Krajem prošle godine najavljeno, a početkom februara ove i učinjeno: prvim svedočenjima započeo je proces rehabilitacije Milana Nedića, šefa srpske vlade za vreme nacističke okupacije. Svedočio je zatočenik logora na Starom sajmištu, bivši SKOJ-evac, a ispred Višeg suda u Beogradu održan je protest protiv rehabilitacije. Bilo je i onih mutnih likova koji su došli podržati proces, ali o njima ovoga puta nećemo. O svemu smo razgovarali sa Dubravkom Stojanović, istoričarkom Instituta za noviju istoriju Srbije.

Nakon završenog procesa rehabilitacije Draže Mihailovića otpočeo je i ovaj za Milana Nedića. Kako, u povodu toga, vidite celokupnu atmosferu u društvu?

Nije to nešto novo i šokantno. To se dešava već jako dugo, tako da je javnost odlično pripremljena; kao da je samo preostalo da sudovi jave da su svi kolaboracionisti i zločinci iz Drugog svetskog rata zapravo heroji. Počelo je to za vreme ratova sa brojnim četničkim jedinicama, a nastavilo se, nažalost, u najvećoj meri upravo za ‘demokratskih’ vlada, posle Miloševićeva pada. Te su vlade donosile zakone o izjednačenju partizana i četnika, menjale imena ulica, skidale spomenike, napisale nove udžbenike… Tako je to postepeno normalizovano, pa bi sada logičnije od pokreta protiv takvih pojava moglo da zvuči pitanje zašto to ide tako sporo ili kad će i Ljotić. Takav pokret čini jedna važna grupa, posebno mlađih istoričara i nevladinih organizacija. Zanimljivo je da je od političkih stranaka do kraja nedvosmisleno jasan samo nekadašnji Miloševićev SPS, a demokratske stranke ćute. Ako je nešto u svemu pozitivno, to je da su sada mladi preuzeli afirmaciju antifašizma i da su oni ti koji demonstriraju pred sudovima. Znači da je, ipak i uprkos svemu, nastala nova generacija koja ne pristaje na to postepeno kuvanje društva koje se, kao one žabe kojima stalno za po jedan stepen dižu temperaturu vode, na kraju skuva, a da i ne oseti. Eto, takva je to atmosfera – dugoga i prilježnoga kuvanja žaba.

Dve nijanse crnog

Šta vama, ali i svima drugima koji se protive rehabilitacijama, znače izjave ministara Ivice Dačića i Aleksandra Vulina, koji su osudili ovaj proces? Imaju li oni više ikakvo legitimno pravo na svoje ocene?

To su te čudne političke situacije koje se neprekidno ponavljaju. Na tako siromašnoj političkoj pozornici prinuđeni ste da podržite i najmanji glas razuma i stalno ste u tom strašnom začaranom krugu. Na kraju pristanete: bolje je podržati Ivicu Dačića po pitanju osude kolaboracije, nego mu stalno spočitavati sve unazad 25 godina. Na taj način i mi sami, koji smo bili zagriženi protivnici Miloševićeva režima, postepeno rehabilitujemo taj poredak. To je strašno, ali ako je on jedini koji glasno govori protiv rehabilitacije Nedića, onda se to mora podržati, podsećajući pritom i hiljadu puta na sve u čemu su sami učestvovali. To nije više ni izbor između manjeg i većeg zla, nego između dve nijanse crnog.

Upravo je Bojan Dimitrijević pozdravio izbor hrvatskog ministra kulture! I nije on sada izneverio DS, već DS njega. On je bio dosledan, a to je ono šta je ta partija, dok je bila na vlasti, i radila: izjednačavala četnike i partizane, rehabilitovala, predvodila revizionistički pokret…

Ako se vratimo na vaš odgovor vezan uz odgovornost ‘demokratskih’ vlada za procese rehabilitacije, kako gledate na to da je Demokratska stranka iz svoga članstva izbacila Bojana Dimitrijevića, jednog od najtvrđih zagovornika Nedićeve rehabilitacije?

