>

novosti logo

Aktiv Aktiv

Aktiv br. 7: Momenti komunizma(1)

Jugoslovenska destaljinizacija: Moskva, Pariz, (Artur) London(2): Povodom jednog zaboravljenog teksta o Jugoslaviji Žan Pol Sartra i drugih zaborava

‘…Pre svega u Francuskoj smo dugo živeli pod literarnim modelom ‘škola’. A škola je već za sebe dovoljno strašna: postoji uvek papa, manifesti, deklaracije tipa ‘ja sam avangarda’ (ekskomunikacije, sudovi, politička preobraćanja). Ukratko, onaj ko je proveo život grešeći ima veći kredibilitet jer može da kaže ‘ja sam kroz to prošao’. To je i razlog zašto staljinisti jedini mogu da daju lekcije iz anti-staljinizma - Žil Delez o ‘novim filozofima’, dodatak reviji Minuit, broj 24, maj 1977.

Dobro veče, zahvaljujem se domaćinima na još jednom pozivu. Moje će se izlaganje pod nazivom ’Jugoslovenska destaljnizacija: Moskva, Pariz, (Artur) London - Momenti komunizma ’baviti temom koja je iz tehničkih razloga ostala nedovršena na martovskom okruglom stolu posvećenom Jugoslaviji, na ovom istom mestu. S obzirom da je tema današnjeg skupa ‘Ideja Evrope i naša Levica’, ova će se analiza baviti između ostalog predikatom naš. Dakle ko su ‘naši’ u kontekstu evropske Levice 1948., u zoru početka hladno-iscrpljućeg rata i zašto je važno danas setiti se naših? Ko su danas naši? Danas, kada je pobednička desna dominantna ideologija često, a najviše glasačkog sentimenta radi, ‘pomalo leva’ (pojava levih liberala ili umereno desnog centra, jer uvek je korisno biti pomalo antifašista, pomalo braniti solidarnost, toleranciju, socijalnu pravdu i svakako nikada ne preterati u tome), a kada je tradicionalna parlamentarna levica programski nesumnjivo desna (ekonomski i socijalni program prepisan iz referata desnih partija), polisemični označitelj Levica postaje predmet konzumiranja sa moderacijom. Slično je sa označiteljem Evropa: pobunjenički kapacitet sve siromašnijih stanovnika najbogatijeg kontinenta sveta, koji ovih dana okupiraju veliki broj srednjih škola u Italiji, kao i fabrika u Portugaliji, Španiji, Grčkoj, ali i ulice Slovenije, nužno se brka sa hegemonističnom i neostaljnističkom idejom ‘Velike Evrope’, tj. (evropske) Kulture i Kapitala u jednoj državi u kojoj nekadašnji heliocentar Moskvu, zamenjuje danas takođe apstraktni i udaljeni centar Brisel. Ne zaboravimo naravno nedavnu Nobelovu nagradu za Mir, uručenu Evropi, pri čemu Evropa postaje povrh svega i nobelizirajući, dakle gotovo nob(e)l subjekt, ne više teritorija na kojoj se posle 50 godina mira desio ne tako davno prvi jugoslovenski rat, pa zatim čitav serijal istih - već garant mira i nosilac projekta mira, za koji dobija i popularno priznanje. S obzirom na veoma parcijalnu pravdu Međunarodnog suda posvećenog jugoslovenskim zločinima, smeštenog na evopskom tlu u Hagu, ali zapravo pod američkom jurisdikcijom i finansijama - osim enigme adresanta (ko je Evropska Unija koja prima nagradu za mir u ime Evropske unije), enigmi nagrade posvećene miru na evropskom tlu bremenitom svakodnevnim socijalnim potresima i ratovima je još teže ući u trag. U takvim vremenima je teško govoriti u koordinatama Levice i Evrope, a ne pribegavati stalnoj i nužnoj redefinciji oba pojma. No govoriti o pojmu ‘naše’ Levice, predikatu koji bi uključio sve one koji se sa određenom definicijom politike iskoraka iz svega postojećeg slažu, moguće je od onog trenutka kada se iznova definiše raspon raskoraka od svega postojećeg i oko njega okupe svi koji taj raskorak čine legitimnim.

Zadržaćemo se na momentu apsolutne samoće jugoslovenskih komunista  i njihovog  suočavanja sa velikom materijalističkom prazninom, koja je – ako je suditi po astrofizičkom pojmu praznine – uvek drugo ime za materiju, za materiju novog

