Dokumentarni film Biljane Tutorov ‘Kada dođu svinje’, koji ima uspješan festivalski život i dobitnik je nagrade Evropske dokumentarne mreže, priča je o Dragoslavi Aleksić, ženi iz Bačke Palanke koja intenzivno prati zbivanja u Jugoslaviji i Srbiji, a kao članica biračkog odbora svjedok je uspona Aleksandra Vučića na svim izborima. Na kraju svoja politička uvjerenja odlučuje iskazati učešćem na protestima protiv terora medija.
Junakinja mog filma, Dragoslava, inkarnira stav da moraš biti prisutan u društvu u kojem živiš. Stalno polemiše sa svojim prijateljicama zašto je važno da izađu na izbore i proteste
I u filmu ‘Druga strana svega’ Mile Turajlić radi se o ženi preko koje se projicira prošlost i sadašnjost društva u Srbiji – po čemu su vaš i taj film različiti?
‘Kada dođu svinje’, nazvan po jednoj pesmi Bore Ćosića u izvedbi Nade Knežević, započet je i završen pre Milinog filma. Slična je struktura u smislu da se radi o dve starije žene, Dragoslavi i Srbijanki Turajlić, koje imaju politički život. Izuzetno poštujem Srbijanku: gledala sam i slušala šta govori sve do momenta dok se nisu desili beli listići, što je bio direktan povod za moj film. U razočaranosti vladavinom Demokratske stranke grupa oko Srbijanke je pozvala građane da ne glasaju i ostave prazne listiće. To je učinilo 4,5 odsto birača i to je odlučilo izbore. Beli listići na parlamentarnim izborima 2012. bili su veoma jaka glasačka sila i doneli su nekoliko mandata više tada najjačim strankama, SNS-u i DS-u, ali i direktnu pobedu Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. To je za mene bio neodgovoran i na neki način elitistički čin nerazumevanja stanja stvari izvan Beograda. Ponekad mi se čini kao da za mnoge srpske umetnike i intelektualce ne postoji ništa izvan kruga dvojke, tramvaja koji vozi oko najužeg centra Beograda. Mi putujemo svetom i nemamo pojma kako žive nastavnici, lekari, radnici, mladi, nezaposleni u provinciji. I ja niz godina nisam živela u Srbiji: otišla sam 1991. na školovanje u Belgiju i Francusku i vratila se 2012., kada su krenuli Vučićev uspon i stvaranje atmosfere koju danas imamo. Nekada smo bili ujedinjeni protiv politike Slobodana Miloševića, a sada imamo potpuno odsustvo reakcije umetnika i intelektualaca. Verujem da je potez iz 2012. bio iskren gest nezadovoljstva društvom u kome su demokrate imali glavnu reč, ali moj stav je da to nije bilo promišljeno i konstruktivno.
I Amerikanci se prepoznaju
Može li se reći da je tamo gdje je Srbijanka Turajlić stala Dragoslava Aleksić počela?
Cenim Srbijanku kao nekog ko je rekao i uradio jako puno dobrih stvari. Zato bih volela da je u Milinom filmu kraj drugačiji, da nas poziva na solidarnost i zajedništvo, da se više bavio savremenim momentom koji jako rezonuje sa dobom o kojem glavna junakinja svedoči. Problem je kada ovako važne filmove radimo za zapadnu publiku, televizije i festivale – mladi koji ih gledaju nemaju sve elemente da shvate što se dešavalo u zadnjih 70-ak godina, a što je uticalo na rasplet Milinog filma, na primer. U redu, prihvatam, razočarani smo, vidimo šta nam se opet događa, sada nemamo rešenje, ali koji je neki minimum političkog stava za stvaranje kritične mase koja bi nešto mogla pokrenuti ili nas barem sačuvati od totalne letargije dok se ne pruži prilika za promene? Dragoslava iskreno inkarnira stav da moraš biti prisutan u vremenu i društvu u kojem živiš i da nemaš pravo da odustaneš ili da ne razmišljaš. Zato sam želela da iziđem iz Beograda i vidim šta se dešava na periferiji zemlje, među ‘običnim’ ljudima. Dragoslava se sa svojim konceptom življenja nametnula kao protagonistkinja jer ona zaista živi s pet televizora, zaista pravi taj svoj arhiv koji na kraju filma redukuje, a koji možda nisam dovoljno iskoristila. No iskoristila sam situaciju sa njene dve prijateljice, od kojih je jedna protiv belih listića i zauvek će glasati za demokrate, dok je druga razočarana i njome je ovladao cinizam. Dragoslava sa njima svakodnevno polemiše zašto je važno da izađu na izbore i na proteste.
