Na nedavno završenom ZagrebDoxu prikazan je i film ‘Slatko od Ništa’ Borisa Mitića, satirična dokumentarna parabola u kojoj Ništa, umorno od našeg nerazumevanja, beži od kuće i dolazi nam se obratiti prvi i zadnji put. Dokumentarne kadrove Ničega snimale su desetine direktora fotografije u 70 zemalja, muziku su komponovali Pascal Comelade i Tiger Lillies, a glas Ničega, koje nam se obraća u stihu, snimio je Iggy Pop.
Pre nego što se posvetio dokumentarnom filmu, rođeni Leskovčanin Boris Mitić nekoliko je godina radio za najveće svetske medije. Njegova četiri ostvarenja – ‘Slatko od Ništa’, ‘Doviđenja, kako ste?’, ‘Unmik Titanik’ i ‘Lepa Dijana’ (‘Pretty Dyana’) – prikazana su na više od 200 festivala i 20 međunarodnih televizija, a nagrađena 25 puta. Predaje ‘realpolitiku’ dokumentarnog filma u Europi, Americi, Aziji i onlajn te piše satirične kolumne za časopise ‘Playboy’ i DOX. Živi i radi u Zagrebu.
Kako ste došli na ideju za film, kako je on nastajao i kakva mu je poruka?
‘Slatko od Ništa’ je dokumentarac o Ništa, o zanemarenim pozitivnim stranama Ničega, o tome kako gledanje na svet kroz vizuru Ničega ustvari može biti jedna konstruktivna, pozitivna i zabavna igra, ako ne i utešan životni stav. Danas to skoro niko ne radi, čak ni one kulture kod kojih se to postavlja kao neki osnovni postulat. Ljudi su jednostavno prezauzeti, prelenji, previše površni, previše uplašeni ili previše nesigurni, a što se čovek osvećenije i aktivnije bavi promatranjem stvari kroz prizmu Ničega, utoliko tu igru, tu neophodnu deflaciju, može da kontroliše i rafinira na mnogo smisleniji način. Ono što je zanimljivo u dokumentarnom filmu ionako nisu više tematike, već načini gledanja na stvari. Pogled na svet iz perspektive Ničega je do sada neviđena filmska vizura, ja sam osam godina uživao igrajući se sa njom i sada je nudim kao jednoiposatnu sugestiju. Neko se duboko zamisli, neko se samo dobro zabavi, ali ovakav film do sada niko nije video. Od mene, vala, dosta.
Kakva je bila saradnja sa snimateljima i koliko je materijala snimljeno?
U razradi filma su postojala dva izazova: šta bi nam Ništa reklo kada bi moglo da nam se obrati, i kako to Ništa predstaviti filmskim jezikom. S obzirom na to da sam autor scenarija, nisam želeo da još i sve sam snimam, pa sam u startu angažovao desetine kolega snimatelja iz celog sveta kako bih to vizuelno Ništa prikazao iz perspektive raznovrsnih kultura, lokacija i tehničko-estetskih interpretacija. U početku su imali odrešene ruke, a kasnije sam im davao sve preciznije sugestije kako da snimaju dokumentarno Ništa, putem brojnih citata o Ništa i članaka iz Ništapedije, naše radne enciklopedije o Ništa. U međuvremenu su snimatelji mogli da vide i komentarišu kadrove svojih kolega na namenski programiranoj onlajn brejnstorming platformi, ali ona je bila u potpunosti anonimna, tako da niko nije znao ni ko je šta snimio ni ko je šta rekao. Brzo sam shvatio da je ono što je za njih Ništa vrlo raznovrsno, ali da postoji očigledna nit koja sve te kadrove čini kompatibilnim. Kako su slali kadrove, tako smo definisali pravila vizualnog jezika filma, ali je najveća potvrda smislenosti zadovoljstvo u tome što je svaki od 2500 kadrova mogao bez problema da završi u filmu.