Život bez Staljina

Kroz slučaj velikog jugoslovenskog iskoraka 1948. i emancipacije od vladajućeg modela Levice, na primeru nekoliko tekstova (Ž. P. Sartr, Ž. Kasu, K. Popović), zadržaćemo se na retkom trenutku u istoriji sveta Levice: momentu apsolutne samoće jugoslovenskih komunista i njihovog suočavanja sa velikom materijalističkom prazninom, koja – je ako je suditi po astrofizičkom pojmu praznine – uvek drugo ime za materiju, za materiju novog. U našem slučaju, komunizma novog tipa sa nezivesnim pravcem i voznim redom. Dakle, ono što nas interesuje su retki i izuzimajući primeri, kakav je bio primer jugoslovenskih komunista 1948.: sa jedne strane direktno sučeljavanje sa idejom Desnice, ali neka vrsta izlaska iz okvira tradicionalne, programske Levice. Silazak sa glavne prestižne aleje, koju u daljini predvodi veliki bager znanja, o tome kako dalje, bager sovjeto-staljinizma, i umesto toga traženje vlastitih staza, prečica, zaobilazaka, nepoznatog i neutabanog prćenja. Naša je teza da bi jedna takva ‘naša stvar’, onakva kakva je postojala 1948., mogla da osnaži izlazak iz današnje gotovo zakatančene dileme: EU nacionalizam ili lokalni nacionalizmi. Ne pristajanje niti na jedno niti na drugo, traženje sopstvenog puta, emancipacija od svega postojećeg - tradicionalne desnice, a u našem slučaju i ‘kraljevske levice’ (gauche royale) 1948., čini nam se jedinstvenim primerom politike na koji se treba vraćati(3). Ideji trajanja, plana, planifikacije, ovakav prekid suprotstavlja ideju komunističkih momenata, momenata komunizma, neizvesnog, ali bljeskovitog trajanja, dok ideji jedinstvene hegemone teritorije, ideji socijalizma u jednoj državi i jed(i)noj otadžbini socijalizma, što je dugo za mnoge neprikosnoveno bio zavetno SSSR, suprostavlja ideju aporija, slobodnih teritorija mobilnog karaktera, baš kakve je iznedrila doktrina narodno-oslobodilačke borbe. Ideja mobilne teritorije i munjevite pobede, a ne trajanja, takođe uvodi novu temu: nužno dijalektizovanje pojma pobede i poraza. Da li je pobeda pobeda, samo ako pobedonosno traje? Da li je jedna ideja nepostojeća samo zato što je poražena? Kada govorimo o praznini i nepodršci, pa time i porazu sopstvene borbe sa kojom su suočeni jugoslovenski komunisti 1948., onda govorimo o tome da je jedino jugoslovenskim komunistima ‘uspelo’ da budu ekskomunicirani od strane oba centra onoga što nazivamo ‘kraljevskm levicom’, tj i od strane Moskve i od strane Pariza(4). No u vreme bitaka jugoslovenskih komunista, kada je kao danas, izgledalo da su sve karte podeljene, Jugoslavija odlučuje da igru prekine i ustane od stola koji konačno pobeđuje(5). Najvažnije saznanje, piše Milovan Đilas 1948., u knjizi ‘Razgovori sa Staljinom’, bilo je sledeće: ‘Shvatiti da je život bez Staljina bio moguć! ’Podsetimo na čas kako se od partije verne Prvoj zemlji socijalizma dolazi u poziciju otpadnika. Iz pomenute Đilasove knjige, uz saznanje da je Milovan Đilas bio, kako sam kaže, pre svega kruti staljinista, mogu se saznati dragoceni podatci. Jedan od prvih simptomatskih sukoba, prema Đilasovom svedočenju, bio je onaj kada se Staljin, još u toku NOB-a, nedvodmisleno izjasnio protiv zvezde petokrake na uniformama jugoslovensih partizana, pokušavajući da naloži da se ona obavezno skine, jer ‘saveznici’, prema njegovim procenama, neće nikako prema istoj biti blagonakloni, a jugoslovensko rukovodstvo formalno odbilo ovo naređenje sa rečima da je partizanska uniforma sa zvezdom upravo ono što partizanski pokret čini legitimnim i prepoznatljivom, te nedvosmisleno (dodaćemo, upravo u odnosu na francuski pokret otpora) otkriva krajnji cilj i karakter njegove borbe: kompletnu promenu režima na vlasti, oličenu u proleterskoj zvezdi. Pomenuti spor bi, prema Đilasu, mogao da bude jedan od prvih krupnijih momenata neposlušnosti jugoslovenskih komunista i oslanjanja na specifični kontekst, za koji će se do kraja boriti. Đilas analizira i izveštaj koji je lično pravio 1945-e, o broju tužbi silovanih žena, zatim silovanih sa krajnjim ishodom ubistva, kao i težih slučaja pljački, a od strane Crvene armije, koja se pojavila na veoma malom delu jugoslovenske teritorijie, ali uspela da ostavi različitih tragova, što jeste defintivno prvi zvanični, dokumentovani raskol i kamen spoticanja na relaciji dve države. Staljin će ovo ‘cepidlačenje’ jako zameriti svim našim delegacijama u Moskvi. Kasnije (1947.) sledi enigmatična odluka Moskve da ne podrži, tj. eksplicitno zabrani jugoslovenskim komunistima dalju podršku grčkim komunistima u jeku građanskog rata koji pogađa Grčku od 1945. – 1949., u periodu kada je ova država pretila da postane komunistička snaga, a o čemu se (odlukom plana Čerčila i Staljina, ispostaviće se, odnosno Čerčilovim insistiranjem, a Staljnivim pristankom), danas jako malo zna, ne samo u ostatku sveta, već i u samoj Grčkoj, gde jedva da postoji nekoliko spomen obeležja koja govore o aktivnom delovanju grčkih partizana i komunista tokom gotovo 10 godina oružane borbe. Podsetimo da Crvena armija ulazi u Bugarsku i dolazi do Makedonije i (malog dela) Srbije, ali neobjašnjivo ne pritiče u pomoć grčkim kolegama - što sam Đilas naziva jednom od najvećih enigami staljinizma. Kao poslednji raskol u Đilasovoj knjizi se navodi formalno osporavanje balkanske unije između Bugarske i Jugoslavije, sa tendencijom graničnih sporazuma sa Rumunijom i šire, koji je uz prisustvo Georgi Dimitrova, u februaru 1948. argumentovan Staljinovom bučnom tezom: ‘Niste pitali Moskvu’. Svi ovi sporovi kulminiraće rezolucijom Informbiroa maja 1948. Od zemlje branitelja, ‘hrabrih pijatelja sovjetske revolucije’, Jugoslavija dospeva u rang izdajničke, revizionističke, čas fašističke, a vrlo često i imperijalističke tvorevine. Informacioni biro komunističkih i radničkih partija (Informbiro ili Kominform) bila je međunarodna organizacija komunističkog pokreta koja je stvorena četiri godine nakon raspuštanja Komunističke internacionale. Za razliku od Kominterne, kao svetske komunističke organizacije, Informbiro je predstavljao organizaciju samo devet komunističkih partija evropskih zemalja i to onih koje su, po ocenama u vreme njegovog nastanka, činile koncentrisanu snagu međunarodnog komunističkog pokreta. U odnosu na fantomski subjekt ‘međunarodne zajednice’ danas, ovde je reč o isto takvoj ‘međunarodnoj zajednici’ Levice. U njoj su komunističke organizacije: Jugoslavije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Poljske, SSSR-a, Čehoslovačke, Francuske i Italije. Sedište organizacije bilo je prvo u Beogradu, zatim u Bukureštu. Njen medijski organ, list ‘Za trajan mir, za narodnu demokratiju’, izdavan je dvonedeljno, kasnije nedeljeno, u početku na ruskom, francuskom i srpsko-hrvatskom jeziku, kasnije čak i na dvanaest jezika. Rezolucije sa zasedanja Informbiroa predstavljale su dokumenta od temeljnog značaja u komunističkom pokretu i od njih su polazile komunističke partije u građenju svoje političke taktike.

