Veći je broj knjiga kod nas u kojima dominira figura odsutnog oca, od Kišovog ‘Peščanika’ do Sidranove knjige ‘Otkup sirove kože’. Različiti su razlozi očevog odsustva, nije reč samo o holokaustu ili Rezoluciji Informbiroa, odnosno o ratnom zločinu ili ideološkom nasilju. Prazno mesto i neispunjena funkcija konstitutivne uloge oca rodili su potrebu za naracijom koja će fizičko odsustvo realne figure ispuniti fiktivnim sadržajem teksta, najčešće sećanja i pokušaja rekonstrukcije nepoznatih segmenata očeve biografije.
Prozna knjiga Lejle Kalamujić ‘Zovite me Esteban’ donosi figuru odsutne majke; štaviše, sva se knjiga, sastavljena od 20-ak kraćih proznih segmenata, koji mogu biti i zasebne priče i poglavlja romana, oblikuje tako što se poput puzavice svija oko tog traumatičnog odsustva. ‘Rani jadi’ su obgrlili ‘Godine učenja’, detinjstvo bildungs narativ, ratnu emigraciju doba pod sarajevskom opsadom, godine studija proces poratne disfunkcionalnosti, ali sve ove evolutivne i povesne faze u knjizi Lejle Kalamujić stoje u senci potrage – ne za izgubljenim vremenom, već za nemogućim susretom. Sve crtice i pripovesti, ma kada da su nastale i sa kojom izvornom namerom, posredno ili direktno, teže tek jednom: konstituisanju lika majke, što je postupak koji liči alhemijskom pravljenju Golema. Naratorka nikada nije videla ni zapamtila svoju majku, jer je imala dve godine kada je majka umrla. Njena potraga predstavlja pokušaj da naknadno upozna majku, da se nalik Orfeju zaputi u carstvo seni i pokuša da je prizove i oživi. Otuda pripovedanje treba da ima magijsku funkciju: majčina mašina za pisanje, njen spomenik na groblju u Barama, sećanja majčinih sremskih zemljaka, kratak snimak kamerom, obredno-tematski su elementi za prizivanje, kao i za izmaštani susret sa majkom u parku kod Druge gimnazije.
Uzroci traume nisu imenovani. To može biti i rat, iako smo po statusu koji zauzima u tekstu gotovo sigurni da nije, rat je sporedna kulisa egzistencije za čije uzroke i vinovnike nema mesta u opsesiji naracije kao diskursu traume. To mogu biti sukcesivne smrti majčinih i očevih roditelja, ratom razdvojenih na sarajevski i šidski areal ili trzavice istopolne veze, mada do odgovora ne dobacuje ni psihijatrijski tretman u kome naratorka dobrovoljno učestvuje. U porodičnom ciklusu diskretno je provučena tema očevog alkoholizma i drugog braka i postupak psihoterapije umetnošću, gde naratorka bira one knjige i filmove koji su bliski njenom egzistencijalnom iskustvu. Lik majke i lična trauma postaju opsesivna mesta naracije koju sprovodi naratorka različite životne dobi, što u zbiru, kao nehotično ponavljanje daje efekat crteža preko crteža koji sadrže isti motiv i isti patos. Infantilnost evokacije i patetika nekrofilnog diskursa postepeno tokom knjige ustupaju mesta privatnim sarajevskim hronikama ili putničkom svedočenju o posleratnim granicama koje su na silu umnožile različite kolektivne identitete, ostavivši uniforme železničkih konduktera netaknuto identičnim.
‘Zovite me Esteban’ Lejle Kalamujić je početnička knjiga u kojoj nije uspela, možda ni pokušala, da se odvoji od magnetne podloge autobiografije i njenog intimno tragičnog zračenja. Otuda ju je teško procenjivati uobičajenim sredstvima književne kritike, kao uostalom i knjigu Ota Horvata ‘Sabo je stao’ ili, ranije, niz knjiga o očevima Miljenka Jergovića, Milete Prodanovića i Nikole Petkovića. Zanimljivo, Dragan Velikić je ‘Islednikom’ i retro provedenom majčinom biografijom pobrao simpatije žirija i publike, kao što je i Tea Tulić u knjizi ‘Kosa posvuda’ uspešno literarizovala traumu majčine neizlečive bolesti i smrti. Ipak, kumulativan efekat knjige Lejle Kalamujić kao celine ujednačio je razlivenost opsesivnih ponavljanja i uvezao (skrivenu) crvenu nit knjige, dopuštajući da tekst dvostruko zrači – psihoterapijskim potencijalom dnevničke evokacije, koliko i literarnim oblikovanjem holograma koji ispunjava i zagreva hladnu prazninu odsustva.
