Ispod površine ezoteričnog detektivskog romana ‘Devet’ Andreja Nikolaidisa stoji gotička groteska. Po prvi put Nikolaidis poseže za delovanjem tajnih službi i okultnim kao važnim pokretačima motivacionog mehanizma fabule. Tome nasuprot, u središtu pripovedne oblande naratora, čekača Apokalipse, stoji duh poruge koji likove blago deformiše u maske ili egzemplarne karikature. I pripovedanje je otuda maska koja sakriva neizrecivu istinu i nudi odsustvo raspleta.
Narator, David Hefner, čije ime srećemo tek na polovini knjige, jednako je bizarno hibridan koliko i njegova identitetska potraga. Sebe vidi kao ‘lijenog nihilistu-alkoholičara iz provincije’. Inače je primorski novinar, autsajder, neko vreme ghost writer za ministra policije Crne Gore, u većem delu romana tragalac za vlastitim poreklom – kad otkrije da je usvojen i da je baba koja ga je odgojila to učinila po zadatku Službe. Eto zamke identitetske teorije: u trenutku kad ovo sazna, Davidu će biti jasno otkud, kamijevski rečeno, ta raspuklina između njega i sveta, te da je tuđinac i samom sebi. Da li to znači da nije bilo rodoslovnog tumbanja i zamene identiteta, da bi između bernhardovski odsečnog naratora i lokalnog miljea vladao sklad i razumevanje, te mu Podgorica ne bi ličila na grad lažnih – pesnika, akademika, aktivista… – ili da mu savremeni mediji ne bi izgledali kao ‘oruđe za ostvarivanje interesa njihovih vlasnika’? Teško zamislivo.
Kao i u prethodnim Nikolaidisovim romanima, svet je podeljen na samoživu većinu i žrtve predatora, a u događajima vlada gvozdeni determinizam Marfijevog zakona. U romanu ‘Devet’ žene u obe porodice, Davidove navodne majke i u kući njegove prijateljice, oličenje su matrijarhalnih domina od kojih glavom bez obzira beže kukavni muškarci kad one ostanu u drugom stanju, dok intelektualce, posebno novinare, narator vidi kao korisne idiote u interesnom polju vlastodržaca i tajkuna. Narator kao istinski zrelu demokratiju zaziva onu autoregulatornu, u kojoj će se za vršioce vlasti birati samoubice. Njegov cinizam je deo strategije burleske koja nudi dva ravnopravna lica prikazanog. Kritičkom amplifikacijom dovedeni smo u carstvo apsurda koje je ozbiljno koliko i nakaradno, pojednostavljeno i izoštreno, razotkrivajuće i defetističko. Prosvećeni pojedinac je poražen, on je čovek saznanja ali ne i pobunjeni čovek, njegovo znanje ga vodi antropološkom pesimizmu i alkoholizmu. Zna da je izlaz u Apokalipsi, ali zna da je i ona tek (neispunjivo) obećanje. Nikolaidis je svog naratora obdario i sposobnošću prekognicije, naporedo sa napadima paranoje i verom u konspirološke narative, koji mu sugerišu da je njegova majka bila egzekutor jugoslovenske tajne službe, kao i pristalica satanističkog kulta.
Najveći problemi romana ‘Devet’ su mehanička motivacija radnje i njegova nekonzistentnost. Da je pripovedanje, recimo, oblikovano kao deo paranoidne svesti, dobili bismo skladno zbrkan, pinčonovski roman sa logičnim otvorenim krajem, ali bi lucidni esejistički pasaži postali nesuvisli. Ovako imamo od svega pomalo: potragu koja napreduje kao po loju, iako bez krajnjeg rezultata, gotičke storije o serijskim ubicama i okultnim sektama, mali grad kao ‘stratište duha’, plemenite samoubice i mazohističke melanholike – mada donekle suvišne sporedne likove, duhovite paradokse i jezgrovite minieseje, figuru odsutne majke koja je mogla biti i Džems Bond i Čarls Menson…
Previše babica, kilavo dete; previše ovlašnih narativnih linija, zapetljan čvor. Mada je predivo bilo fino i meko na dodir…
