Koji autor ne bi poželeo takav dizajn: ispod omotnice od oranž mesečeve zemlje po kojoj šeta Nil Armstrong, kriju se fluorescentno zelene korice za devet priča Zorana Pilića (1966., Zagreb). Priče su prilično raznovrsne, pa ipak kao da ih je tipkala ruka sklona čudnovatim obrtima, benignom humoru i sladunjavom finalu nagoveštenog hepi enda koji učini za nijansu toplijim životni krajolik autsajdera: penzionera, ratnih veterana, maloletnih delinkvenata, emigranata, sužanja bankovnih kredita i zelenaša. Prepoznatljiv tranzicioni pejzaž garniran je ponegde evokacijom ratnih devedesetih. Priča ‘Pick’n’Roll’ u formi anegdotalnog skaza govori o ‘čudu’ putovanja početkom rata iz Banjaluke do Zagreba, ali preko Beograda i Budimpešte, a priča ‘Posljednja stanica: Bronx’ o ratnom paradoksu: u bosanskom gradiću nekadašnji problematični učenik spašava nastavnika koji ga je u školi maltretirao. Ni teške tragedije, ni bizarnog apsurda, tek nostalgična osrednjost ovlašne konstrukcije. Takva je, nedorečena i blago osenčena motivom opskurnog revanšizma, priča ‘Kraj ljeta’ o nabildovanom kepecu tinejdžeru, iz nekog razloga ljubitelju šaha, koji potpaljuje kuću alkoholičaru, koljaču svinja.
Pilić olako i na silu spaja motive i vremenske planove, da bi priča valjda bila slojevitija i znakovitija. Tako u priči ‘Neil Armstrong’ ostareli vozač Andra ne želi nikud iz svoje guste šume, prkoseći svojoj ženi koja ga mami na more. Oštrim short cutom slikom se selimo pred rat, kad Andra maltretira barmena pa vozeći kamion pod gasom udari u bor, pa vidi anđela kome je slomio krilo koji ga očinski posavetuje da se mane alkohola i van ‘don’t drink & drive’ opsega. Biće da je Andra fasovao i malo anđeoskog praha, te će mu se ukazati i čovek velikog koraka za čovečanstvo. Zašto – zato što je Andra godinama bdio nad fenomenima američke pop i interstellar kulture (da je slušao The Doorse, Morrison bi mu možda u šumi pevušio: Kak su ljudi čudni, rođače). Po povratku u svoj tihi dom, saznao je na radiju da je dobri Nil umro u svojoj 83. godini (eto, Andra je ne samo vidilac, već i predskazivač). Na stranu anđeo slomljenog krila i zvezdoletač astralno izgubljen u (slavonskoj?) šumi, Andra će ipak na more, doduše, kad nabavi duge kupaće gaće.
Ko doboš torta slojevita je i slatka priča ‘Mojo’, koja autora automatski diskvalifikuje sa Festivala kratke priče. Ali ga preporučuje za selfhelp literatu. Još jedan lik simpatičnog smetenjaka, Đango (nije nadimak, a nije ni Tarantinu pobegao sa castinga): pisao drame pa propao kao HNK bez Frljića, kockao se na poker online pa izgubio i pare pozajmljene od kamatara, krenuo na slepo po pomoć do Gradiške, ali Nove, do kolege kome je na studijama spasio život, pa u kupeu voza naleti na staricu s torbom prepunom deviza, koja ispusti svoju plemenitu dušu taman negde pred Gradiškom, ali Đango časna srca bio, ni evrocent ne onjušio. U Novoj Gradiški peripetije nove, no, sve u svemu, čovek se obogati dilanjem legalne miksture na bazi pejota, po receptu iz testamenta bake žene iz Meksika kolege sa studija (plačite, braćo Koen i svi telenovelisti zajedno), i eto Đanga na konju svoje sreće, savesti čiste, bisaga punih, kostiju čitavih, kako šeretski namiguje čitaocu.
Ali ima i ozbiljnijih narativa: o zagrebačkom Popaju, nekadašnjem dileru i sadašnjem šljakeru, o kome mladi sineasti snimaju dokumentarac. I dve bolje priče: ‘Mišolovka’ o potencijalnom emigrantu koji put meksičke ambasade u Budimpešti kreće u društvu svoje bivše devojke i ‘Neće nam oni ništa’ o stvarnom emigrantu na minhenskoj baušteli koji nađe svoju bračnu sreću i vučjaka Sultana. Da je autor ovladao pripovednim tehnikama i držao se izabrane tačke gledišta, ove priče bi imale efektnu atmosferu teskobe, izgubljenosti i neobičnog otvorenog kraja; ovako, ostale su zaustavljene u naletu. I onda, pravo iznenađenje, kao biser na bunjištu, priča ‘Vukojarac’, pisana žanrovski zrelo i narativno dosledno, sa duhovitim obrtom koji kunstler teferič i alpinizam po velebitskom kršu pretvori u crnohumornu horor akciju, u kojoj strada i pokoji pisac.
Saldo: razbarušeno neujednačena knjiga sa dominacijom prosečnih i slabih priča, dve skoro solidne i jednom izuzetnom. Bilo bi bolje da smo slonove potražili u ZOO vrtu.
