U Zagrebu je nedavno boravio Greg de Cuir Jr., pisac, istraživač teorije filma, selektor dvaju beogradskih filmskih festivala, prevodilac, pa i glumac manjih rola u nekoliko poznatijih filmova: u Hrvatskoj je održao predavanja o povijesti srpskog i jugoslavenskog filma koja je, kako je istaknuo, jedna od najzanimljivijih u Europi.

Amerikanac ste kreolskog porijekla, preci su vam iz Lujzijane: otkud vi u Beogradu?

Stalno sam u Beogradu već zamalo deset godina, a prvi sam put sam došao nekoliko godina pre toga. Moj profesor na preddiplomskim studijama Univerzitetu u Oklahomi Miša Nedeljković, s kojim sam kasnije sarađivao, pozvao me da dođem u Beograd. Živeo sam u Kaliforniji, gde mi živi porodica i gde sam završio diplomske studije: nikad pre nisam bio nigde van SAD-a, pa sam prihvatio poziv. U Beogradu sam upoznao dosta profesora, prijatelja i kolega, pa sam rešio da tamo završim doktorske studije.

Film je život i posao

Kako danas, nakon dugogodišnjeg boravka i stvaranja u Beogradu, ocjenjujete srpsku filmsku scenu i filmsko izdavaštvo?

Srpska filmska scena je jako plodna, pre svega ima dosta filmskih festivala, tako da se šalimo da je svaki mesec poneki. Ima dosta festivala sa tradicijom od po nekoliko desetaka godina - FEST, Festival kratkog metra, Niški filmski susreti ili festival u Vrnjačkoj Banji. Festivali imaju svoju ulogu, jer svaki od njih ima svoju publiku. Najviše je naravno ima FEST, na kome se prikazuju ‘veliki’ dugometražni filmovi, koji nisu toliko umetnički, ali i ljubitelji autorskih dođu na svoje.Mada pre svega pratim dokumentarne, a tek onda igrane filmove, mogu da kažem da ima dosta novih mladih autora u Beogradu i Srbiji. Svake godine vidimo nove debitantske filmove, ali je problem šta onda godinama čekamo drugi film istog autora, kolikogod mu prvi bio odličan. Na festivalima se može videti sve osim holivudskih filmnova, a ko želi da gleda takve, ide u multiplekse. Sve ostalo je u Domu omladine, DKC-u, Sava centru, Domu kulture Studentskom gradu, pa i bioskopu Rex, koji je devedesetih bio jedno od ključnih mesta kulture.

Jugoslovenski film ima jednu od najzanimljivijih i najboljih istorija u evropskoj kinematografiji. Za nju se premalo zna, iako nema puno zemalja koje mogu da kažu da imaju jednog Makavejeva, Petrovića ili Žilnika

Postoji i jaka izdavačka scena: sarađujem sa Filmskim centrom Srbije i Mikijem Stojanovićem, urednikom za filmsko izdavaštvo koga vrlo cenim kao pisca i kao kritičara, ali i kao čoveka koji autorima daje svaku podršku. Objavljivao sam tekstove o FEST-u kulturnom dodatku Politike, a sarađujem i sa Beogradskim književnim časopisom Srđana Vučinića, koji je i umetnički savetnik Festivala autorskog filma i dobro poznaje filmsku kulturu.

Kako vidite povezanost srpske filmske scene s regionalnom?

Ove nam godine dolazi Diana Nenadić iz Hrvatskog filmskog saveza, koja dugo sarađuje sa Festivalom alternativnog filma i videa. Sarađujem sa kustosom i fimskim autorom Ivanom Ramljakom. Generalno, najaktivnije sarađuju Hrvati i Srbi, uključuje se i Slovenija, ali manje saradnje ima i sa BiH. Naravno, danas nema filma bez regionalnih koprodukcija, ali Makedonija i Crna Gora nisu toliko vidljive u tome.

Što kao selektor BELDOCS-a (međunarodnog festivala dokumentarnog filma) i Festivala alternativnog filma i videa možete reći o filmovima koje ocjenjujete?

Na BELDOCS-u se prikazuju kreativni, a ne mejnstrim dokumentarni fimovi, koji pored umetničkog stava ili pokušaja mogu da imaju i elemente igranog filma, šta je danas neki novi talas. Autor treba da bude autor i treba da zna kako koristiti kameru ili animaciju. Želimo i dugometražne filmove, jer već postoje festivali za kratki i srednji metar.

Šta se tiče prijava filmova, putovanja i praćenja festivala sa kojih odabirem filmove (da bih izabrao deset, moram da pogledam njih 400 do 500), mogu da kažem da selektorski proces traje celu godinu. Čim završi jedan festival, počinje selekcija za sledeći: nešto nađem već u junu ili julu, ubrzo nakon BELDOCS-a koji se održava u maju. Sličan je proces i za Festival alternativnog filma. To je za nas posao, ali i život; ja sam filmofil jer pišem o filmu, istražujem, saznajem podatke o autorima… tako da zaista ne mogu da razdvojim film kao posao i film kao život.

Znaju za Makavejeva, ne i za Žilnika

Napisali ste knjigu o jugoslavenskom tzv. crnom talasu: ima li u današnjim filmovima s ovih prostora nekih ‘crnovalnih’ elemenata?

