Početkom novembra u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju održana je premijera predstave ‘Enciklopedija živih’ beogradskog reditelja Zlatka Pakovića. Tema predstave su neke od ključnih tačaka u odnosima Srba i Albanaca zadnjih stotinak godina, ali i razotkrivanje nacionalizama kao oružja elita u borbi za očuvanje pozicija.
Zanimljiva je glumačka postava predstave: uz četvero glumaca iz Prištine, tu je i jedan iz Beograda. Kako su odabrani?
Imao sam sreću da poznajem glumce sa Kosova jer sam sa njima već radio, tako da mi je bilo lakše da napravim podelu. Nisam pravio audicije, to ni ne običavam, nego radim sa ljudima koje već poznajem. To su Adrian Morina, Šengilj Ismajli, Špetim Selmani, jednako dobar glumac, pesnik i aktivista, te najmlađi, 26-godišnji Faris Beriša. Iz Beograda je moj stari saradnik Igor Filipović, a i ja sam na sceni, ali ne kao glumac nego kao reditelj. Jer čovek mora prvo da traži od sebe, pa od drugih.
Osim u Beogradu, ‘Enciklopedija živih’ igrana je i u Prištini, a kasnije i u Novom Sadu i Subotici. Kakve su reakcije bile, posebno u Beogradu i Prištini?
Socijalistički period je svetli period razvoja Kosova: industrijalizacija, elektrifikacija sela koja su iz feudalnog oblika ušla u socijalizam, školovanje, otvaranje Univerziteta u Prištini… To je zaista veliki, dotad nezabeležen emancipatorski skok. O tome su govorili i Krleža i Radomir Konstantinović
Bitnih razlika nema. Režija je dobrim delom i komponovanje reakcija publike. Čovek zna šta hoće predstavom da izazove, kakve traume, kakve rane pritiska, gde hoće da izazove smeh, a gde sapatnju, sažaljenje, gde hoće da probudi borbeni duh. U Novom Sadu je troje ljudi izašlo na scenu ubistva Fehmija Aganija, očigledno smatrajući to nekom vrstom antisrpske propagande. Uglavnom su ljudi ganuti tom scenom, pa čak i posramljeni. Tu već izlazimo iz teatra i tu se otkriva potencijal i pitanje da li ćemo u budućnosti opet pristati da nam neko gurne puške u ruke. Takođe, na sceni učinim sve da dovedem do toga da ću žrtvovati jagnje, na šta mnogi reaguju, pokušavaju da me spreče verbalno i uvek neko izađe. Na kraju pozivamo na jednu vrstu bunta, da bismo okuražili gledaoce da žive sopstvenim životima, da se zagledaju u sopstvene želje, mimo nacionalnih podela koje idiotizuju čoveka.
Sistem u rekonstrukciji
Jedna od ključnih tačaka predstave ukazuje na suštinu problema. O tome je pisao Dimitrije Tucović, a na isto se pozivao i Miroslav Krleža, upirući na glavni uzrok migracija na Balkanu navođenjem ‘temeljnih oblika begovskofeudalnog sistema’. To imamo i danas?
Tucović je pokazao da su ekonomski razlozi bili razlozi otimačine, pljačke itd. Albanci su pljačkali jedni druge. Ovi koji su živeli na planinama nisu imali šta da jedu i silazili su u bogatije krajeve i pljačkali kako bi ostali živi, a pod turskom vladavinom usredsredili su se više na katoličku i pravoslavnu raju. Ekonomska je podloga tome. Ništa drugo. Kao šta je kasnije podloga srpsko-albanskog sukoba bila imperijalizam srpske buržoazije ili podloga Prvoga svetskog rata imperijalizam austrougarske buržoazije. Kako su se u Beču odnosili prema Beogradu, tako se Beograd odnosio prema Kosovu. To je otkrio i Tucović i zaveštao to znanje da, kako kaže Krleža, gnjili po policama i prašnim beogradskim knjižarama.
Otprilike onako kako gnjili i Tucovićeva ideja i socijaldemokratija, pa i spomenik na Slaviji, čije se renoviranje najavljuje?
Od trenutka kad su 1919. ubijeni Roza Luksemburg i Karl Libkneht socijaldemokratija se promenila. Pitanje je šta je od tada socijaldemokratija. Zaboravila je na svoju radikalnu osnovu i prilagodila se vladajućem sistemu kapitalizma. Jedino je u skandinavskim zemljama uspela da isposluje neke vrlo važne stvari, šta je dovelo do tzv. države blagostanja. I to se, nažalost, danas menja. U Srbiji danas ne možemo govoriti o postojanju leve ideje. Ona je ponornica i jednog dana će morati izaći na površinu pod težinom nadirućih okolnosti i situacije koja bubri i koja će se raspuknuti kao čir. Sve se čini da ideja levice nema nikakve težine i moći, a tu mislim na onu moć koju joj pridaje Hana Arent. Politika nema moć nego nasilje, a ideja levice ima moć. Ta ideja danas pokušava na sve moguće načine da se obesmisli, naročito rehabilitacijama saradnika okupatora i nacista poput Draže Mihailovića i Milana Nedića koji je bio tipični balkanski kvisling, pa sve do tih rekonstrukcija spomenika Dimitriju Tucoviću. Imamo čitav sistem u rekonstrukciji: to je sve napravljeno da bi taj sistem opstao, a da bismo mi imali utisak da se nešto menja. Upravo slučaj sa spomenikom govori sve. To nije samo spomenik. On je zapravo i Tucovićev grob, pa su sad smislili da njegove kosti odnesu na neko groblje, u neku Aleju velikana, a da spomenik prenesu na jedno mesto u blizini, ispred banke. Eto. To je cinizam ovoga antikomunističkoga i antisocijalističkog duha koji vlada našim prostorima, a i čitavom Evropom.