Naša je teza da bi jedna takva 'naša stvar', onakva kakva je postojala 1948., mogla da osnaži izlazak iz današnje gotovo zakatančene dileme: EU nacionalizam ili lokalni nacionalizmi

Izostalo priznanje

Na sastanku Kominforma novembra 1949. u Mađarskoj, zaključeno je da Tito i nije nikada ni bio komunista, nego u stvari ’ fašista’, imperijalistički agent plaćen od Anglo-amerikanaca’.(6) Informbiro je uskoro sa reči osude, prešao i na dela. 

Laslo Rajk, Ministar spoljnih poslova SR Mađarske, sa jos 18-oricom drugova osuđen je tako na smrt vešanjem, 15. oktobra 1949. Trajče Kostov, visoki funkcioner KP Bugarske, obešen je 16. decembra 1949, dok je desetorica drugova osuđena na doživotni zatvor ili kazne zatvora duže od 10 godina. Usledilo je hapšenje istaknutog rumunskog komuniste Lukrecija Patraskanua. Udaljen zbog ‘devijacionizma i nacionalizma’ je i poljski rukovodilac Władysław Gomułka već 1948., da bi hapšenje usledilo 1952.. Ista je sudbina zadesila Koči Dzodzea, albanskog ministra odbrane, hapšenje (1948.) i egezkucija (1949.) zbog izdaje. Poljski komunista Rudolf Slanski, generalni sekretar komunističke partije Čehoslovačke posle drugog svetskog rata, i 13- orica drugova, osuđeni su na smrt vešanjem (trojica na doživontnu robiju) tokom praškog procesa koji počinje 1951. Šta je zajedničko ovim smrtima, ekskomunikacijama i procesima? Prepoznati kao ‘titoistički procesi’ pri čemu je titoizam drugo ime otpadništva i jeresi, svi optuženi su klasifikovani kao agenti i špijuni titoizma, optuženi za ‘nacionalni komunizam’, službu imperijalizmu i neprijatelje Komunističke internacionale sa sedištem u Moskvi. ‘Čehoslovačka neće biti druga Jugoslavija ’, izrekao je Jozef Urvalek, prvi javni tužilac ‘praškog procesa’, koji svoju tužbu završava rečima: ‘Građani sudije, neka vaša presuda padne bez milosti na njihove glave kao gvozdena pesnica! Neka kao vatra sprži u korenu ovo kužno stablo izdaje! Ali neka kao zvono odjekne širom čitave otadžbine pozivajući na nove pobede na svom putu u suncem obasjani socijalizam’. Ovo, ali i mnoga druga svedočanstva o procesima započetim titoističkoj jeresi, opisao je Artur London u dragocenoj knjizi ‘Priznanje’. Javni pogrom jugoslovenskog ‘drugačijeg puta’ započet je formalno u Bukureštu. U Prvoj Rezoluciji Informiroa protiv KPJ, Informacioni biro je ocenio da ‘KPJ sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, da se linije KPJ skidaju sa marksističkog gledišta, da se KPJ rasplinjava u bespartijskoj masi, da se partija razvodnila u Narodnom frontu, da nema kritike i samokritike, da Partijom rukovode špijuni i strani plaćenici, da se u Partiji ne slušaju saveti ostalih komunističkih partija, da se Partija kreće ka buržoaskim ciljevima’. Jugoslavija je u odgovoru Kominformu osporila tezu da jedna ‘prijateljska zemlja’ (SSSR) vrbuje agente za špijunuranje druge prijateljske zemlje, da svakako nije odustala od marksizma-lenjinizma (dapače da se Lenjinova dela štampaju i prevode, zajedno sa Staljnovim više nego ikada), ali da veruje da je još uvek moguće poznavati sopstveni lokalni teren i ne potcenjivati sopstvene zasluge u svojim snagama osiguranoj antifašističkoj borbi. General pukovnik Koča Popović, nekadašnji nadrealista i španski borac, u to vreme šef genaralštaba Jugoslovenske narodne armije, objavljuje 1949., tim povodom dragocen spis (danas nepronađen niti u jednoj ex-jugoslovenskoj biblioteci na našem jeziku, ali pronađen na