Nažalost, tada nisam imala vremena da napišem tekst koji sam već bila smislila, a u kome je glavna poenta bila da je to krajnje licemerno! Bojan Dimitrijević je bio visoki funkcioner te stranke, u njeno je ime bio pomoćnik ministra odbrane i na mnogim drugim funkcijama i uvek je govorio to isto. Tako da nije on sada izneverio DS, već DS njega. On je bio dosledan, a to je ono šta je ta partija, dok je bila na vlasti, i radila – izjednačavala četnike i partizane, rehabilitovala, predvodila revizionistički pokret… A sada su se zapanjili!

Predlagači rehabilitacije svoje stavove zasnivaju i na svedočenju bivšeg SKOJ-evca Žarka Vidovića, koji je bio zatočenik logora Staro sajmište; tvrdnja je da srpske vlasti nisu imale ništa sa tim logorom i da je on isključivo krivica NDH. Zamena teza?

Ne, to se vrlo često može čuti, čak i od istoričara. Dobro dođe činjenica da je taj logor bio na drugoj strani Save i da se proglasi da je to, kao, pripadalo NDH. Zapravo nije, bilo je izuzeto i ‘poklonjeno’ je Beogradu, kao idealan prostor na kome se može podići logor. Ali tako rešavate sve probleme: operete srpske kolaboracioniste i zločince i sve to pripišete omiljenom ‘neprijatelju’. Tipičan mehanizam samozavaravanja i prekrajanja istorije, na šta smo toliko navikli poslednjih decenija.

Postoji i ona struja nacionalista koja nema problem sa odgovornošću ili barem to tako izgleda do trenutka kad krene priča da su osim Jevreja i Roma na Sajmištu posebno stradavali Srbi – to donekle i jeste tačno, ali reč je prvenstveno o komunistima, partizanima i svima onima koji su se borili protiv okupacije. A logično je da u Srbiji ima najviše Srba…

Koristi se taj argumenat, ali mnogo više onaj da je Nedić spasavao Srbe koji su bežali iz NDH. Sada se sve više pominju i slovenačke izbeglice, šta je takođe tačno. Odatle i dolazi da su ga zvali ‘srpskom majkom’, kao i ocena u udžbenicima istorije – da je spasavao ‘biološku supstancu’ srpskog naroda. To su ključni argumenti nacionalista. Sa pravom se postavlja pitanje šta je uopšte Nedić i mogao da uradi sa sunarodnicima koji su bežali od ustaških zločina, nije valjda mogao da ih vrati? Doduše, ustaše su i bili Nedićevi saveznici, makar preko nacionalsocijalističkih posrednika. I drugo, to šta je primio izbeglice ne može da poništi činjenicu da je omogućio i pomogao holokaust koji je od Srbije napravio prvu proglašenu judenfrei zemlju! Nikad nisam razumela kako, govoreći o jednom događaju, možete da pominjete samo jedan njegov deo, a drugi da ignorišete. Kao da je to četvrtina istorijske istine i kao da to može tako, satarom…

Slaganje ustaša i četnika

U kontekstu tog savezništva Nedića sa ustašama, zanimljivo je sagledati razumevanje, pa čak i saradnju na određenim kvaziistorijskim skupovima Bojana Dimitrijevića i onih koji negiraju antifašizam u Hrvatskoj, posebno aktuelnog ministra kulture Zlatka Hasanbegovića: kao da je reč o nastavku te politike savezništva?

Naravno, upravo je Bojan Dimitrijević pozdravio izbor hrvatskog ministra kulture! Oni su se uvek najbolje slagali, jer je njihov interes zapravo isti. Istraživanja kolege Igora Graovca su kvantitativno potvrdila da su četnici u Hrvatskoj najmanje ubijali ustaše, a najviše partizane! Oni su ideološki bliski, ali se i najlakše dogovore oko ostvarenja svojih ciljeva. Oni lako dele te narode, preseljavaju ih, razmeštaju leševe… Za njih su ljudi samo materijal.

