>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Dva Streljcova

Čim sam dobio primjerak knjige ‘Samo bogovi mogu obećati’, zovnuo sam amidžu Hivza, u Sjenicu, i rekao mu da sad ima knjiga koju je tražio da mu pokažem, e da se on uvjeri u postojanje samo jednog igrača fudbala po imenu Streljcof

Stari Streljcof je umro ili poginuo, a sad igra jedan mladi, možda mu je sin. Eno igrao protiv Čilea u Santjagu, dao tri gola, bio najbolji. Ali neka je najbolji, ne može on biti kao stari Streljcof, staroga Streljcova nije zapalo kao što je zapalo Bobrova, da ga je zapalo, i on bi o jadu smeo Jugoslaviju i on bi joj se osvetio za utakmicu u Tampereu. Evo petnaest godina kako nam se Sovjeti svete i ne mogu da se nasite. Možda ćemo se jada najaditi i od mladoga Streljcova.

Ovako je govorio pred zimu 1967. moj amidža Hivzo Gudžević. On se u fudbal razumijevao više no što je pokazivao. Imao je i visok ukus za tu igru: jedini od Gudževića je, šest godina ranije, otišao na stadion JNA da vidi Garrinchu u utakmici protiv Zvezde. (Među Gudževićima je Hivzo ostao usamljen i po tome što je navijao za Zvezdu). Krajem ljeta 1966. njegovi roditelji i dva brata sa porodicama odselili su se u Tursku, on je ostao u Sjenici. Od njega sam prvi put čuo za Streljcova. Prezime Streljcov u nominativu Hivzo je izgovarao sa završnim f, a u svim drugim padežima sa v. (I naše rodno selo u izgovoru onoga kraja ima nominativ sa bezvučnim suglasnikom na kraju – Grap, a u svim drugim padežima se čuva b: Graba, Grabu itd.). Streljcof je Hivzo izgovarao kršeći prozodiju tzv. standardnog jezika, dakle s dužinom prije akcenta, a s akcentom na zadnjem slogu i akcenat mu je bio prije onaj nazalni ‘portugalski zmijasti’ nego naš dugosilazni ‘lučni’: strēljcõf.

No taj Hivzov ‘mladi Streljcof’ nije jada najadio Jugoslaviju, nisam čuo da je ikad zaigrao protiv Jugoslavije. Bio sam ga i zaboravio, kad mi je, dvadesetak godina kasnije Streljcova spomenuo Božo Koprivica, mislim, poslije jednog našeg subotnjeg igranja na Adi Ciganliji. Božo mi je kazao kako je Streljcov bio sedam godina u logoru. Kako, Božo? A kako, dva dana prije odlaska reprezentacije SSSR-a na svjetsko prvenstvo u Švedsku, tačnije 25. maja 1958, igrači dobili dan odmora, i Streljcov (koga su tada zvali sovjetski Pelé) zajedno sa još dvojicom otišao u neku daču, tamo su bile i neke ženske, koje su se motale oko igrača, tamo se i popilo, i po jednoj od verzija Streljcov je napastvovao jednu od njih, sutradan ga uhapsili, optužba za silovanje, tamo-ovamo, priznaj, neću da priznam, nisam silovao, potpiši da jesi, pa ćeš ići u Švedsku, on potpisao, ali umjesto u Švedsku dobio 15 godina robije, iza svega je, tvrdilo se, stajalo više ljudi, jedni su bili iz policijskog kluba Dinama, a drugi iz armijskog CSKA, i jedni i drugi se tako osvetili Streljcovu što nije pristao da iz Torpeda pređe u njihov klub. Streljcov odrapio sedam godina, strašna su njegova pisma majci, otac je i nju i sina ostavio za vrijeme rata, zaljubio se u neku Ukrajinku, otišao s njom u Kijev; kad je Eduard Streljcov izišao s robije, vratio se fudbalu i opet bio centarfor Torpeda, i opet zaigrao za SSSR.

Te iste godine, koji mjesec kasnije, sretnem u Pazaru Hivza. Hivzo, znaš, kad si mi davno pričao o igraču Streljcovu, koji ima da o jadu smete Jugoslaviju? Znam vala, ka’ da sam ti jutros pričao. E dobro, sad da ja tebi nešto ispričam: nisu bila dva igrača Streljcova, no je bio jedan, pa je taj jedan bio osuđen za silovanje, izgleda da mu je to namješteno, bio je sedam godina u logoru, pa kad je odslužio kaznu, opet se vratio da igra, i za svoj klub Torpedo i za SSSR. To mi je sve pričao drug moj Božo Koprivica, koji o fudbalu zna golemo znanje, a i igra ga tako da ja s većim nisam igračem igrao. Dobro, kaže Hivzo, može svašta u ovom dunjaluku da se dogodi i da se namesti može svašta, ali znaš kako, ja najvolim da te stvari pročitam. Ima li knjiga neka, đe to piše sve po kanunu? Ne znam, druže amidža Hivzo Gudževiću, nisam za takvom knjigom tragao, možda je ima, no je ja nemam. E pa druže sinovče, onda je to što taj tvoj drug priča tačno taman koliko je tačno i ono što sam ti ja pričao šeset i neke. Da tvoj drug znanja ima toliko da trista kamila ga ne može ponijeti, da i lopte igra tako da mu cio dan niko loptu ne može uzeti, meni će bit istina to što je ti je on pričao kad vidim crno na bijelo, i onda ću i onu dvojicu Streljcova utopit u jednoga, kao što se od dvije zlatne lire salije jedna dvolirka.