francuskom): ‘Revizija marksizma-lenjinizma po pitanju jugoslovenskog oslobodličkog rata’. Ukratko, Popović kao komandant Prve proleterske brigade i jedan od najvažnijih praktičara i mislioca partizanskog ratovanja jugoslovenskog tipa, upravo prelama ceo sukob SSSR-a i konzorcijuma sa Jugoslavijom na primeru partizanskog ratovanja, kome Centralni sovjetski komitet oduzima atribut inovacije, ali i zasluga. Popović se poziva na deo pisma sovjetskog centralnog komiteta u vreme krize sa Informbiroom koji kaže da jugoslovensko rukovodstvo, ‘neskromno kao i uvek’, ne shvata da je doprinos jugoslovenskog partizanskog rata ‘ništa veći nego doprinos KP Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Bugarske i Albanije’, a da komunističke partija Francuske i Italije nemaju nikako manje zasluga od jugoslovenske u pobedi 1945., te se osvrće na pasus kojim se na neki način ismevaju tvrdnje jugoslovenskog rukovodstva po kojoj je marksistička nauka rata kompletirana jugoslovenskim iskustvom nove teorije rata kao spoja ‘a) regularnih vojnih jedinica, b) pojave partizana i 3) narodnih pobuna’, te tvrdnjom da je ista takva, ako ne i mnogo bolja sprega inventirana od strane ‘boljševika između 1917-1921, ali i mnogo ranije: 1812, za vreme napoleonovih ratova, od strane generala Kutuzova’, ali koju su, ‘mnogo pre jugoslovenskih partizana’ i ostalih sovjetsko-kutuzovljevskih pokušaja osmislii zapravo ‘Španci, 1808.’, protiv istih Napoleonovih trupa. Ne bez osmeha, ali i gorčine Popović uzvraća da u protivrečnosti sovjetskog reagovanja ‘da je partizanski rat star od pamtiveka, a zapravo od 1808.’ ( jer ‘ili je od 1808. ili od pamtiveka’, kaže Popović, ‘treba se odlučiti’), jugoslovenski komunisti su svesni nesumnjivog autorstva različitih pomenutih ‘vlasnika’ partizanskog iskustva, dodajući da je nešto slično verovatno i sam Ksenofan, u Anabazi, 5 vekova pre nove ere već patentirao, pominjući narodni otpor spram mnogo jačeg neprjatelja. Ne bez humora još jednom, a oslanjajući se na primedbe Kominforma da je Jugoslavija oslobođena uz pomoć Crvene armije, ‘a ne bez nje’, Popović nastavlja navodeći da je Jugoslavija zapravo u neku ruku kriva što je uspela da se oslobodi najvećim delom sama, što je sopstvenom borbom ‘sprečila’ sovjetsku armiju da je oslobodi celu, u kom grmu zasigurno leži zec jugoslovenskog ‘nacionalizma’ za koji je optužena. Popovićeve teze, taj dragoceni materijal oduzimanja prava monopola teroru Jednog (jednoj partiji i jednom centru) na tumačenje i apliciranje marksizma-lenjinizma (Koča Popović kaže: Jugoslavija je na neki način bačena pred obavezu da brani pravo ‘primenjivanja marksizma-lenjinizma bez dozvole’), završava Lenjinovim tezama o partizanskom ratovanju, navodom da se ‘marksizam uči na praksi masa, bez povratne želje da uči mase formama borbe koji bi osmišljavali ‘sistematičari’ iz kabineta’. Koča Popović završava čuvenom rečenicom da ‘jugoslovensko pitanje nije više samo jugoslovensko’, te da je kampanja klevetništva uselila u redove radničke klase mnogo špijuna koji traže dokaze ‘deformiteta’, dok je JKP odlučila da bez obzira na cenu, nastavi svoju ‘nepokolebljivu borbu odbrane interesa međunarodnog radničkog pokreta’.

Ideja mobilne teritorije i munjevite pobede, a ne trajanja, takođe uvodi novu temu: nužno dijalektizovanje pojma pobede i poraza. Da li je pobeda pobeda, samo ako pobedonosno traje? Da li je jedna ideja nepostojeća samo zato što je poražena?

