Nova proza Zorana Ferića (1961., Zagreb) nije ni roman ni knjiga priča, već ciklus novela. Povezuje ih otočki mizanscen i grupa prijatelja koja se mota po svim pripovestima, negde u nosećoj ulozi, negde u sporednoj, ali devet poglavlja/novela zadržava svoju relativnu autonomiju. Jasna je, i namerna, tematska crvena nit: fenomen primorskog galebarstva, koji kod Ferića ima odlike gotovo folklornog običaja koji je ujedno i trajna karakterna crta i doživotna profesija njegovih likova, ne samo oblik pubertetske inicijacije ili mačo imperativ grupne psihologije. Eto i prve nezgode zvane predvidljivost za koncept ove knjige: seksualna promiskuitetnost likova se javlja kao zla otočka kob ili opsesija koja ih prati od mladićke dobi. U vremenskoj protežnosti knjige leži i njena druga nevolja – donekle nezgrapna kompozicija. Likove knjige upoznajemo kao mladiće, neke nepunoletne, da bi nam ih završne novele predstavile u godinama samog autora. Dopunjujući efekat prvih novela, različitost individualnog iskustva na podlozi dočarane epohe druge polovine 70-ih godina prošlog veka, rasulo se izmeštanjem novela sa otoka i umnožavanjem tragičkih matrica priča.
Ferićevski pripovedački trademark je očuvan, spoj bizarnosti, morbidnosti i duhovitosti, kao i autorska senzitivnost za likove neizlečivo bolesnih, invalidnih i dementnih osoba, posebno za likove prostitutki, te za odnose erotske psihopatologije. Eros je (sve)moćan i brutalan gospodar Ferićevih likova, njemu podležu i oni koji nisu nagonski tipovi ličnosti, deluje gotovo demonski izazivajući nezasitost žudnje i zasluženu nesreću. Ipak, u tome vidim iskorak Ferićeve imaginacije, oblikovani su i likovi koji ne podležu predatorskom zovu galebarstva (ili, ostrvski rečeno, kurbanja). Posebno je upečatljiva novela ‘Snjegovi Kilimandžara’, koja iskoračuje na američko i afričko tlo i dotiče se početka 20. stoleća, kao i njena protagonistkinja nona Ela, adventistkinja u većinskoj katoličkoj sredini, filantropske aktivistkinje i mlada koja je, savladavši silan otpor obe porodice, pred oltarom ostavila čoveka u koga je bila zaljubljena zbog višeg poziva (‘da služi Bogu a ne mužu’). Ipak, ostavljajući budućeg Rudolfa (‘po glumcu’), galebarsku legendu ostrva, komunističkog ilegalca, golootočanina i iznova galeba, nona Ela je ostala trajno rastrzana između zahvalnosti Promisli što je nije spojila sa takvim čovekom i posvećenog praćenja njegovog života iz prikrajka, što sugeriše da ni njen Eros nije bio sasvim umrtvljen molitvama i karitativnim radom.
Većina novela je uspešno komponovana, bar dve ili tri sigurnom majstorskom rukom, pored ‘Snjegova Kilimandžara’ tu spadaju ‘Oprosti, Dagmar!’ i možda ‘BMW, metalik zlatni’, ali knjiga poseduje tri prosečne novele i utoliko je kao celina neujednačenog kvaliteta. Pokušaj gubljenja nevinosti sa ocvalom slovačkom turistkinjom, intriga poturenog pisma na rumunskom prostitutke u kupleraju u Gracu i kompoziciona pretencioznost praćena ponavljanjem motiva (preljub i dvostruki život) i neverovatnom motivacijom (junakinja 15 godina skriva od svojih najbližih svoje poslovne i erotske avanture) problemi su slabijih novela, koje oivičuje diskretna pripovedna namera da se u celoj knjizi stvori utisak, ne samo figurativan, da čitamo pripovesti o već mrtvim likovima.
S druge strane, izuzetna narativna ekonomija, neopterećujuće korišćenje eruditske građe, inovativna perceptivnost uz odsustvo želje za pornografskom provokacijom, koja ide naporedo sa poniranjem u tragiku erotske psihopatologije, ‘Na osami blizu mora’ svrstavaju među najbolje knjige objavljene prošle godine.
