze kod Zvornika, na Sremskoj Rači. To mi je bio znak da od te politike nema ništa - kaže naš sagovornik.

To ipak nije omelo Šešelja da utiče na iseljavanja Hrvata iz Hrtkovaca. Kralj se tog vremena dobro seća, kaže da su na udaru pre svega bile imućnije kuće i porodice. A kako su znali šta je iza kapije i zidova, pitamo ga.

- Veliku su ulogu igrali lokalni ljudi, oni su bili vodiči. Uvek domaći ljudi igraju glavnu ulogu. U susednom selu Jarak ne poznam nikoga. I da hoću nešto da napravim, ne mogu. Meštani sve znaju. Oni ti mogu i dobro učiniti, ali i zlo. Jedan iz komšiluka je stao na ćupriju i tim kolonama pokazivao određene kuće. Svoju kuću nije pokazao. Ja sam bio čvrst i nisam se plašio nikoga. Rekli su da je moja kuća namenjena za iseljenje, a ja im velim da ja o tome ništa ne znam. Uostalom, i nečija bi glava stradala, pa da vidim ko je toliko hrabar - govori.

- Nisu samo Hrvati isterivani iz Hrtkovaca. Stradavali su i oni iz mešovitih brakova. Toga je bilo poprilično. Da stvar bude još čudnija, proterivane su i Srpkinje, žene Hrvata koje su čak bile za Miloševićevu politiku. Proglašene su za ustaškinje i proterane - kaže Kralj.

Nakon Šešeljeva govora, priseća se naš sagovornik, grupica novopridošlih selo je preimenovala u Srbislavce, ali to nije dugo potrajalo. Diskriminacije je bilo ne samo spram Hrvata i Mađara nego i spram pridošlih Srba, onih koji se nisu slizali sa lokalnim vlastodršcima. Pravo ime sela je vraćeno 1995., a najodgovorniji za diskriminaciju, promenu imena i sve probleme tokom devedesetih, bivši predsednik Mesne zajednice Hrtkovci Ostoja Sibinčić, umro je nekažnjen. Na kraju, i sam Kralj kaže da mu presuda Šešelju baš ništa ne znači.

- Ljudi koji su ozbiljno stradali i bili teško pogođeni mogli bi biti zadovoljni da je Šešelj osuđen. Meni, koji sam sa svima uvek bio u dobrim odnosima, ne znači ništa. Uvideo sam da je to jedna vrsta komedijantskog suda i presuda, bez obzira na to kakva je, ne znači mi ništa. Kad bi ga osudio Vrhovni sud Srbije, to bi imalo nekakvog značenja. Ko zna i zašto je pušten? Moguće sa određenim ciljem, da oni koji sve to režiraju posle opet beru vrhnje…

1/2