Kod novih generacija ponekad se vidi nešto ‘crnotalasnog’ u tragovima, ali mi se čini da se nije toliko eksperimentalno kao krajem 1960-ih i početkom 1970-ih; to je više duh opozicije ili politički stav ‘za’ i ‘protiv’. Mnogo novih debitantskih filmova je light-mainstream, osmišljeno po stereotipima istočnoevropskog filma: moraju biti depresivni i naglašavati da je poslije socijalizma baš teško. Ali to već znamo i taj stav nije nov. Treba nam nešto svežije.

‘Život i smrt porno-bande’, osim šta je dobar film, naslednik je ‘crnog talasa’, ali i njegov autor Mladen Đorđević zaslužuje pitanje koje sam već pomenuo: gde mu je drugi film? Kad smo kod teme odnosa društva i seksa, zanimljiv je i ‘Srpski film’ Srđana Spasojevića. Pomenutoj dvojici, koje smatram najzanimljivijima u generaciji novih autora, dodao bih i Ognjena Glavonića, koji ima potencijala i vrlo je aktivan: radi za pančevački festival i napravio je film ‘Dubina dva’, nagrađen na ZagrebDoxu, a radi i dalje.

Koliko država Srbija potiče svoje građane da snimaju, ali i gledaju filmove?

Obrazovne ustanove su odlične, ne samo Akademija nego i druge, i ima dosta dobrih profesora. Osim toga, i svaki festival ima svoj obrazovni dio.. kako uostalom zamisliti dobar festival bez predavanja filmskog majstora? U sklopu Festivala alternativnog filma i videa pokrenuo sam istraživački forum upravo za ljude koji žele da se bave filmskom teorijom i razmenjuju ideje; mislim da je taj obrazovni deo festivala u nekom smislu važniji i bolji od fakulteta. Ali ne vidim da su profesori toliko angažovani na festivalima, ne vidim ih kao selektore ili gostujuće kustose. Filmske festivale drže autori, producenti ili distributeri filmova, no nema toliko uticaja Akademije.

Klinci danas imaju ukus za nešto bolje od mejnstrima. Nedavno sam u Kinoteci gledao Hičkokovu ‘Vrtoglavicu’: bilo je tamo dosta mladih ljudi koji znaju za Hičkoka i njegov opus. U publici svakog filmskog festivala nisu samo stariji ljudi nego i studenti, pa i srednjoškolci. Mlada publika u Srbiji ima ukus za umetnički film i ima filmsku kulturu; ne znam da li je to zbog fakulteta ili zbog ljubavi prema filmu i želje da se vidi nešto čega nema na TV-u. Kad sam ja bio klinac u SAD-u, nije bilo šanse da gledam takve filmove, gledao sam ‘Star Wars’, ‘Terminatora’, ‘Ralje’ i to je bilo to.

Daju li zagrebački Dani srpskog filma pravi presjek tamošnje produkcije i koliko zapravo hrvatska publika poznaje srpski film?

Znam da je u Zagrebu dosad održano nekoliko revija srpskog filma, a Dani su, rekao bih, novi početak i precizan pogled na stare i nove filmove. Posebno je dobro da uz niz filmskih ustanova svoje mesto ima i SNV, jer Srbe iz Hrvatske, kao i druge građane, svakako interesuju istorija i sadašnjost srpskog filma. Hrvatska publika zna za starije filmove, ali je pitanje koliko poznaje novije i to je dodatni razlog za održavanje Dana. Uostalom, BELDOCS je Dianu Nenadić pozvao da napravi program hrvatskoga dokumentarnog filma koji bi bio posvećen autorkama.

Koliko je srpska kinematografija poznata u svijetu?

Baš i nije, jer ako se i zna za filmove na festivalima ili u bioskopima, sigurno se ne zna za filmsku istoriju jugoslovenskog i srpskog filma. Nnisam imao pojma šta je ‘crni talas’ ali sam je prihvatio jer mi je sve to zvučalo intrigantno i snažno. U svetu znaju za Makavejeva i ništa više: ne znaju ni za Želimira Žilnik, iako je on jedan od najbitnijih autora savremenog filma. Ne znaju ni za moju knjigu o ‘crnom talasu’ pisanu na engleskom pa prevođenu na srpski, posle koje se nije pojavila nijedna knjiga na engleskom o srpskom filmu.

Ima onih koji se bave jugoslovenskim filmom, ali i to su ljudi iz regiona, pa van tog kruga nema toliko znanja, mada je to jedna najzanimljivijih i najboljih istorija u evropskoj kinematografiji. Za nju se premalo zna, iako nema puno zemalja koje mogu da kažu da imaju jednog Makavejeva, Petrovića ili Žilnika. Kad govorimo o mlađim generacijama, ljudi znaju za Đorđevića ili Spasojevića jer su igrali na festivalima, ali ne i više od toga.

Moj grad je ulični Beograd

Zahvaljuju li srpski filmovi i TV-serije svoj regionalni uspjeh i humoru, počesto crnom, kao i živom, neformalnom govoru glumaca?

U Srbiji je dosta humora, ljudi i na teške stvari reaguju crnim humorom. Možda je i to jedan od razloga nastanka ‘crnog talasa’. Kad šetaš gradom, na licima ljudi vidiš nešto teško, ali čim počnu da pričaju, čuješ živopisni jezik i humor. To je Beograd koji poznajem, to je moj grad, ne onaj pozorišni ili službeni nego onaj ulični. Zato i koristim javni prevoz i zalazim u kafiće, jer je tamo Beograd i ljudi sa kojima hoću da se družim.