Lažni zečevi i naučnici

‘Da Jugoslovenska stvar nije samo jugoslovenska’, pisao je upravo i Sartr, u Francuskoj, toj drugoj prestonici (kraljevske) evropske Levice, koja je takođe ekskomunicirala Jugoslaviju iz redova uzornih vernika. Već sama odluka da se jugoslovenski nadrealisti priključe partizanskoj borbi učiniće da francuski nadrealisti zaćute u odnosima sa jugoslovenskim kolegama, sa kojima su bili i više nego prisni 30-ih. godina. Uslediće veoma zapetljano pitanje raskola Bretona i Aragona, koji u jednom trenutku po oslobođenju pokušavaju da usisaju i pridobiju, svako na svoju stranu, i jugoslovenski nadrealistički pokret. No jugoslovenski nadrealisti između Bretona i Aragona biraju ni jednu niti drugu stranu (odnosno odbijaju da se opredele između neke vrste dogmatske i poetsko-pragmatične levice francuskog tipa), već biraju jugoslovensku revoluciju, izuzimajući se iz spora koji ne prepoznaju kao svoj. Ipak, poetsko-politički senzibiliteti ostaju, kao i čuđenja kada nekadašnji dojučerašnji saborci poete i komunisti, ne pružaju više ruku amabasdoru okužene Jugoslavije. Marko Ristić prvi jugoslovenski ambasador u Francuskoj posle oslobođenja ostavlja knjigu dragocenih zapisa o najtežim diplomatskim godinama (1945-1949)(7).

Gde smo, – kad smo tu gde se posle 1948. našao Elijar, gde se postavlja strašno pitanje svesti i savesti, tu gde naša odluka više nije naša, – gde smo to kad smo u ovim zagušljivim maglama, u Orvelovoj godini 1948., u ovom turobnom Anti Edginu, tj. kad nismo, kad smo nigde, kad smo u ovoj prenaseljenoj ničijoj zemlji, kad smo u ovom carstvu zbrke i izobličenja, gde je i Elijar zarobljen, gde su se pesnici našli samo zato što su bili pošli putem jasnoće i istine, kad smo u ovom međuprostoru kamo ih je dovela njihova žudnja za čistom i potpunom potvrdom čoveka i njegove idealne slobode, a gde su čovečnost i sloboda, možda više no igde, porečene, osporene, opovrgnute, ukinute, – gde smo to kad smo tu gde nismo to što smo?’(8)

Francuska je tako upoznala derivate staljinističkih procesa i u Parizu, i samo po koja retka figura slobodnog intelektualca uspela je zapravo da prozbori ponešto o slučaju Jugoslavija. Izdvojićemo dva izuzetka: u knjizi ‘Jugoslovenski komunizam, posle raskida sa Moskvom Luja Dalmasa, trockiste i Sartrovog sekretara, Sartr potpisuje predgovor’ Lažni (divlji) zečevi ili lažni naučnici, u kome nečemu što naziva ‘staljinističkim objektivizmom’ (naučni istoricizam koji želju za objektivnim i istinom okiva u dogmu) suprotstavlja subjektivnu odluku pobune, greške i rizika kao neodvojivih vektora izgradnje socijalizma. Jugoslovensku ‘polupobedu’ (upravo jer neizvesnu) Sartr ocrtava kao važnu za Francusku u onom smislu u kome vraća snagu subjektivnom aktu u politici. ‘Postoji jedno pitanje, i ono je naše koliko i Jugoslovena: kada se ceo svet guši u apsolutnom objektivizmu i kada se subjektivno odjednom iznova pronalazi, kako misliti istoriju i političku akciju kako bi se spasli istovremeno i jedan i drugi, i revolucionarni pokret i subjektivnost.’ SSSR nema sredstava da sudi Titu. Jer ako je subjektivnost nemoć, Tito bi trebalo da bude Rajk: ‘istorijski proces’ ne bi trebalo da mu ostavi ni najmanju šansu. Ovde se marksizam okreće protiv staljinizma, a staljinizam protiv samog sebe. (…) To što jedna određena individua, kaže Engels, i ne neka druga, deluje u određenoj epohi, naravno da je pitanje potpunog slučaja. Ali čak i ako slučaj eliminišemo, postojaće uvek potreba za supstitutom i taj supstitut će kako-tako biti pronađen. Potpuno je slučajno to što je Napoleon, taj Korzikanac, upravo on bio vojni diktator koga je trebala Francuska republika izmučena ratovanjem. Ali u nedostatku jednog Napoleona, neko drugi bi popunio njegovo mesto (Engels, Pismo Starkenburgu, 25. januara 1894)’ (…)Zamenite u ovom tekstu Napoleona Titom i titoizam će naći svoje apsolutno opravdanje. Ekonomsko krvarenje Jugoslavije, strahovanje seljaka, radničko nezadovoljstvo, smanjivanje životnog standarda, zastoj industrijalizacije zahtevali su raskid sa SSSR-om, čak tačnije bili su taj raskid sam; u smislu u kome je proletarijat kontradikcija buržoaskog društva. (…) Tito, ako verujemo Engelsu i Staljinu, jeste objektivni proizvod jugoslovenske situacije (…) Treba izabrati: ili je marksističko tumačenje istorije lažno – s obzirom na to da bi istorijski proces primoravao socijalističke zemlje da primene između sebe zakon svetskog kapitalističkog tržišta – ili je birokratska koncepcija subjektivnosti ogromna greška; drugim rečima, ili se Titov uspeh objašnjava objektivnim uslovima Jugoslavije u perspektivi objektivizma koji sam sebe uništava, ili se objašnjava političkim greškama – koje su bile počinjene od strane SSSR-a ili jugoslovenskih državnika – što u tom slučaju navodi da treba priznati određenu efikasnost i konzistenciju subjektivnom: ta Jugoslavija, disidentska, bila je nemoguća. Nemoguća jer birokratski aparat SSSR-a ne može da se prevari u procenama objektivnih datosti; individualne greške su slučajevi koji se nagomilavaju; nemoguća takođe jer izdaja nije ništa drugo nego stari nemoćni san koji se raspršava čim dodirne realno. Ali ta objektivna nemogućnost živi i razvija se, dijalektička munja je nije pretvorila u pepeo; ona se razvija nasuprot svim očekivanjima i ta nemoguća Jugoslavija se nosi čak bolje nego ona prethodna Jugoslavija, čija je realnost bila kontrolisana i obeležena Sovjetima. Naučnici su, kaže jedna pesma, pravili opite nad zečevima; objektivni rezultati tog iskustva bili su utvrđeni unapred putem rigoroznih zaključaka: zečevi su unapred znali šta treba da provere. No iskustvo nije pokazalo predviđene rezultate. Suočeni sa tim apsurdom, naučnici shvatiše da su zečevi bili lažni. Vrlo dobro: shvatismo da je Tito lažni divlji zec, a Jugoslavija lažna Jugoslavija.’

