>

novosti logo

Intervjui Intervjui
Piše Dejan Kožul

Dubravka Stojanović: Beograd će biti osakaćen

Bili smo ponosni govoreći da je Beograd bar imenima ulica zadržao otvorenost i širinu, za razliku od drugih sredina koje su odmah poskidale sva imena koja su podsećala na Jugoslaviju. Kad, evo sad odjednom neko se setio da to smeta! To je samoizolovanje, iskakanje iz sopstvene geografije i sopstvene istorije. Ukratko – samodestrukcija, kaže beogradska istoričarka

Da li vas je iznenadila najava da će imena beogradskih ulica po gradovima iz nekadašnje države biti promenjena ako znamo da taj trend traje godinama?

Ova vlast me uvek iznenadi. Bez obzira na to što se od nje sve može očekivati, opet stane pamet kad krenu inicijative. Tačno je, imali smo mi razne masakre na imenima beogradskih ulica. Posle 2000. i Miloševićevog pada promenjeno je oko 900 imena, čime se prekrajala istorija Drugog svetskog rata, a partizani i toponimi iz partizanskog ratovanja ostali su bez svojih ulica. Najsmešnije je bilo što su uzeli i ulice generala Crvene armije koji su učestvovali u oslobađanju Beograda 1944, pa su onda to morali da vrate kad se Putin naljutio. Ali ovo je sada potpuno novo, jer je Beograd do sada odoleo i tokom 1990-ih i posle sačuvao jugoslovenske toponime. Bili smo na to ponosni govoreći da je bar tu zadržao otvorenost i širinu, za razliku od drugih sredina koje su odmah poskidale sva imena koja su podsećala na Jugoslaviju. Kad, evo sad odjednom neko se setio da to smeta! Ne znam kako da se ovo nazove, ovo čak nije ni nacionalizam. Jer nacionalizam ima svoju imperijalnu dimenziju, on hoće nove prostore, on se širi. Ovo je neko samoizolovanje, iskakanje iz sopstvene geografije i sopstvene istorije. Neki kompleks niže vrednosti, zatvaranje, gledanje u sopstveni pupak. Ukratko – samodestrukcija.

Kako komentirate objašnjenje zamenika gradonačelnika Gorana Vesića da, ako već u tim gradovima nema beogradske ulice, onda nema potrebe da ni Beograd ima ulice koje nose imena tih gradova?

On je to čak nazvao reciprocitetom, kao da je u pitanju neka diplomatska taktika! Tipa – ako su mi oni odsekli prst, drugi ću odseći sam sebi. Često se ovde dešavalo da sebi nanesete najveću štetu pokušavajući da drugima nešto smestite. Jer koga briga kako se zovu ulice u Beogradu. Niko se neće ni osvrnuti, ali će Beograd biti osakaćen, njegov pokušaj da bude veliki grad biće sasečen, a grad sveden na palanku koja ne vidi preko plota.

Šta to govori o vlastima Beograda, ali i Beogradu danas?

Govori o tome da te vlasti nemaju više ništa da ponude građanima, da im je jasno da su vodili katastrofalnu epidemiološku strategiju, da više ne kontrolišu virus, da će ekonomske posledice biti užasne, da Evropska unija shvata da ovde jača diktatura i tako dalje. Drugim rečima, vlasti shvataju da je nacionalizam jedino što imaju da ponude, to je uvek ta poslednja karta kad sve drugo propadne. I onda ponudiš ukidanje npr. Zagorske ulice, kao da će bilo kome zbog toga biti bolje ili biti lakše. Eto, to je ta politička pamet.

Projektom ‘Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma’ tražili ste da se ulice ne imenuju po zločincima. Da li je apel stigao do institucija?

Naravno da nije. Nismo mi ni mislili da hoće, ali je nama, istoričarima iz zemalja bivše Jugoslavije, bilo bitno da se oglasimo i da javno kažemo vlastima da znamo zašto se igraju istorijom, zašto je masakriraju čim im zatreba da podignu emocije, da građanima ponude strast umesto stvarnih rezultata. A ta igra istorijom je jako opasna, videli smo 1990-ih do čega je dovela.

1/1