Postoje godine posle kojih više ništa nije isto. U dnevniku vođenom tokom bombardovanja Srbije 1999. Goran Marković se, na primer, seća 1965. po kiši koja je padala u Pragu, neprekidno petnaest dana. (I to ona sasvim sitna koja ne stiže do tla nego stalno lebdi u vazduhu i uvlači se u sve što još uvek nije postalo mokro.) Čehoslovačka je, kaže, tada već dve decenije čamila u socijalizmu. ‘U jednom trenutku, od sveopšte vlage i truleži, počelo je masovno padanje balkona. Po celom gradu, svakog trenutka obrušavale su se desetine i desetine balkona, a uplašeni građani su hodali sredinom ulice, pogleda uprtih ka nebu spremni da opasnosti izmaknu u poslednji čas. Bio je to kraj. Od tog trenutka, ljudi više nisu mogli da padnu niže…’

Filmski i pozorišni reditelj, scenarista i dramski pisac, koji je do sada snimio jedanaest filmova i jednu televizijsku seriju, dobitnik više od trideset domaćih i stranih nagrada i priznanja za rad na filmu i u pozorištu, posle zapaženih knjiga ‘Češka škola ne postoji’, ‘Godina dana’ i ‘Male tajne’ objavio je svoju prvu zbirku priča.

Vaša knjiga ‘Tri priče o samoubicama’ završava pripovetkom ‘Druga smrt doktora Grujića’ koju ste napisali 1972. godine. Film ‘Variola vera’ pojavio se deceniju kasnije. Prozu ste napisali odmah nakon što se dogodila epidemija?

Ne, te 1972. počeo sam sa istraživanjem i pokušao da dođem do podataka o epidemiji. Kada se sama pošast završila, u martu te godine, imao sam iluziju da će sve ići lako, da će mi biti dostupni podaci o samom događaju. Ali sam, na sopstveno iznenađenje, shvatio da je oko variole napravljen zid ćutanja. Niko ništa nije hteo da kaže, nisu postojali pismeni dokumenti. Tek kasnijih godina je izdata knjiga o samoj epidemiji koja je sadržala suvoparne medicinske i statističke podatke koji mi nisu govorili ništa o suštini drame koja se odigrala. Ipak, rešio sam da ostanem uporan pa sam, posle nekoliko godina, najzad došao do autentične priče o ‘poseti stare dame’. Kada sam napisao ovu priču, promenio sam, dakako, imena i transponovao stvarne u izmišljene junake, ne želeći da bilo koga lično povredim.

‘Kuga’ je remek-delo

Kako ste došli do informacija o epidemiji velikih boginja? Jeste li imali nekog insajdera?

Da. Pronašao sam jednog lekara i jednu lekarku koji su bili voljni da mi ispričaju celu istinu. Oboje su u to vreme radili na kožnoj klinici, sada su oboje pokojni, tako da to mogu da pomenem, ne navodeći njihova imena. Oni su polako, mic po mic, otkrivali celu lepezu ponašanja ljudi u toj katastrofalnoj situaciji, pa je meni ostalo da sve to samo uobličim u priču. Imao sam sreću što je svako od njih dvoje, na svoj način, imao mnogo duha i hrabrosti, svakako, pa je ono što sam od njih dobio bilo jako vredno. Potom sam se udubio u već pomenutu knjigu i između redova pronašao ono što mi je nedostajalo.

Radi se o fikciji, ali pominjete i izveštaj koji vaš junak podnosi komisiji Ministarstva za zdravlje i socijalnu zaštitu? Pripovedač kaže: ‘Taj izveštaj je poslužio kao osnova za ovu hroniku.’

