Kako ste pre sedam godina, kad ste došli u diplomatsku misiju, doživeli Vukovar i koliko ste bili obavešteni o položaju Srba u Hrvatskoj?
Dosta sam bio obavešten, jer sam pre dolaska bio zamenik direktora političke direkcije za susedne zemlje. No jedno je ono što sam čitao u papirima, a nešto posve drugo stanje na terenu, i u to sam se brzo uverio. Odatle i utisak da vaš položaj u potpunosti ne odgovara propisima zemlje domaćina.
Što bi ste izdvojili kao dobro, a što loše?
Teško pitanje, čak i za mene iskusnog i starog diplomatu. Veliki je problem što vaš položaj ovde i primena zakonskih propisa, zavise u velikoj meri od ukupnih odnosa između dve države, a kakvi su to odnosi vi to bolje znate i osećate i od mene samog. Jasno vam je da su trenutni odnosi zamrznuti. Iz ove perspektive mogu reći da je propuštena jedna velika šansa, kada su se sastali Boris Tadić i Ivo Josipović. Ta poseta, uključujući i Tadićev odlazak na Ovčaru, meni je davala nadu i optimizam da će se odnosi popraviti. Ista doza optimizma postojala je i nakon susreta Aleksandra Vučića i Kolinde Grabar Kitarović. Nažalost, i nakon potpisane deklaracije, nakon nekoliko meseci, nije došlo do realizacije potpisanog.
Kakav ste odnos imali sa predstavnicima većinskog naroda, a posebno predstavnicima vlasti u Vukovaru?
Protokolarne dužnosti obavljale su se uobičajeno, a sa profesionalcima sa kojima sam kao konzul dolazio u kontakt, također nije bilo problema. Posebno dobru saradnju imao sam sa policijom. Što se tiče većinskog naroda nije bilo vređanja, ali ni neke ljubavi. Poneki popreki pogled ili neprimerene gestikulacije spadaju pod pojam demokratije.
Kako ocenjujete saradnju srpskih predstavnika iz Hrvatske sa maticom?
Političke spremnosti ne nedostaje, ali ono što nedostaje su financije. Vi znate da mi u Srbiji dugo godina imamo ekonomske probleme. Sad je malo bolja situacija, pa se nadam da će i matica sada moći malo više da odreši kesu, pod navodnicima.
Što je vaš najveći uspeh u sedam godina provedenih u Hrvatskoj?
Ne mogu to reći, jer ne postoji način kako to izmeriti. Ja sam se trudio da u kontaktu sa Srbima i političkim predstavnicima većinskog naroda izvučem maksimum za vas, i da o vašem položaju informišem moje resorno ministarstvo. To je ono što je bio i moj posao. U valorizaciji mog rada u proteklih sedam godina to me je ministarstvo ocenilo pozitivnim ocenama, što smatram uspehom.
Hoćete li dolaziti u Hrvatsku, zbog čega ili koga?
Ako me budete pozvali na neko veselje, ali ne na folklor i tužne događaje. Da me pogrešno ne razumete nemam ništa protiv folklora, strpljivo sam sedeo i gledao, prosto divio se odakle mi toliko strpljenja za sve te manifestacije, ali dobro - to je moj posao. Sigurno ću dolaziti jer vi ste me vezali, pripadnici mog naroda koji žive na desnoj obali Dunava.
Kako će izgledati vaši penzionerski dani?
Osnovna preokupacija, osim ‘taksiranja’ članova porodice, biće mi vinogradarstvo i vino. To je moj hobi kome jedva čekam da se vratim. Možda će biti i malo pisanja, ali to zavisi od raspoloženja. No, o svemu više nakon barem jedne godine otklona od ove situacije.
Imaju li Srbi u Hrvatskoj budućnost? Imate li nekakvu poruku za njih?
Imaju budućnost, ali kakva će ta budućnost biti, i kada će se realizovati to iz ove pozicije ne mogu da vam kažem. Poruka? I sami znate da ste nejedinstveni. Ne smete imati deset političkih partija, deset, petnaest kulturnih institucija i organizacija. Mediji su vam razjedinjeni i morate raditi na ujedinjenju. Kad se ujedinite i kad se poprave bilateralni odnosi između Hrvatske i Srbije, vaš će položaj biti bolji.
