>

novosti logo

Kultura, Intervjui Kultura, Intervjui

Ibrahim Hadžić Reč koja otključava nevidljivu bravu

Tajna nastanka jedne pesme je zaista tajna. Ne moja, već pesme. Teško je to objasniti. U mom slučaju najčešće je povod jedna jedina reč koja se nameće kao ključ za neku nevidljivu bravu

Kulturni centar Novog Sada objavio je novu knjigu poezije Ibrahima Hadžića (Rožaje, 1944) pod naslovom ‘Duge senke kratkih pesama’. Hadžić od 1965. živi u Beogradu. Napisao je jednu proznu, deset pesničkih i sedam knjiga o gljivama…

Kada neko bude pisao studiju o liku majke u domaćoj poeziji, ‘vaša majka’ sigurno će biti među najoriginalnijim junakinjama. Kako je ta devedesetogodišnjakinja, koja gleda prenos finala Svetskog prvenstva na TV-u i plete, pa ljutito šutne klupko zato što niste postali fudbaler, ušla u ‘Duge senke kratkih pesama’?

Priča o mojoj majci je istinita. To je onaj deo meni drage istine neophodne za stvaralaštvo, koja se ne krije, već ističe u mojim kasnim pesama. Moja majka je stvarna osoba. To je Zada Hadžić. Mi je, njeni sinovi, nismo zvali majko (da sada ne ulazim u te detalje), već po imenu, ali zato je danas celo Rožaje, a i šire, zove Majka-Zada. A tako je zove zato što se pročula po svojim dobročinstvima, po svojim stavovima. Ona je vrlo komunikativna osoba. Kada ode u banju, mesecima se javljaju žene koje su sa njom bile u sobi da pitaju kako je. Javljaju se čak iz Beograda. Ona je puna energije, radoznala je i sada. Pre desetak godina, kada se bila nešto teže razbolela, nazvala me je telefonom i skoro zapovedila: ‘Dođi! Dođi da pričamo.’ Htela je pričom, kao Šeherezada, da pobedi bolest koja se nad njom nadvila. I pobedila je. Iako ima četiri razreda osnovne škole, uz nas, sinove, i ona se ‘školovala’. U spontanim takmičenjima sa unucima, pa i ponekom snahom, pobeđivala ih je u nabrajanju recimo ruskih i domaćih pisaca. Jednom prilikom, po povratku iz stolarske radionice, moj brat svratio je do nje i upitao: ‘Koji je danas dan?’ Majka je na moje zaprepašćenje odgovorila: ‘On se, bogomi, gore u selo izgubio kao Robinzon Kruso, pa ne zna koji je dan.’

Erotsko-ispovedne pesme

Iako u pesmi ‘Senilije’ kažete kako vas je stid od majke, skrenuli bismo vam pažnju da u knjizi nalazimo i Nikol Kidman (Ženu malih usta,/ Usta joj ka kutijica,/ Kako bi kazali u mom zavičaju). Nekoliko strofa dalje budite se pored Naomi Kembel?

Ova i još nekoliko pesama iz zbirke su erotsko-ispovedne. To su pesme kada me starački testosteron odvodi na onu stranu, kada me je stid da javno govorim o tim temama, pa sam taj stid zabašurio senilnošću iliti demencijom, pa ne znam ni šta govorim, ni šta radim. A znam dobro šta govorim. Za to što otpočnem priču o jednoj ličnosti, a završavam drugom jasan je razlog: senilnost. Zaboravio sam zbog koga sam krenuo u ‘poteru’.

Nećemo vas sada pustiti da se izvučete tako lako. Već nekoliko godina/ Iz prikrajka/ Pratim/ Mio lik glumice/ Džulije Roberts.

Da bi se nečija pesma doživela, važno je da počiva na iskrenosti. Što da krijem, meni se dopada glumica Džulija Roberts zbog milog lika. Naravno, nisam jedini, to se čopori i čopori i mladih i starih vuku za njenim likom, naravno, sa nikakvom šansom ni da je vide uživo, a kamoli da sa njom ostvare neku intimnu vezu.

Pesme su izuzetno duhovite. Ukoliko neke od njih nazovemo satiričnim, reč je o satiri koja daleko preskače svaku banalnost i površnost. Kako pisati satiru, a izbeći sve zamke koje ona nosi?