Kako je bilo snimati film čija je glavna junakinja vaša rođakinja?
Pokušala sam da nađem neku drugu protagonistkinju, ali je brzo bilo jasno da je Dragoslava taj filmski lik koji sam tražila. Njena priča ima sve elemente koji su mi bili zanimljivi i verovatno me ona ispirisala na celu priču i pre nego što sam je prepoznala kao junakinju filma. S druge strane, bilo mi je vrlo nezgodno da nađem distancu spram nekog sa kim sam ceo život bila porodično bliska. Možda baš iz straha da ne narušim objektivnost, u filmu ostajem na distanci. Nisam imala potrebe da budem sagovornica i protagonistkinja. Pripreme za film počele su našim dugim razgovorom u kome je potpuno otvorila svoj arhiv i ispričala što se događalo 1990-ih, dok sam ja bila odsutna, ali mi se činilo da trebam te godine ostaviti po strani i napraviti film ovakav kakav jeste. Nisam želela da radim za evropsku publiku, već za svoju najužu zajednicu. Zamišljala sam od početka da ću sa filmom i projektorom ići po najzabačenijim selima Vojvodine i Srbije, što mi i jeste plan za ovo leto.
Dragoslava se na kraju filma uključuje u proteste. Koliko je to univerzalna poruka, barem za region, i kako postići da na protestima bude više ljudi? Da li se u svakoj zemlji regiona može snimiti film o nekoj Dragoslavi?
Išla bih i šire. Nedavno smo imali severnoameričku premijeru u Torontu, što nam je bilo zanimljivo jer smo do tada bili na 20-ak festivala, između ostalog u Francuskoj, Poljskoj i Italiji, gde su ljudi jako burno reagovali na film i jasno iščitali sve nivoe priče i probleme, počev od neuspeha posleratne politike u regionu u kojoj su i njihove zemlje učestvovale, preko konfuzije između medijske realnosti i naše banalne svakodnevice, do zloupotrebe elemenata demokratije za uspostavljanje novih režima. Čak i Amerikanci sebe prepoznaju u Dragoslavi. Ima puno zemalja koje se suočavaju sa sličnim problemima kada je u pitanju stanje demokratije i medija, što nije utešno za nas i ne umanjuje našu muku. Zanimljiva mi je bila reakcija Kanađana koji očito nemaju istih problema sa svojom demokratijom i identifikuju se više sa bakom koja unucima obezbeđuje neku vrstu alternativnog obrazovanja. Veliko mi je iznenađenje da se ljudi iz najrazličitijih kultura pronalaze u filmu jer nikada nisam sanjala da će biti prikazan na tako velikom i važnom festivalu kao što je Hot Docs u Torontu. I nemam odgovor na pitanje kako postići da na protestima bude više ljudi. Možda tako što ćemo artikulisati i izražavati otvoreno svoje mišljenje bez straha, podsećajući neopredeljene da uvek imaju izbora i da imaju pravo da kroz proteste koriguju vlast, podsećati da mi građani plaćamo tu vlast i institucije koje vode na neodgovoran način.