Kako ste rešili problem mogućih razlika u prevodu?
Film ‘Doviđenja…’ je namerno pisan tako da bi bio prevodiv na apsolutno sve jezike i to je, uz izvesna svesna ograničenja u startu, uspelo. U ‘Slatkom…’ sam sve karte bacio na jedan jezik. Ništa nam se obraća na engleskom, naravno, ali i u stihu, što mu daje jedan poseban siranodeberžerakovski, tj. onjeginovski šmek. Sve karte su dakle bačene na preciznost teksta, ali onda muka nastaje u prevodu. Ako direktno prevedemo stihove, oni se neće rimovati, ako nastojimo da zadržimo rimu i u prevodu, dobijamo šizofrenu nepreciznost. Uspeo sam na kraju da prevedem film na srpski i na hrvatski i na francuski tako da se od početka do kraja sve rimuje kao na engleskom, ali tu se moje poznavanje stranih jezika završava. Sada paralelno prepevavamo film na 20 jezika, opet preko jedne namenske onlajn platforme, a cilj igre je da prevodi budu što poetičniji i da se rimuju kad god je to moguće.
Kakvi su vam planovi za naredni projekt?
Svi filmovi koje sam radio do sada su me nekako preticali; postajao sam ih svestan tek nakon što su bili gotovi, verovatno zato što su nastajali toliko prirodno. Ako bih sada racionalizovao poslednjih deset godina rada, ispostavilo bi se da je reč o filmovima koji sugerišu jedan obrnuti pogled na svet. U ‘Doviđenja…’ je to bilo kroz satiru, u ‘Slatkom…’ kroz Ništa. Sada mi je igranje sa decom glavni prioritet, tako da je moguće da će i naredni film imati za temu jedan obrnuti pogled na svet, možda čak najobrnutiji od svih – roditeljski.
Pre tri-četiri godine izjavili ste da je Hrvatska, barem što se tiče dokumentaraca, za Srbiju Skandinavija. Koliko se u međuvremenu promenila situacija u produkciji?
Sada je obrnuto. U Hrvatskoj je tada funkcionisao sistem koji je uspostavio HAVC i koji je bio vrlo konstruktivno postavljen, a ljudi su mogli da planiraju profesionalno bavljenje dokumentarnim filmom. Zbog niza političkih i finansijskih okolnosti ta se mirnoća donekle raspala, iako je HAVC i dalje vrlo izdašan. U Srbiji smo u međuvremenu uspeli da formiranjem Udruženja dokumentarista, pozitivnim kadrovskim promenama na nivou Filmskog centra i upornošću i tvrdoglavim predlaganjem konstruktivnih ideja uspostavimo sistem koji za sada odlično funkcioniše. Budžet za dokumentarce je višestruko uvećan, a prvi put otkako postoji Filmski centar Srbije dobili smo kalendar konkursa za finansiranje za celu godinu, što za nas znači fascinantnu sigurnost i preglednost situacije. I festivali su se odlično razvili, izgradili publiku i dopismenili domaće autore, a uspeli smo čak da izdejstvujemo da Radiotelevizija Srbije prvi put otkupi čitav ciklus dokumentarnih filmova od nezavisnih producenata i uspostavi redovni nedeljni termin za dokumentarce. Ta pasionirana i konstruktivna tvrdoglavost, pomnožena sa sve konkretnijim iskustvom, dovela je do toga da je srpski dokumentarni film pobedio na najvećem festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu, da se probio u selekcije ‘A’ festivala u Berlinu, Lokarnu i Moskvi, da imamo filmove koji se snimaju u Kini, Brazilu i Indiji, pa čak i one s Igijem Popom kao naratorom. Pored luckastih ideja, za tako ambiciozne poduhvate ključna je i kombinacija iracionalnog samopouzdanja i manijakalnog rada. Mislim da u Hrvatskoj trenutno nedostaje takve kreativne drskosti.
