Govoreći bez patronizujuće nadmenosti, ali i mimo straha od čuvara rodne korektnosti, lako se može konstatovati da je (neznano zašto) malo dobrih proznih autorki srednje generacije, o mlađoj da i ne govorimo. U Hrvatskoj je u novije vreme, kao na talasu, izronilo svojim prvencem nekoliko zrelih i formiranih autorki: Tanja Mravak, Maja Hrgović, Tea Tulić…, dok u Srbiji, čija je scena patološki inficirana ženskim selfhelp-religiozno-ispovednim kičem, vlada jedna obespokojavajuća pustoš u kojoj se, pored čuda, čeka tek knjiga priča Barbi Marković (ali, čeka se poduže, skoro kao novi roman Srđana Valjarevića ili Ognjena Spahića). I, evo, zahvaljujući prevodu Maje Mastnak Car, koja je omašila tek u prevodu naslova jedne priče (umesto ‘Ne plači, tatino’ stavila je ‘Ne plači, tata’), ukazala nam se izuzetna makedonska autorka. Čak i sa pet godina zaostatka u odnosu na izvorno izdanje njene prozne knjige, u osam priča ‘Osmice’ očita je ne toliko njihova poetička i naratološka inovativnost, koliko promišljena i efektna pripovedna dramaturgija.
Rumena Bužarovska je dete crnotalasnog Weltanschauunga, mada donekle suzdržano ili ne tako ogorčeno dete, jer njeno pripovedanje raskriva slojeve nelagode, porodičnih konflikata i javnog nasilja, opsesivne brige o socijalnom imidžu i dostatnosti kućnog budžeta…, ali u tome ne ide do kraja. Njen svet je uzdrman pojedinačnom agresijom i mržnjom, samoživošću i dominacijom jačih, ali je miljama daleko od toga da bude sasvim izložen mučnim silama dezintegracije ili bizarne patologije, kao kod Karakaša ili Ferića. U konfliktu su deca koja se igraju ispred zgrade, potom i njihovi očevi, sin i očuh se ne podnose, kao i svekrva i snaha, ali uvek postoji siledžija-napasnik i žrtva koja se žilavo brani. Neprijatnost koju oseća devojka na pregledu kod ginekologa u poluurušenom, nepotističkom, ali nekako ipak funkcionalnom sistemu državne zdravstvene zaštite ili nelagoda ponosne majke koja novac za (privatnog) zubara troši na skup ručak i fensi odeću, da ne bi pred imućnom koleginicom pokazala da ima finansijskih poteškoća, (malo)građanski je zaplet koji u efektu kombinuje socijalnu osetljivost i diskretan humor.
Držeći se ograničene saznajne perspektive deteta (u dve priče) i lika ženskog naratora koji je direktno uključen u sistem odnosa u priči, Bužarovska proizvodi dinamičnu naraciju, otvorenu i za žanrovske uplive (dijabolični miks komedija i horora u priči ‘Meso za ručak’) i za satiričan intermedijalni eksperiment (priča ‘Pribor za goste’ se završava dečjim crtežima dve sestre, junakinje u priči). Posebno je plodonosan raskorak bio između saznajnog ugla naratorke devojčice zaljubljene u svoju učiteljicu Stanku i sarkastičnih komentara njenih roditelja koji lik brižne učiteljice svode na jedno pokondireno i proračunato biće, servilno prema deci uticajnih roditelja a grubo prema siromašnim i ne tako bistrim đacima. Ali i ovde melodramsku mučninu odbojnih karaktera i situacija ublažava i potiskuje pripovedna ironija i autorska suzdržanost od tragičkog epiloga.
Ko god pročita ‘Osmicu’, kopkaće ga pitanje ima li pomaka i kakvog u novoj knjizi priča Rumene Bužarovske ‘Moj muž’, objavljene prošle godine. Nadam se da neće biti brže pročitati je na makedonskom, nego je dočekati u novom prevodu. Utoliko pre što su Goce Smilevski, Lidija Dimkovska, Venko Andonovski, Igor Isakovski, Ljiljana Dirjan, Tomislav Osmanli…, već dobrano probili led i podstakli nam apetit za ‘konzumacijom’ savremene makedonske književnosti.