Mislim da se duhovitost, kao i sve drugo u dobroj pesmi, skriva u iskrenosti, u samoironiji. To su ključevi za uspeh satirične pesme; da ta satira ne bude banalna ili, kako još kazaste, površna.

Na 24. stranici učini vam se da u izlogu knjižare, kao u ogledalu, vidite Miodraga Stanisavljevića. Čini se da je Stanisavljević važan lik u vašoj novoj knjizi?

Priča o Miši Stanisavljeviću nije ni počela, a kamoli završena. On nije samo važan lik u mojoj poslednjoj knjizi, već je važan i u mom životu. Bio je izuzetna pesnička ličnost. Dugo godina je bio moj prijatelj sa povremenim ‘neprijateljstvima’. Naime, u nekoliko navrata bavili smo se istim hobijima. U to vreme smo bili nerazdvojni. A onda bi neki takmičarski duh bacio kosku između nas, pa je prijateljstvo postajalo ‘neprijateljstvo’. Mišu volim kao pesnika i nisam sebe štedeo a da ga ne pomenem kao književnog junaka. Između ostalog, priredio sam knjigu ‘Sećanja’ o njemu.

Saveti pesnicima

‘Pesma posvećena Guglu’ ne nastaje ni u šumi, ni u gradskoj vrevi, već na internetu. Da li biste nam opisali kako pišete?

Tajna nastanka jedne pesme je zaista tajna. Ne moja, već pesme. Teško je to objasniti. U mom slučaju najčešće je povod jedna jedina reč koja ima veze sa nekim doživljajem, spoljnjim ili unutrašnjim. I ta jedna jedina reč nameće se kao ključ za neku nevidljivu bravu. Ja ne znam unapred da li će taj ključ otključati bravu, koliko će se mučiti, koliko će proizvesti klok-klok zvukova, da li će se držati početnog impulsa. E, kada je sve već stavljeno na papir (danas ekran), vidim šta sam učinio. Inače, pišem vrlo brzo, munjevito, da mi misli ne pobegnu. Posle pisanja, pesmu doterujem, glancam. S obzirom na to da ne pišem ili vrlo retko pišem rimovane pesme, pažnju posvećujem rečima, ritmu, cezuri. Kompjuteri su genijalan izum za prozne pisce, za pesnike i jesu i nisu. Pesmu od pet stihova lako ćete napisati i rukom.

Zašto ispod svake pesme beležite tačan dan, mesec i godinu kada su stihovi nastali?

Nisam to činio u nekoliko mojih prvih pesničkih knjiga. Te pesme su vanvremene. To su mahom bile lirske pesme kojima ne treba nikakav datum. Ali kada sam počeo da pišem pesme koje su pretendovale da budu slike iz života ili odraz mojih teških osećanja, da bi se prepoznale u vremenu bio im je potreban datum. One su svojevrstan dokument. Recimo, napisao sam pesmu ‘Rodoljubiva uspavanka’ u kojoj upozoravam sina-detence na zle ljude koji se primiču njegovoj kolevci. Skrećem mu pažnju na moguću nesreću koja ga može zadesiti zato što je inoverac, što ne pripada većinskom narodu i sl. Takva pesma mora da ima datum nastanka. Takva pesma, bez datuma, ne bi imala i dokumentarističku težinu.

Žale vam se pesnici u pesmi ‘Teško je pisati poeziju’: jedan je dobio bruh, drugi šuljeve, treći proširene vene. A šta da kažem ja,/ Ja koji sam imao infarkt:/ Teško je pisati poeziju,/ I bio sam na granici smrti/ Kao što je ponekada suglasnik r/ Na granici da bude samoglasnik. Kakav biste savet dali mladom pesniku?

Ovo šaljivo pišem da bih onima koji misle da je lako pisati pesme kazao da je obrnuto. Teško je pisati pesme iz raznoraznih razloga. Ja bih više želeo da uputim savete starijim nego mladim pesnicima. Mladi moraju, i treba, u svemu da se oprobaju. Čak da probaju da napišu nekoliko pesama po toku svesti. Neka im početna reč bude slučajno izabrana ili ubodena olovkom u novinu. Neka oko te reči ispretu gnezdo. A starim pesnicima bih poručio: Pišite onako kako biste želeli, a ne onako kako morate zbog stida ili straha.

1/1