Bavite se ključnim tačkama u odnosima Srba i Albanaca u periodu od nekih stotinak godina, no primetan je skok preko socijalističkog perioda: zašto on nije obrađen? I Škeljzen Malići je u svojoj knjizi ‘Kosovo i raspad Jugoslavije’ o periodu SFRJ pisao kao o emancipatornom za Kosovo; da li je to bio jedan od razloga?
Jeste, ali nisam hteo da se bavim čitavom istorijom tih odnosa, nego samo ključnim tačkama. Šta se tiče socijalističkog perioda, to je svetli period razvoja Kosova. Moramo imati na umu šta se zatiče na Kosovu i dokle se stiže. To nije dovoljno, ali je ogroman pomak. Govorimo o industrijalizaciji, elektrifikaciji sela koja su iz feudalnog oblika ušla u socijalizam, o školovanju, obrazovanju, kasnije i otvaranju Univerziteta u Prištini, školovanju na albanskom jeziku… To je zaista veliki, dotad nezabeležen emancipatorski skok. O tome su govorili i Krleža i Radomir Konstantinović. To ne treba nikad zaboraviti, jer je ogroman trud uložen, dok se danas sve bagateliše, naročito posle ovih ratova koji su uspeli to da razbucaju, a posle uvođenja kapitalizma i da rasprodaju ono šta je ostalo.
U predstavi u kontekst ondašnje Jugoslavije stavljate jelena lopatara koji kaže: ‘Jer nije isto lovljen biti u socijalizmu i kapitalizmu, kao što nije isto pariti se u socijalizmu i kapitalizmu. To su dve sasvim drukčije smrti. To su dva sasvim drugačija parenja. Jer to su drugačiji sasvim životi…’
To je moja pesma i moja oda socijalizmu, ali ne bez ironije. Ne treba ništa obožavati, ali naš socijalizam je bio autohton i izboren sopstvenim sredstvima i sopstvenom borbom protiv nacizma, uvodeći društvo u socijalističku, višu sferu egzistencije. Apsolutno zaslužuje takvu odu, ali sa ironijom. Istinske levice nema bez ironije. Ako se pretvara u diktaturu, nema ironije, a onda nije ni levica. Staljinizam nije to. Tada društvo ide udesno. Ipak sam nešto rekao i o tom periodu, kroz tu pesmu. Zašto bih problematizovao stvar koja za mene nije problematična u okviru tih odnosa? Problem je sa nacionalizmom i buđenjem srpskog nacionalizma i tog antialbanskog duha koji je svoj najviši momenat imao u slučaju nesrećnog Đorđa Martinovića.
Mislim da je pozorište najsubverzivniji izum zapadnoevropskog uma. Zato šta nije oslonjen samo na um nego i na osećanja, na čulnost, na ono šta se zove estetskim iskustvom i na ono šta se zove političnošću
I tu opet sa popriličnom dozom ironije o njemu kažete: ‘Jadnik koji se ozledio prilikom masturbacije za koju je koristio flašu proglašen je žrtvom albanskog separatističkog terorizma na Kosovu 1985.’ Ako potražimo tekstove o Martinoviću, naći ćemo prilično romantičarsku verziju te priče, u kojoj je on žrtva napada?
Čak i da su fakti takvi kakvi nisu i da je to bilo nasilje od strane Albanaca prema jednom čoveku, problem je napraviti od toga principijelan slučaj, kao šta Albanci rade Srbima na Kosovu. Tu su mediji preuzeli ulogu, pretvorivši se u glasnogovornike nacionalizma i tu je javnost potonula, a javno mnjenje je postalo nacionalističko. Sve se to dešava u Udruženju književnika Srbije, u koje je tog čoveka doveo Miodrag Bulatović, koji nije bio bez talenta, ali izgleda da nije bio samo sa talentom za pisanje romana, nego je isti taj talenat za fikciju preneo i u stvarnost. Tu se sve pomešalo, dobili smo grotesku, spoj jezivoga i strašnoga koji će se ubrzo pretvoriti u tragediju. Ako to sagledamo, onda imamo laž da se tako Albanci ponašaju prema Srbima, a onda dođete do posledice poput albanskih leševa po Beogradu i shvatite u šta smo potrošili 20 godina naših života. Govorim o svima nama – i onima koji su učestvovali i onima koji su se odupirali od samog početka.
