Neke romane smo s nestrpljenjem čekali duže vreme, recimo Ferićev ‘Kalendar Maja’ ili novi roman Ognjena Spahića ‘Masalai’, dok nas Srđan Valjarević još drži na apstinentskom standbyu. Slično je s Robertom Perišićem, čiji je, a Naš, čovjek na terenu, poslat u svet još 2007. godine, u međuvremenu štrpnuo deo svog američkog sna.
‘Područje bez signala’ predstavlja grotesku koja se jednovremeno useca u prostor realizma i socijalno-ekonomske osveštenosti. Podrazumevana složenost novog romana ne proističe iz njegove strukture ili intrige, već je rezultat horizontalne tematske raspršenosti i većeg broja likova. U osnovi stoji ideja: kako bi bilo danas pokrenuti proizvodnju u davno propaloj tvornici turbina, ujedno obnovivši radničko samoupravljanje. Pošto nema nostalgičnih investitora filantropa, što bi romanu dalo utopijski šmek, catch je u motivaciji: inicijator posla je biznis muljator, Oleg, posrednik koji treba da proizvede i isporuči dve turbine za Pukovnika. Reaktiviraju se mašine zalivene betonom, regrutovani su nekadašnji inženjeri i radnici, tranzicioni gubitnici. No tope se snegovi i kreću bujice arapskog proleća koje će u mulj istorije sa Pukovnikom odneti i prvu turbinu, može biti i samog inicijatora posla, dok će drugu turbinu na aukciji u Londonu jedna internetska kompanija kupiti kao ‘poslednji socrealistički artefakt’.
Uz, dakle, dve kardinalne peripetije, na površini pripovedanja leži sijaset bočnih tema i pojedinačnih sudbina likova, te stalno jukstaponiranje više epoha: predratne socijalističke, ratne pljačkaške i tranziciono legitimacijske. Njima je pridružena šizofrena Olegova ukrajinska porodična povest: pradeda – Kozak-katolik, borac za ruskog cara protiv boljševizma, deda – pripadnik SS trupa u Drugom svetskom ratu, otac – član Komunističke partije i Oleg – švercer oružja i hrvatski nacionalista iz ličnog interesa.
Iz nekog razloga (iskorak iz polja notornog?) autor se opredelio da mesto zbivanja radnje i identitete dobrog broja likova učini opskurnim ili zamućenim. Fabrika turbina je smeštena u gradić N., u nedođiju koja se može nalaziti u Hrvatskoj, ali i u BiH, dok deo likova nosi očuđena i etnički nedokučiva imena: Erol, Branoš, Sobotka, Nedra, Ragan, Vitan… Prebačeni veo neodređenosti odgovara satiričkim strategijama groteske, ali ugrožava istorijsku verodostojnost i etničku raspodelu identiteta, koja postaje supstancijalna za duh vremena od 1990-ih naovamo.
Perišić se opredelio za tradicionalniju poetiku: sveznajući narator je nevidljiv i sakriven iza doživljajnog govora likova, promena pripovedne perspektive je stalna, gotovo da nema sporednih likova, čitaocu je pružena šansa da zaviri u tok misli i asocijacija likova, nečujni unutrašnji monolozi pretapaju se u flešbekove ili nastavljaju dijalozima, perceptivnost je smešana sa refleksivnošću, svako od likova je pomalo vudialenovski intelektualac i nalazi se u stanju preispitivanja i sravnjivanja računa.
Ako postoji trademark za Perišićevu prozu, bio bi to spoj osećaja za ono blago iščašeno i neobično i lucidne moći zapažanja praćene komičkim poentama. U romanu ‘Područje bez signala’ Perišić je otišao korak dalje. Bio je na pragu ‘socrealističke sapunice’, tj. obnove psihološkog realizma ‘Priča iz fabrike’, ali ga nije prešao. Uneo je momenat ekonomsko-političke samosvesti (‘Kada se radnici ne bore za se, onda ih naguraju jedne protiv drugih’) i osporio navodnu istorijsku nužnost tranzicije u neoliberalizam, stalno varirajući između srećnog ishoda, melodrame i tragedije, tražeći zlatnu sredinu koja sadrži pomalo od svega.
Roman ‘Područje bez signala’ je zamašna konstrukcija koja je ostala disproporcionalna a arhitektonski kapaciteti neiskorišćeni. Prvim delom romana od 300 strana (od ukupno 420) autor je postavio temelje za Empire State Building, da bi na kraju podigao porodični letnjikovac. Perišić se prema likovima poneo kao širokogrudi domaćin koji je za svadbu sina pozvao mnoštvo zvanica, izneo raznovrsno meze i odličnu rakiju, da bi ih ispratio sa omanjim komadom pečenja i torte, spakovanim u kartonsku kutiju.
Suvišno je bilo oblikovati monologe dementnih i traumatiziranih likova, koji su nužno morali da pretrpe turbulenciju smisla i sintakse, kao i bočno kalemiti narativ o bosanskim bogumilima, provincijskim muzejima, američkim tranzicionim mešetarima, patološkim Hamletima-ratnim profiterima ili replicirati Uelbeku u poglavlju o performans prodaji turbine u Londonu. Čak i bizarna ukrajinska porodična skaska deluje kao strano telo, jer je atipično precizna u političko-istorijskim i etničkim koordinatama, za razliku od srpsko-hrvatsko-bošnjačko-(bogumilske) umiksanosti. No suptilna duhovitost na koju nas je autor navikao, jezgrovita analitičnost i efektna dramaturgija pojedinačnih scena navodi da zanemarimo i redundantnu jednoznačnost naslova, te roman doživimo kao solidan, uprkos zamerkama.