‘Druga smrt doktora Grujića’ je, naravno, fikcija zasnovana na stvarnom događaju. Ali ja nisam novinar ni policajac pa da otkrivam ‘pravu’ istinu. Ona, svakako, i ne postoji. Sve je sadržano ili u toj suvoparnoj knjižici o varioli ili u našem sećanju, koje je u međuvremenu itekako okrnjila mašta. Ono što ostaje jeste ponašanje ljudi. Kada smo, dvadeset godina kasnije, bili zatvoreni sankcijama u neku vrstu karantina, neko mi je rekao: ‘Kako si mogao da ovo što nam se sada događa predvidiš još u Varioli veri?’ Odgovorio sam da nisam nimalo vidovit, ali da jesam osećao kako u toj epidemiji jedne iskorenjene tropske bolesti leži nešto što nam signalizira propast. Mnogo veću od same variole. Bio je to alarm koji niko nije čuo.

Da li se sećate kada ste se i kako zainteresovali za taj slučaj?

Moja mladalačka opsesija je bila da ekranizujem ‘Kugu’ Albera Kamija. Celog života sam opsednut tim piscem, ‘Mit o Sizifu’ sam pročitao preko deset puta, ali ‘Kugu’ smatram remek-delom. Dok sam studirao, mislio sam kako bi to štivo bilo jako lepo ekranizovati u potpuno oronulom gradu kao što je bio Prag šezdesetih. Kada sam se vratio i kada nas je zadesila variola, pomislio sam: šta će ti kuga kada imaš velike boginje! Morao sam, po svaku cenu, da to napravim, bio je to dug mome sazrevanju.

Hrabrost za svakidašnjicu

U priči postoji konopac koji deli zaraženi od još nezaraženog dela bolnice. Junaci ga podižu, provlače se… On je nešto kao granica koju nalazimo i u drugim vašim pričama. Linije tamo dele podzemni prolaz od svetlosti dana, san od jave, maštu od stvarnosti, život i smrt?

Prelazak preko granice koja razdvaja ovaj, regularni i onaj, opasni, fiktivni, nepoznati, pogibeljni svet, čin je koji svaki čovek koji drži do sebe mora prekoračiti. Bez obzira na to čime se bavi. Vidi li to neko ili ne. To je intimna stvar. Da, hrabrost je privatni problem, o njoj se ne govori. A ipak, svi dobro znamo ko je istinski hrabar, a ko se predstavlja kao heroj. U vreme kada sam studirao pojavio se jedan film Evalda Šorma koji me impresionirao. Najpre svojim naslovom ‘Hrabrost za svakidašnjicu’.

U priči ‘Podgrejana sarma od prekjuče’ opisujete muke jednog scenariste. Koliko se, u vašem slučaju, pisanje scenarija razlikuje od pisanja proze?

To su potpuno inkompatibilne discipline. Pisanje literature je umetnost, scenaristika je tek povod za film, za umetnost. Scenario pruža samo naznake, informacije o nečemu što bi moglo biti vredno. Književnost, ako valja, dovoljna je sama sebi.

Vaš junak insistira na svedočanstvu, hoće da život pretoči u film, imaginaciju vidi kao pustinjski pejzaž. A onda na terasi hotela Argentina sretne Danila Kiša… Jeste li stvarno sreli Kiša i upitali ga zašto nije napisao više knjiga?

Da, to je apsolutno autobiografski momenat. Mnogi na znaju, Kiš je bio scenarista mog diplomskog filma ‘Bez naziva’ po pripoveci Borisa Piljnjaka. Ja sam taj scenario odbacio, snimio film po svome, Kiš se naljutio na mene i ja sam, posle katastrofalne premijere svog prvenca, preko veze otišao u vojsku (dobro ste čuli, otišao, a ne se oslobodio preko veze), da bismo se nekoliko godina kasnije, u Dubrovniku, pomirili i ostali prijatelji sve do pesnikove prerane smrti.

U podrumu čuvate stare rukopise, scenarije. Šta se sve tamo krije?

Dva puta po dve godine, 1991-1992. i 2012-2013., potrošio sam na pokušaje da snimim film ‘Goli otok’. Nisam uspeo. U podrumu imam još nekoliko naslova koji možda vrede. Jedan od njih se zove ‘Hotel utopija’, veoma liči na ‘Blade Runner’ Ridlija Skota, ali je napisan pre pojave tog filma.