Jugoslovensku 'polupobedu' (upravo jer neizvesnu) Sartr ocrtava kao važnu za Francusku u onom smislu u kome vraća snagu subjektivnom aktu u politici

Protiv kratkog pamćenja

Druga retka figura francuske javnosti spremna da se usudi da misli pitanje Jugoslavije i njenog raskida sa Moskvom, je figura španskog borca i pripadnika pokreta Otpora, Žana Kasua, autora uz Rene Šara, možda najsuptilnijih redova o francuskom pokretu otpora, kao jedinog razloga ljudskog postojanja, a zatim velikog zaborava Francuske. Uz mnoge otpore , a na poziv Marka Ristića, Žan Kasu prihvata da ode u Jugoslaviju 1948.

‘Možda mi time mnogo tražimo pa će nas to predaleko odvesti. Za hrabrost potrebno je imati mašte, a za maštu treba voljeti život i htjeti živjeti. Stoga čovijek mora da baci pogled oko sebe i potraži primjera da bi dao snage čistom i principijelnom poverenju, kategoričkom i da bi mu dao konkretan oblik. Ima bez sumnje u svijetu partija, nacija koje u određenim prilikama teže i izražavaju svoju volju za nezavisnosću. Dokaz takve vitalnosti pružila nam je Jugoslavija i probudila ohrabrujuće nade: mali narod koji je svojom narodno-oslobodilačkom borbom i socijalnom revolucijom uzeo svoju sudbinu u svoje ruke, i uprkos najbrutalnijih prijetnji, volio da ostane gospodar svoje sudbine. Uvijek je moguće čovijeku da utiče na svoju sudbinu, ma kako ona bila siromašna i zakržljala kao što je narodu moguće da stvara svoju istoriju. Ovaj čin od strane Jugoslavije - čin nepodvrgavanja, taj hrabri čin sam ja prvi pozdravio; odonda su mnogi putnici posjetili tu zemlju pravog socijalizma i vratili se zdravi i čitavi, ali se krug zaprepašćenosti oko mene proširio: moji bivši prijatelji - komunisti očekivali su da se nebeski gnjev sruči na svetogrdnika. Sujevjerje i fanatizam dosegli su takav stepen da uobražavaju da ne samo njihove pristalice, ubjeđene u svetost Zavjetnog Kovčega nego i nevjernici kojima je strana njihova vjera, ako je poreknu i dirnu u Kovčeg - moraju na mestu biti gromom ošinuti. Akt razboritosti i ispitivanja, krik slobode ne mogu više ni pojmiti. Sloboda je mrtav pojam. I toliko je brižljivije i ogorčenije treba tražiti svuda gdje se još probudi, slabašna, naivna, izuzetna zbog svoje razboritosti, pa bilo u Jugoslaviji, kod engleskih laburista, na toj i toj tački Azije možda’ - piše Žan Kasu. I dalje : ‘Francuski narod je izbegao draži fašističkog totalitarizma, samo je naša bužoazija bila zaražena i to do stepena koji je štur i nemoćan. Ali je postao plijen staljinskog, a za njega, za francuski narod, najmanje se moglo vjerovati da će u to upasti. (…) Francuska je mogla, možda još može da odigra povijesnu ulogu između dvaju suočenih mastodonata. To bi značilo zauzeti stav koji bi bio francuski prema vlastitim političkim interesima Francuske (…). Ali možda je već prekasno. Uvijek je prekasno. Uvijek će biti prekasno za naciju koja se navikla na pasivnost i izgubila osijećaj za svoju nezavisnost. Nezavisnost zahteva zaista napora i plaća se skupo. Ropstvo se plaća još skuplje. Ali ko se više ne zna odlučiti u misli ne može se više odlučiti ni u djelu. U tome je francuska drama: već petnaest godina Francuzi nisu osjetili, a još manje izrazili nikakvo uvjerenje, nikakvu misao koja je bila potpuno naša, dolazila iz dubine bića. I Francuska nije izričito, otvoreno i lično primila na sebe odgovornost ni za kakvu odluku, niti se obavezala i na kakav čin’.(9)

Preuzimanje tereta jeresi, traženja sopstvenog puta, slušajući i sledeći sopstveni emancipatorski impuls (pokušajem samoupravljanja, ma kakav nedovršen pokušaj to bio), Jugoslavija je slušala sopstveni razum, a ne domaće zadatke škole jed(i)nog tipa.

