Do pola zidova obijene fasade kuća, pred nekima bageri i gomile šuta, ali i građevinskog materijala. Blatnjave ulice i dvorišta od kiše koja je neprestano padala. Slika je to današnje Gunje, osam meseci nakon kobnog 17. maja 2014., kada je ovo i druga sela županjske Posavine poharala vodena stihija.

- Uđite, nemojte se izuvati. Ovaj put smo svuda u prizemlju polepili pločice, ako se opet, nedaj Bože, ponovi zlo, govori 73-godišnji Petar Žegarac, pozivajući goste iz Zajedničkog veća opština koji su na Bogojavljenje, 19. januara doneli poklon - pakete svojim sunarodnicima u Gunji, Rajevom Selu i Račinovcima gde među većinskim muslimanskim i hrvatskim stanovništvom, živi i 60-tak srpskih porodica. Žegarčevi u Gunji žive od 1966. godine gde su doselili iz zapadne Slavonije. Petar je penziju zaradio na železnici, a njegova supruga Marija je kao učiteljica u Osnovnoj školi Gunja provela čitav radni vek. Dok priča o deci: sinu koji je s njima, te ćerki i unuci koje žive u Irskoj, Petru se grlo steže, a na oči naviru suze.

- Mladi napuštaju selo jer ovde nema budućnosti za njih, a mi stari smo osuđeni da ostanemo, kaže Petar. Teško govori i o nesreći koja ih je zadesila prošlogodišnjeg maja. Svako malo zastaje kako bi se sabrao i nastavio.

Mi smo se pokrili s onim što smo dobili od države i sve sami radili, ali još nismo dobili nameštaj. Niko nas nikada nije posetio i pitao da li nam nešto treba – Snežana Sabadoš

- Kad se sve to dogodilo, otišli smo kod rođaka u Vukovar. U Gunju smo se vratili 2. juna. Bilo je strašno. U ovoj prostoriji je bilo 140 cm vode, sve isprevrtano i uništeno. Danima smo prali kuću iznutra i spolja, pokušavali da isperemo fekalije i sva zla koja su se u njoj nakupila. Posle grubog čišćenja ložili smo usred leta peć kako bi isušili zidove, seća se Petar tog mukotrpnog posla.

Onda su usledili pribavljanje dokumentacije, izlasci komisija i procena štete. Za obnovu su od države dobili 70 hiljada kuna što je, smatra Petar, nedovoljno. Trebalo je, kaže, bar tri puta više. Osim toga novac je dobio samo za jednu kuću dok je obnovu drugog objekta u dvorištu morao sam finansirati. Nezadovoljstva ima i kad je reč o raspodeli humanitarne pomoći.

- Ljudi su postali nezasitni, samo su grabili, uzimali i ono što im nije potrebno, priča Petar. Slično govori i Snježana Sabadoš.

- Jedni te isti su dobijali razne vrste pomoći po tri-četiri puta, a drugi nikako. Korupciji nikad kraja. Mi smo se pokrili s onim što smo dobili od države i sve sami radili, ali još nismo dobili nameštaj. Niko nas nikada nije posetio i pitao da li nam nešto treba, priča Snježana koja sa suprugom Predragom živi od 900 kuna njene naknade za bolovanje, budući da se već pet godina bori sa teškom bolešću. Predrag je letos bio zaposlen na javnim radovima, a sada je, iako fakultetski obrazovan, ponovo bez posla. Uprkos svemu, ne gube optimizam.

- Teško je, ali život ide dalje. Hvala Bogu, iz našeg odžaka se dimi. Žao mi je ljudi koji žive u kontejnerima, daje im se i pomaže, ali njima je najpotrebnija kuća, kaže ova 49-godišnjakinja, zahvalivši ZVO-u na pomoći. Ovaj gest nam puno znači. Bio bi nam dovoljan i ovaj pravoslavni kalendar. Nisam nikakav nacionalista, ali nekako čovek drži do svoga, dodaje naša sagovornica. Božo Đokić iz Gunje ostao je doslovce bez ičega. Njegovu kuću preplavilo je 3 metra vode.

- Znaš šta je tri metra?! Nisam ništa izneo, jedino svog mačka po kojeg sam se vratio dok je voda snažno nadirala. Sve drugo je propalo, priča Božo koji se s porodicom smestio u Županji gde je za režije izdvajao 1500 kuna mesečno. U kuću koju mu je obnovila država uselio se 24. decembra, ali nije zadovoljan kvalitetom niti dinamikom obnove. Najviše ga muče neizvesnost i čekanje.

- Nije da nisam zadovoljan, grešio bih, ali ima nedostataka i stalno nekih dorada. Stalno nešto čekamo; ministra, komisije, majstore, ne znam hoće li se ove pukotine sanirati, da li da unosim stvari kada stignu ili ne, ako ih unesem, uništiće se kad se bude popravljalo… Ta neizvesnost ubija. I drvo bi popucalo dosad, a ne čovek. A onda čuješ svakakvih priča, nepravilnosti, kako je neko dobio nešto, a nema na to pravo, priča Božo ističući kako nisu svi jednako stradali.

- Onaj ko je nešto imao taj je na gubitku, a onaj ko je bio na socijali i imao staru kuću sad je u plusu jer će dobiti novu. Meni moje niko nikad ne može nadoknaditi. Imamo sam svašta, vidite kolika je kuća…Koliko sam samo alata imao….Nisam ni ja imao kuhinju od 20 ili 30 hiljada kuna, ali ima ljudi koju su imali, a dobiće kao i svi, onu od 120 cm. Ne može se reći da smo gladni, imamo hrane, ali nedostaju nam stvari, ležaj, plinski šporet, peć, nemamo ni drva. Meni su dosad najviše pomogli članovi motorističkog kluba iz Zagreba koji su mi dali 10 hiljada kuna i na tome im i ovim putem zahvaljujem, govori Božo.

Zajedničko veće opština je u saradnji sa srpskim opštinama na istoku Hrvatske, odmah nakon poplave pokrenulo humanitarnu akciju i otvorilo donatorski račun na koji su institucije, firme i pojednici uplaćivali finansijska sredstva. Najveći deo tih sredstava uplaćen je na žiro-račune Crvenog krsta Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Organizovani su i kamioni humanitarne pomoći, a od preostalog i novca koji su ljudi i dalje uplaćivali, prema odluci Skupštine ZVO-a kupljene su namirnice za poklon-pakete ukupne vrednosti 15 hiljada kuna. Pakate je svojim sunarodnicima, idući od vrata do vrata, uručila delegacija Zajedničkog veća opština na čelu sa predsednikom Draganom Crnogorcem.

- Kada se dogodi ovakva nesreća onda se ljudi ne prepoznaju po nacionalnoj pripadnosti, ali kad prođe određeno vreme, vidi se da svaka zajednica brine o svojim pripadnicima. O našoj zajednici niko nije brinuo, pa čak ni država u meri u kojoj je trebala. Danas smo doneli pakete sa osnovnim kućnim potrepštinama. Videli smo šta im najviše treba te se nadam se da ćemo biti u prilici da im pomognemo i ubuduće’, rekao je Crnogorac.