Prošlo otada dosta godina i došla među godinama godina 2010. S Nenadom Rizvanovićem, tada urednikom u izdavačkoj kući Ljevak, otišao sam, sredinom aprila, u Beograd, sa zadatkom da nagovorimo Boža Koprivicu da svoje tekstove o fudbalu objedini u knjigu i ovu objavi u Zagrebu. Koprivica je pristao, a ja sam mu predložio i naslov za knjigu: Maksimir i Mirogoj!!! Jesam, jesam, jer su ti tekstovi bili o fudbalu i o smrti. Ali su Božove kćeri Ivana i Jovana odabrale naslov ‘Samo bogovi mogu obećati’. E u toj knjizi ima poglavlje pod naslovom ‘Sedam godina u logoru’ koje je Koprivica posvetio pjesniku Ottu Tolnaiju, a u kojem se na pet stranica bavi sudbinom Eduarda Streljcova, centarfora moskovskog Torpeda i sovjetske reprezentacije. Čim sam, početkom juna, dobio primjerak knjige, zovnuo sam amidžu Hivza, u Sjenicu, i rekao mu da sad ima knjiga koju je tražio da mu pokažem, e da se on uvjeri u postojanje samo jednog igrača fudbala po imenu Streljcof. Ovakav je bio naš razgovor:

- I šta piše u tu knjigu, Sinan-efendijo?

- Piše ono što sam ti rekao: da je Streljcov osumnjičen, optužen i osuđen za silovanje. I da je u logoru proveo sedam godina. Da je poslije izlaska opet zaigrao i za Torpedo i za SSSR.

- Dobro, a ko je tu knjigu napisao?

- Božo Koprivica.

- E bogati Božo Koprivica?! E ne može tako: on ti pričao priču i on tu priču turio u knjigu. Nije bilo knjige, pa je on napisao! To ne znam važi li se! A jesi li ti iđe još čitao o Streljcovu osim u tu knjigu od Koprivice?

- Jesam, čitao sam, dvije-tri knjige, na ruskom. I u svakoj piše više-manje ono što piše i u Božovoj. Ima ponešto i drukče: nije Streljcov osuđen na 15, već na 12 godina, u logoru nije bio sedam već četiri godine i devet mjeseci, ali fudbal nije igrao punih sedam godina. I piše da je iza svega stajao sam Nikita Hruščov!

- Čekaj, to o Hruščovu piše kod Koprivice, ili si ti našao neđe drugo?

- Ja našao neđe drugo, kod Koprivice ne piše.

- E da ti ja sad kažem, Sinane, sinovče: ja mislim da Hruščov nije stajao iza toga da Streljcof ode na robiju, pa da po robiji opet igra fudbal za isti klub i za reprezentaciju. Mogu zamisliti da sam pogrešno mislio da su bila dva Streljcova, mogu ti priznati da je Streljcof bio samo jedan, ali da toga jednoga Hruščov pošalje u logor, pa ga, posle toliko godina vrati na ono đe je bio prije osude, to odbacujem. Da je to uradio Staljin, tu bih se mogao složiti, on je ljude znao slati u logore na po nekoliko godina, pa ih vratiti na isto mesto đe su bili, ali Hruščov je po svaku cijenu nastojao da se razlikuje od Staljina.

- E sad ti meni, zvezdašu jedan, kaži od koga si naučio da tako zboriš?

- Kako od koga? Čitao sam onu knjigu ‘Zavera ćutanja’ od Aleksandra Vajsberga Cibulskog, tamo je sve opisano, uzmi je u ruke, pa ćeš zborit ka ja. Tu knjigu da pročitaš, obavezno. Evo, ja i tebi i tome tvome Božu priznajem da nijesu bila dva Streljcova, već da je bio jedan Streljcof, ali ne priznajem da je iza slanja Streljcova u logor stajao Hruščov. Mora da je bio neko drugi, Hruščov nije nikako!

- A znaš li da je Streljcof umro?

- Jok ja. A kad?

- Ima dvadeset godina. Od raka pluća. A znaj da mu je spomenik načinjen od dvije ploče, između kojih se iz mramornog vidi gore njegova glava, očiju oborenih nadolje, a dolje mu je lopta. Čim sam vidio te dvije ploče pomislio sam na tvoju priču o dvojici Streljcova.

- Išao si mu na grob?

- Nisam, vidio sam samo slike. Ali čim se Moskve domognem, poći ću na Vaganjkovskoje kladbišće, da one ploče taknem.

1/1