>

novosti logo

Piše Saša Ilić

Forsiranje državnog razloga

Tadić je pozdravio Vučićev odlazak u Potočare, slobodno imenujući masakr u Srebrenici genocidom. Dok je bio na vlasti s time je itekako imao problema, a takvo ponašanje funkcionera pravda ‘državnim razlogom’

U Srbiji i Republici Srpskoj svima su usta puna ‘pomirenja’, međutim i pored tolike ‘volje’ da se dovrši proces suočavanja sa prošlošću koja je stvorila ambis između Srba i njihovih suseda, nakon komemoracije povodom dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici i incidenta koji je nastao usled dolaska premijera Vučića u Potočare, ceo koncept pomirenja se u domaćem javnom diskursu pretvorio u spin o atentatu, linčovanju i nemogućem pomirenju sa Bošnjacima. Iako je na pres konferenciji, po povratku iz Potočara, Aleksandar Vučić izgovorio nekoliko važnih rečenica, pokušavajući da celu stvar unormali, ukupan bilans njegovog nastupa postao je vidljiv odmah po njenom završetku, kada su armije naprednjaka, socijalista te dežurnih nacionalističkih analitičara i dušebrižnika počele da generišu klimu ugroženosti premijera i Srbije. Pažljivom analizom premijerovog govora na pomenutoj presici moglo bi se ustanoviti da su to zapravo njegove teze, naročito ona o ‘ludim snovima nekih koji bi želeli da unište Srbiju’.

Ovakvi iskazi ne samo da nisu bili primereni trenutku, već su predstavljali zapaljiv diskurzivni materijal koji je u javnosti dobio enormne razmere, pomerajući fokus sa odavanja pošte žrtvama genocida u Srebrenici na nešto s čim se građani Srbije već godinama nose, a to je ličnost premijera. Bilo da se radi o Prajdu, privatizacijama, neuspelom procesuiranju Miškovića, ekonomskim reformama ili o Srebrenici, na kraju u fokusu ostaje samo on. Na osnovu svih slučajeva do sada već bi se mogao uočiti koncept Vučićevog viđenja stvari u kome je on pre svega: usamljen, jedini u pravu, velikodušan, okružen nerazumevanjem, pravdoljubiv. No ono što je najgore u njegovoj self projekciji je krajnja intencija u kojoj on uvek ispadne žrtva. Incident u Potočarima je samo pojačao to njegovog uverenje, koje se najbolje očituje u toliko puta ponovljenoj frazi o ‘pruženoj ruci pomirenja’ koju, eto, niko ne želi da prihvati.

U slučaju Aleksandra Vučića i njegovih kolega nije u pitanju samo ‘državni’ već i ‘lični razlog’ koji potom predstavljaju kao ‘državni’. Njihov otpor da se stvari nazovu pravim imenom, kao i da se suoče sa onim što su radili tokom devedesetih godina, nadilazi sve

Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Milorad Dodik su u celoj ovoj priči postali uporišta opštih nacionalističkih mesta srbijanskog političkog narativa iz devedesetih. Njihove izjave i tumačenje događaja nadilaze sve očekivane doze neodmerenosti i banalnosti. U neku ruku, oni idu toliko daleko, osobito Nikolić i Dodik, da reaktiviraju ratni diskurs, preslikavajući situacije iz 1992. u 2015., podržavajući tobože neupitni koncept srpske iskrenosti u procesu pomirenja. Isto onako kao što su združno vodili rat protiv Rezolucije o Srebrenici mesec dana pre komemoracije u Potočarima, ovi političari su nastavili istu vrstu verbalne agresije, dovodeći u pitanje smisao pomirenja čiji su zagovornici bili do juče. Kao i uvek, najgore izjave došle su od Aleksandra Vulina, ministra za rad, socijalna i boračka pitanja, koji je ovog puta incident u Potočarima uporedio sa ‘metodama Islamske države’. Uglavnom, reakcije se nižu na skali od gneva do samosažaljenja. Tako potpredsednik SNS-a Igor Mirović tumači ovaj događaj kao ‘šamar čistom licu Srbije’.

Naime, svako od političkih aktera oseća se pozvanim da na rasplamsalu vatru doda još malo zapaljivog materijala, nakon čega Srebrenica i njene žrtve bivaju sve udaljeniji iz fokusa javnog mnjenja, koje se poslednjih dana pretvorilo u crnu hroniku. Danas znamo sve o propustima obezbeđenja u Potočarima, o uzanoj stazi kojom je bilo predviđeno kretanje VIP zvanica, kao i o ingerencijama Direkcije za koordinaciju policijskih tela BiH. Ono što je trebalo proizaći iz ove Vučićeve posete Srebrenici, nažalost, ostalo je izvan vidokruga javnosti u Srbiji. Naposletku, ‘Politika’ je na naslovnoj strani izdvojila reči jednog od istoričara koji je u ‘kamenovanju srpskog premijera video premise islamističkog fundamentalizma’. Time je zvanična verzija nedavnog događaja u Potočarima dobila završne konture.

Pored, najblaže rečeno, problematične prošlosti političara koji se trenutno nalaze na vlasti u Srbiji, postoji još nešto što čitav proces pomirenja dovodi do zida, pred kojim danas tapkamo u mestu. Reč je o samom konceptu pomirenja i viđenju prošlosti koje političke elite u Srbiji zastupaju. Od njih se previše ne razlikuju ni mnogi političari Demokratske stranke, uključujući i Borisa Tadića, koji se u Srebrenici poklonio žrtvama genocida prvi put 2005. u svojstvu predsednika Republike, da bi u januaru 2012. primio lentu Radovana Karadžića iz ruku Milorada Dodika. On je ovih dana kao komentator pozdravio Vučićev odlazak u Potočare, slobodno imenujući masakr u Srebrenici genocidom, s čim, kako on kaže, nema problema. Međutim, dok je bio na vlasti, on je imao itekako problema s tim, što se naposletku odrazilo i na Deklaraciju o Srebrenici koja je usvojena u srbijanskom parlamentu. Tadić takvo ponašanje funkcionera pravda ‘državnim razlogom’. Zato je on kao obični građanin daleko relaksiraniji kada analizira događaje, pri čemu stvari zove pravim imenom.

U slučaju Aleksandra Vučića i njegovih kolega nije u pitanju samo ‘državni razlog’. Oni to ne čine samo zbog ‘državnog’ već i iz ‘ličnog razloga’ koji potom predstavljaju kao ‘državni’. Njihov otpor da se stvari nazovu pravim imenom, kao i da se suoče sa onim što su radili tokom devedesetih godina, nadilazi sve. To se veoma dobro vidi u njihovom odnosu prema akciji ‘sedam hiljada’ koja je bila zakazana za 11. jul ispred Skupštine Srbije, gde je sedam hiljada ljudi trebalo da legne i tako oda poštu žrtvama Srebrenice. Skup je zabranjen, jer su desničari predvođeni Vojislavom Šešeljom najavili svoj dolazak. Na kraju, performans ‘sedam hiljada’ nije održan, a Šešelj i dverjani su se mirno šetali gradom, proveravajući da slučajno nema natruha ‘antisrpskih akcija’ na vidiku.

Ispostavlja se na kraju da se ovako čvrsto fundiranom ‘državnom razlogu’, koji umnogome baštini Miloševićeve i Ćosićeve političke ideje, teško može suprotstaviti. Zbog toga državni koncept pomirenja deluje agresivno i neumitno proizvodi ekscese poput onog koji se 11. jula mogao videti u Potočarima. Tu nijedno obezbeđenje ne može delovati preventivno.

1/1