Može li aktuelna situacija u Hrvatskoj uticati na dodatno pogoršanje situacije u Srbiji kad govorimo o odnosu spram antifašizma? Doseže li Hrvatska ‘standarde’ koje je Srbija odavno dostigla, ali uvek nađe način za korak dalje u relativizaciji antifašizma?

Nije Hrvatska bila baš u tolikom zakašnjenju. Naprotiv, tu je prvo i krenulo, još od početka devedesetih. Hrvatsku je spasao Stjepan Mesić, koji po tom pitanju nije dozvoljavao kompromise. Srbija devedesetih nije bila u revizionističkom zanosu, jer je Milošević još bio sarađivao sa JNA, SUBNOR-om i sličnim institucijama, pa je itekako pazio da partizani ostanu, a da se četnici tek stidljivo pojavljuju; on je, zapravo, četnike držao i koristio izvan Srbije, u Hrvatskoj i Bosni, gde su se paravojne jedinice nazivale njihovim imenima i tako oblačile. U Srbiji ih tokom devedesetih nije bilo. Zato i insistiram na tome da nam je to došlo s oslobođenjem od Miloševića, posle 2000. godine, i potpuno je sigurno da će sada ‘kolege’ iz Hrvatske bitno doprineti daljem jačanju revizionizma u Srbiji. I potpuno je jasno da će to dalje pogoršavati odnose između dveju zemalja, jer je to jedina politika koju, u nedostatku znanja i koncepcije, mogu da vode.

Hrvatsku je spasao Stjepan Mesić, koji po pitanju antifašizma nije dozvoljavao kompromise. Srbija devedesetih nije bila u revizionističkom zanosu, jer je Milošević još sarađivao sa jna, subnor-om i sličnim institucijama; on je, zapravo, četnike držao i koristio izvan Srbije, u Hrvatskoj i Bosni

Posvetimo se malo mladima koje ste pominjali, a koji se ne slažu sa ovim konceptima rehabilitacija i revizija, koliko oni i sami greše u načinu borbe: da li su pozivanje na SKOJ, Partiju, pa čak i saradnja sa SUBNOR-om (koji se kompromitovao pristajući na Miloševićevu politiku) zaista načini da se za borbu privoli širi krug ljudi?

Nije, naravno. Ali to samo govori koliko su oni izgubljeni i koliko grčevito traže za šta bi mogli da se uhvate, na koju tradiciju da se nadovežu. Mnogi od njih i jesu radikalizovani, jer vas situacija u našem društvu tera na radikalna rešenja. Oni ne umeju da nađu samostalan put i novi, sveži odgovor, pa se koprcaju na stare sheme. Mada, možda je to samo neka prva faza snalaženja.

Nedavno je objavljena knjiga Milana Radanovića ‘Kazna i zločin’, koja činjenicama otklanja sumnju u odgovornost šta Nedića, šta ravnogorskog pokreta – koliko ona može uticati na javnost? Ili sve ostaje u zatvorenom krugu istomišljenika?

Nema ničeg u društvu šta se prethodno nije razvijalo u knjigama, člancima, medijima, diskusijama… Knjige su neophodne da bi se bilo šta artikulisalo, da bismo išta znali, da bismo imali na šta da se pozovemo i onda kad krećemo u političku akciju. Knjige ostaju u uskim krugovima, ali smo svedočili koliko je poslednjih decenija bilo prilika u kojima bi stavovi tih uskih krugova odjednom isplivali na glavnu političku scenu. Tako je na pozornicu bubnuo i srpski nacionalizam, koji je nastajao u zatvorenim intelektualnim krugovima i u njihovim romanima, pa odatle provalio. Zato nema druge nego da se zasuču rukavi i da se radi. Neko će, valjda, sve to jednom pročitati. I učiniti naša društva boljima.