Rimovana proza, ‘od Borivoja Radakovića’, ‘Što će biti s nama’ zasluživala bi pažnju i da je (samo) stilska vežbanka i tekstualni blef, a nije. U prvom redu zbog atipičnosti ili uismanovskog (Huysmans) à rebours (nasuprot, kontra) srazu ukusa čitalačke većine i izdavača. Potom zbog hude, ali i žilave, sudbine narativne postmoderne u doba drakonskog posta od postmodernog mrsa (od njene učene zamršenosti i Esherovih petlji) i, na kraju ali i pre svega navedenog, zbog vatrometa jezika i karnevalske himne rašivenom Rečniku. To je, na primeru Radakovićevog iskričavog pisma, ujedno himna – ako ne vavilonskoj pometnji jezikâ, onda kakofoničnoj simfoniji hrvatskih dijalekata i južnoslovenskih langues et paroles (standardnih jezika i govora, od pokrajinskih do uličnog slenga), stavljenih u službu futurološke pripovesti satiričkih nakana. Retro gnjavaža i pripovedna pista za uzlete persiflaža i parodične lupinge? Ne, bar za ovog čitaoca.
Krenimo redom, iako red u ovom romanu nije na ceni i liči više na veselo-zloslutni besporedak, i kao karneval i kao pretnja, porinut na put bliske budućnosti urbsa, zvanog Zagreb, koji je u neku ruku, možda levu, metafora za orbis ceo i podzemlja jedan deo. Elem, u podzemlju su Neređeni, čudnovata bića neka, od aliena i čoveka, ovisna od čovečjeg ejakulata, što bi na prevaru, kao varvari novi (koji su ipak neko rešenje – Kavafi), da svetom zagospodare. Eto bajkovitog jezgra u celofanu horora.
No na sceni, s kopna i mora, duvaju drugi vetrovi, žanra i klišeja: ljubavna telenovela prerasta počesto u skremblovani program za odrasle, a petrarkizam smušenog i, razume se, slaboerektivnog profesora postmodernizma Tončija i libidinozno putene Lili biva oplemenjen porno žanrovima public i interracial komunikacije. Dok se na horizontu valja trauma (post)demokratske epohe: može li društvo opstati kao slobodoumna košnica samosvojnih manjina. Radakovićeve manjine ‘zagrebnog života’ regrutovane su iz tri kategorije: etničke i političke te seksualne. Sve vrvi od e-Roma, što žive u sajber čergi na obodu grada, i Srba do anarhista i istopolno-transrodnih duša, što bi da društvenu stigmu sa sebe stružu. Smesa, da prostiš, ko iz Tompsonove pesme i motela ‘Gradiška Stara’. Manjine su međusobno gložne, koliko su ksenofobne u Vijeću Većine, koje deluju pod geslom ‘vjera u Boga i većinska sloga’, željne da manjine pošalju na rafting u tri drinske materine. I eto političke farse u oblandi trubadurske kopulo-versifikacije.
U parodijskim hiper i metatekstualnim naracijama, koje zaokupe pažnju sladokusaca i potonu u mulj sećanja književnih istoričara, kao nekad knjige Predraga Čudića, Miodraga Stanisavljevića, Velimira Ćurgusa Kazimira ili Marije Ivanić, u dvoslojnoj strukturi dominira jedan sloj. Kod Radakovića je fabula krhka i plošna, te naglo prekinuta u trenutku opšteg ršuma i karambola, da bi u prvom planu trijumfovao jezik i njegove govorne forme kroz politizovanu burlesku i zvukovnost teksta. Može se zameriti da nije bilo volje ili potrebe da se dublje promisle ideološki antagonizmi i perspektive društva rascepljenog na primitivno konzervativnu većinu, trajno zakočenu u svojoj evoluciji, i niz manjinskih monada čiji se identiteti drobe i umnožavaju, a međusobne veze kidaju da se nikad ne uspostave zarad opšteg interesa.
Stilski vešta, komponovana kao zvučna fešta, iskusna a spontana, Radakovićeva knjiga predstavlja rostanovski omaž Zagrebu i primer je kako postmoderna, ili ono posle nje a na njenom tragu, može biti politička i duhovita i kako se može uživati u stihu, zabrinut, donekle, za ono što nas čeka.