Uvek preterano i količinski kritikovana, Jugoslavija je na neki način doživela sudbinu Spinoze: osuđena  je da joj se zatre ime

Umesto zaključka

Koristiti danas iste parametre funkcionalnosti i racionalnosti, tj rezultata da bi se valorizovao poraz odnosno pobeda jednog pokušaja, ide na vodu liberalnim apolozima koji nepodobnost komunizma vide upravo u činjenici ‘da je propao’. Jugoslaviji je, biće, mnogo manje falila jasna planska privreda, nego podrška u apsolutnoj samoći. Ona nije, kako to tvrde danas neki ‘objektivni’ kritičari jugofilije, poklonici ‘objektivizma’, preterano i neprimereno romantizovana i mitologizovana kao iskustvo i koncept, već upravo premalo i nedovoljno. Uvek preterano i količinski kritikovana, Jugoslavija je na neki način doživela sudbinu Spinoze: osuđena je da joj se zatre ime. U haremu (kletvi) otpadniku Spinozi kaže se doslovce: ‘По пресуди анђела и по решењу светаца, ми прогонимо, одбацујемо, кунемо и проклињемо Баруха д’Еспoнозу с одобрењем бога и ове света општине, пред лицем светих књига и шест стотина и тринаест прописа који су у њима садржани: проклињемо га … свим проклетствима која су написана у књизи закона. Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад леже и нека је проклет кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је проклет кад се враћа… Нека освета и гнев Господа пламте против овог човека … И нека униште име његово … Наређујемо вам да нико с њим не проговори ни усмено ни писмено, да нико не борави с њим под истим кровом или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је он саставио ’(10) Ako je levica prekid sa svim postojećim, kao i vernost paroli: ‘Nema više povratka na staro’, onda je naša, jugoslovenska levica 1948. jedina ispunila taj zahtev, po cenu svega postojećeg. Između neba istine izabrala je oblake zablude. Strašno im je krivo što ne molimo za oproštaj ’ kaže Vladimir Popović, jugoslovenski ambasador u Moskvi 1948. u svojim izveštajima iz tadašnje Moskve(11) . Dok, istovremeno ambasador Velike Britanije u Jugoslaviji tih godina, Malet, u svojim izveštajima raportira za ‘nas’: ’ Njihova praksa je da uzmu sve što mogu da dobiju, a da daju najmanje moguće za uzvrat' (12)

Odbijajući lažnu dilemu – prikloniti se Zapadu ili Istoku, Jugoslavija je prtila u jednom momentu, put sasvim neisprćenom i neutabanom. Ali bez ‘energije zablude’, kaže ruski formalista Šklovski nema niti jednog otkrića, nema materije novog. Jugoslavija je baš raskolom sa svim drugim kanonima Levice, razvila singularne koncepte na koje ju je taj raskol upravo brže doveo/ između ostalih samoupravljanje i nesvrstanost, puteljke koji nikuda ne vode u ovom trenutku ali koje treba utirati dalje… Insistiranje na specifičnosti i singularnosti jugoslovenske revolucije, kojoj glavnu trasu daje partizanski rat, ostaje u momentu lažnog izbora između nacionalnog i evropskog (tržišta) kao jedinog okvira zajedništva, urgentni pravac ‘našeg’ puta za danas, poput bespuća jugoslovenskih partizana: biti mobilan i biti tamo gde neprijatelj najmanje očekuje. To znanje se ne uči, to znanje se već ima. Potrebno je samo podsetiti se da je postojalo i ponovo ga praktikovati.

Posvećeno drugovima S. Ć. i M. Ž. i svim današnjim drugovima koji jugoslovensko iskustvo vide ponajviše kao izdaju.

Ivana Momčilović je dramaturg. Između 1991 i 2001, ne piše fikciju. Trenutno nastavlja istraživanja na temu politike, obrazovanja i fikcije, objedinjena pod nazivom ‘Materijalistička struktura nove emancipatorske fikcije?’. Živi na ostrvu Bruxelles i jos nekim ostrvima. Učestvuje u radu više kolektiva. Poslednji rad ‘Interruption’: http://petitescoupures.wordpress.com/ kao i redefinisanje koncepta ’nemoguće’ i njegove upotrebe u domenu savremene politike.

Aktiv br. 7, Novosti br. 710, 26.7.2013.: Novi Stari svijet; Ideja Evrope i naša ljevica, tekst br. 6