Pozorište kao jedini areopag
O tim leševima je prvi pisao novinar Miroslav Filipović (koji je jedan od likova u predstavi), za šta je dobio i brojne nagrade, ali i zatvor, pa ga danas nigde nema?
On je otkrio mnoge stvari u vezi sa zločinima, otkrio je i mesta gde su pripadnici OVK-a držali zarobljene Srbe u logorima, otkrio je grobnice, govorio je o planu ‘Potkovica’. Taj njegov tekst izazvao je veliku buru u NATO-u i možda je bio jedan od ključnih razloga zašto se NATO odlučio na bombardovanje. Filipović je potpuno zaboravljen. Živ je, radi. Njegova sudbina je čudna. Važno je ovo šta ste rekli, da javnost i ljudi znaju da je bio osuđen na sedam godina kao izdajnik, kao špijun. Ljudi uglavnom to ne znaju. Studenti novinarstva verovatno ništa o tome ne znaju jer više nemaju gde da pročitaju te tekstove. Sve je to zastrašujuće.
To je ista politika koja je i generala JNA Vladimira Trifunovića osudila na robiju zbog izdaje, ista politika koja kažnjava ljude koji su brinuli o životima?
Da, on je tragična ličnost. Osuđen je u tri zemlje, u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji, a dobar deo svog života (danas je u dubokoj starosti) proveo je u jednoj sobici u nekadašnjem hotelu Bristol. On je simptomatičan za sve ove nacionalističke zemlje koje su nastale na razbijanju Jugoslavije i koje su kao najviši pojam uvele naciju i, napravivši tu semantičku konfuziju, proizvele rat. Sva ta ubistva najpre su se desila u jeziku. I o tome govori ova predstava, da su ovi koji su pevali, besedili i pozivali na rat i danas omiljeni pesnici, laureati, idu na državne prijeme, počasni su članovi raznih akademija. Oni koje su u rat uterali svojim besedama završili su na sudu, a ovi nikad neće završiti ni na kakvom sudu, a zapravo su prvobitne ubice.
Tu se sad pitamo o ulozi umetnosti, i vi u predstavi namećete pitanje hipokrizije teatra. Ako pričamo o pesnicima i njihovoj ulozi u svemu i pritom se najčešće spominje Matija Bećković, mogli bismo da zaključimo da njegova reč jeste ubojita iako je nemoguće, kao i u slučaju ratnohuškačkog novinarstva, dokazati neposrednu vezu između napisane reči i metka. Sa druge strane, ima li teatar jednaku moć?
Pozorište ima ogromnu moć, kao i umetnost u ostalim sferama. Samo mora da bude slobodno, beskompromisno, mora da zna za čiju dobrobit radi i protiv koga. Od samoga svoga početka pozorište je subverzivna umetnost. Mislim da je pozorište najsubverzivniji izum zapadnoevropskog uma. Zato što nije oslonjen samo na um nego i na osećanja, na čulnost, na ono šta se zove estetskim iskustvom i na ono šta se zove političnošću. Pozorište danas može da bude, neretko i jeste, jedini areopag. Pozorište je zaista alternativno vreme i prostor. Nekad pomislim da je neverovatno da takav izum postoji. Tu možete da radite šta hoćete, sve suprotno predrasudama koje čine stvarnost, da organizujete život na jedan način na koji smatrate da može biti pokazan. To je nekakva vrsta eksperimenta in vitro, ali i in vivo. Mnoge stvari u novijoj srpskoj istoriji desile su se prvo u pozorištu. Pričali smo o rehabilitacijama. Prva rehabilitacija, i to istinska, desila se u pozorištu, predstavom o đeneralu Milanu Nediću izvedenom početkom 1990-ih u Zvezdara teatru. To je tekst Siniše Kovačevića, istog onog pisca koji je pisao komad ‘Sveti Sava’ a koji je režirao Vlada Miličin, koji je početkom 1990-ih prekinut u JDP-u. Tu zapravo počinje rat, prekidanjem predstave od strane Šešeljevih nacionalista, čije je stavove delio i sadašnji premijer. Dakle prva je rehabilitacija bila u pozorištu. Nedića je igrao veliki srpski glumac Bata Stojković. Danas mi ova sudska rehabilitacija deluje kao farsa. Pozorište ima veću težinu. Taj čovek je već rehabilitovan. Draža je prvo rehabilitovan kao rad nekog umetnika, doduše kič, ali i to je umetnički izraz, i to u Ministarstvu kulture kad je ministar bio Dragan Kojadinović, u koje je ušao kao voštana figura. Rehabilitacija prvo ide kroz umetnost, izgovorenu reč, pesmu, besedu, a onda postane stvarnost, koja je odraz ili ispunjava san tih i takvih umetnika. Mislim da je i obrnut proces moguć. Da ne mislim da je tako, da zaista ne verujem u to, ne bih se ovim ni bavio. Iz teatra može da krene i ohrabrivanje ljudi na ljubav prema životu, da budem krajnje jednostavan. Ne mogu da vidim pozorište bez tog okuraživanja ljudi i poziva na oduševljenje životom.