Film sa Rundekom
Zašto je 1990-ih u Srbiji bilo više demonstranata nego danas i zašto ima malo kritičnih ljudi kao što je glumac Sergej Trifunović?
U Srbiji ima jako puno oportunizma i vidim da u svim segmentima društva ljudi teško zauzimaju stav jer ne žele da rizikuju. Cenim Sergeja zbog njegovog autentičnog angažmana, iako možda ne bismo bili istomišljenici u nekom savršenom društvu. Ne smeta mi ako svi ne mislimo isto, ne smetaju mi ljudi koji podržavaju Vučića kada bi znali koju tačno politiku podržavaju, kamo nas ona vodi i da je istinski podržavaju, a ne zato što će time bolje proći u životu, ostvariti neke beneficije ili dobiti posao i funkciju. Poenta nije da mislimo svi isto, već da što pre stignemo do istinskog pluralizma, do tačke gde ćemo one koje smo izabrali menjati svaka tri meseca ako ne rade dobro, da ih kontrolišemo kako bi se uspostavila istinska demokratija u interesu građana. Formirala sam se u frankofonoj sredini i bliska mi je polemičnost i političnost francuske kulture, pa me uvek zatekne naša teškoća vođenja dijaloga koji brzo prerasta u dva monologa, polarizaciju na crno i belo. U nekoj zdravoj društvenoj i političkoj atmosferi možda se Sergej i ja ne bismo slagali, ali mi je sada blizak jer nema puno ljudi u Srbiji koji su spremni da rizikuju svoj (preostali) komfor i ukažu na svinjarije koje se izgovaraju i rade oko nas, sa našim novcem i životima.
Koliko se vaše stvaralaštvo kreće na relaciji Zagreb – Novi Sad?
Svi mi koji živimo u regionu radimo za region i međusobno sarađujemo jer nijedna od naših zemalja nije u stanju da isfinansira iole ozbiljniji film. Voleli mi to ili ne, priznavali ili ne, problemi su isti, a imamo i zajedničko nasleđe koje mnogi pokušavaju da negiraju. Moja saradnja sa produkcijskom kućom Kinematograf i Dijanom Mlađenović te HRT-om desila se na ZagrebDox Pro platformi. Za film se tada zainteresovala i Al Jazeera Balkans koja je takođe među koproducentima. U Zagrebu imam puno prijatelja iz godina studija u Belgiji i Francuskoj, a bila sam i deo Cargo orkestra Darka Rundeka, sa kojim sam sarađivala od 2002. do 2010. Moja uloga je bila da njegovu poeziju prevedem u slike. Ovo iskustvo je veoma uticalo na mene i vezano je uz same početke mog bavljenja filmom.
Što sljedeće imate u planu?
Film koji radim sa Darkom i koji je nastao u koprodukciji četiriju zemalja, među njima i Hrvatske, praktički je spreman za premijeru. U Hrvatskoj sarađujem sa Factumom i Nenadom Puhovskim, a film sam jako dugo snimala, čak i pre nego što sam toga postala svesna. Dok sam radila na video-projekcijama za koncerte koristila sam reference i na neke bolne momente naše skorije istorije i spontano počela da snimam i slažem ove materijale u nešto što je kasnije postalo film. Mislim da je Darko veliki pesnik, jedan od najvećih koji piše na jezicima naših naroda, ali i autentični umetnik, baš kao i Želimir Žilnik. Film nije autobiografski, već otkriva stvaralačku intimu pesnika i muzičara, prikazuje susret sa Isabel, violinistom/violinistkinjom čiji se seksualni identitet jako rimuje s našim identitetskim preispitivanjima. To nije film o muzici nego film-muzika. Bilo mi je bitno da se približim kvalitetu Darkove muzike, a uz igru zvukovima priču ispričam kroz stihove njegove poezije. Imamo već nekoliko poziva na festivale, pa verujem da će naredne zime film biti u distribuciji.