1) Drugačijim temporalnostima komunizma, preskokovitošću emancipacijskog (ras)koraka bavio se najviše Žak Ransijer od koga preuzimamo ovaj  termin. 'Istorija komunističkih partija i Država može da nas uči i građenju čvrstih organizacija u cilju konzerviranja Državne vlasti. Mnogo je manje prikladna da nam kaže na šta može da sliči komunizam, kao moć ma koga. Slažem se dakle sa Alenom Badjuom u mišjenju da istorija komunizma kao istorija emancipacije jeste pre svega ona momenata komunizma, koji su generalno bili momenti opadanja državnih institucija i oslabljivanja uticaja institucionalnih partija. Izraz ne bi trebalo da izaziva potcenjivanje.  Momenat  nije samo momenat opadanja, iščezavanja (évanouissement) u nekom vremenskom toku. To je takođe momentum, premeštanje ravnoteža uspostavljanjem novog kursa vremena. Jedan momenat komunizma je takođe nova konfiguracija onoga što zajedničko (commun) znači, rekonfiguracija univerzuma mogućeg. On nije samo vreme slobodnog kretanja razvezanih  čestica. Komunistički momenti su pokazali više organizatorskih kapaciteta nego birokratska rutina. Isto tako je tačno da je ta organizacija bila organizacija nereda, sa strane gledanja '  normalne ' podele mesta, funkcija i identiteta. Ako je komunizam misliv za nas, on je to kao tradicija stvorena u tim momentima, slavnim ili opskurnim, u kojima su obični radnici, obične žene i muškarci pokazali svoje kapacite borbe za sopstvena i prava svih, kapacitete pokretanja fabrika, društava, administracija, škola, armija - kolektivizujući moć jednakosti bilo koga sa bilo kim. Ako nešto zaslužuje da bude rekonstruisano pod tim amblemom to je ta forma temporalnosti  koja singularizuje povezivanje tih momenata. To obnavljanje uključuje reafirmaciju hipoteze poverenja, hipotezu oslabljenu ili uništenu kulturom opreza, koja je u upotrebi u Državama, partijama i komunističkim diskursima (...)'  mogućnost osmilšjavanja budućnosti koje nisu još zamislive 'se konkretizuje i prekida samoću delanja i mišljenja' ...I zatim: ' To istraživanje pretpostavlja punu restauraciju hipoteze poverenja '. ' I ta reč ' intempestivité ' (učinjeno u nevrme , u nezgodno vreme) koja uzima u obzir potrebu i entuzijazam (pod entuzijazmom podrazumevam vitalnu potrebu, a ne jednostavnu formu zagrejanosti za nešto), i njegov ogromni kreativni kapacitet'. Jacques Rancière, 'Communistes sans communisme ?', Moments politiques, Interventions 1977-2009', La Fabrique éditions, 2009. 

2) Osim napomene u naslovu, ovaj mini-esej se ne bavi slučajem Artura Londona, pre svega zbog ograničenog vremena  u  koje je ovaj tekst  svojevremeno morao da se uklopi tokom javne prezentacije u decembru 2012. u Zagrebu. Artur London je čehoslovački komunista aktivan od 14-te godine, pripadnik Internacionalnih brigada i francuskog pokreta otpora, koji će u sumanuću staljinistićkih i anti-titoističkih čistki, biti osuđen 1951.  kao ministar spoljnih poslova sa trinestoricom drugova na smrtnu kaznu zbog ' državne izdaje ', da bi ona bila pretvorena u doživotnu robiju (rehabilitovan 1956) . London o ovom iskustvu ostavlja dragocen trag, knjigu  ( L'aveux) ' Priznanje ' koja u francuskoj po objavljivanju izaziva goleme polemike, dok je između ostalih, analitični dokumentarista  i arhivar levice Kris Marker, po njegovom slučaju  snimio 1971. film: On vous parle de Prague: le deuxième procès d'Artur London ( Govore vam o Pragu: drugo suđenje Arturu Londonu).

3) 'Da bismo izvršili svoju istorisku ulogu u stvaranju socijalističkog društva u našoj zemlji, moramo sve svoje snage posvetiti tome cilju, biti kritični prema sebi i svome delu, biti nepomirljivi neprijatelji svakog dogmatizma i verni revolucionarnom stvaralačkom duhu marksizma. Ništa što je stvoreno ne sme za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno i da ne bi ustupilo mesto onome što je još naprednije, još slobodnije, još ljudskije! ' Sedmi kongres SKJ, 22—26, IV 1958, Ljubljana-Beograd, 1958, 286 —288; 320—321, 343, 345—346, 366, 399.

4) Da bi Kraljevina bila kraljevina Kraljevina, ona mora da neguje svoju prestonicu, ali  i podanike, zaverenike, klevetnike i , naravno, spletke koje kraljevstvo čine legitimnim. Od dva pomenuta zaključujemo da je danas  aktivan ostao uglavnom Pariz, centar tzv ' french theory' koji i dalje raspaljuje maštu i ukršta koplja sa svim onima koji ipak i dalje legitimitet daju moskovskom zavetu.

5) U mnogim zapisima jugoslavenskih komunista o momentima nerazumljivog odbacivanja od strane kolega, prijatelja i saradnika u Evropi i šire, provlači se narativ koji navode komunisti sa Zapada - bezuslovne i bezgranične odanosti prema zemlji kojoj je prvoj pošlo za rukom što nikome pre toga nije: preokretanje odnosa snaga onih koji su ‘od ničega postali sve’, i u to ime nezamislivosti i neoprostivosti ‘izdaje’ jugoslavenskih komunista..

6) Iz knjige: Svedočansta o 1948, Čedomira Štrpca, str. 108.

7) Marko Ristić, Diplomatski spisi, priredio, predgovor i komentari: Miladin Milošević, Prosveta 1996.

8) Marko Ristić, 12 C: Naknadni dnevnik, Sarajevo, Oslobođenje, 1989.

9) Žan Kasu, Kratko pamćenje (La Mémoire courte). S francuskog preveo Midhat Begić. Predgovor Milan Bogdanović, Narodna Prosvjeta, Sarajevo, 1955.

10) Спиноза, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

11) Arhiv J. B. Tita, I 3-b SSSR

12) Čedomir Štrbac, Svedočanstva o 1948, str. 94.

1/5