>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Jauß i Fujifilm

Stane Kelter kraj tamne ploče na zemlji, na kojoj piše Jaußovo ime i prezime, pogledam u podnožje one skulpture, nema na njoj one pločice sa imenom umjetnice. Zavučem ruku u džep svoje jakne, da izvadim fotoaparat, kad aparata – nema! Drugi džep, pa opet prvi, pa unutrašnji, nema!

Namjera da u ovom broju objavim zapis o još jednom stanaru zamka u Gottliebenu morala je biti promijenjena zbog zatvaranja kruga od čudnih događaja, koji će biti ispričani što kraće. A namjeravani tekst o stanaru zamka doći će sedam dana kasnije. Ako demon po imenu Sutra ne odredi drukčije.

Dakle, budući da se nalazim u Gottliebenu, na dva kilometra od Konstanza, zamolio sam pjesnika Jochena Keltera, koji živi u Ermatingenu, na pet kilometara od Gottliebena, da jedan dan odemo na groblje u Litzelstetten, na grob njegovu profesoru i mentoru po imenu Hans Robert Jauß. Jer hoću da načinim fotografiju doktora Keltera na grobu njegova mentora Jaußa. Šta, opet da me slikaš, pa slikao si me prije koju godinu na tom grobu tim istim aparatom, halo, obrecnuo se. Jesam, slikao sam te, ali su mi se te slike izbrisale, tražio sam ih svuda, nema ih, nestale, jedino one su nestale, sve druge su sačuvane, ali te s groblja u Litzelstettenu kao da su isparile ili potonule. Kelter je pristao, a lice mu se bunilo.

Litzelstetten je predgrađe grada Konstanza, i u njemu se nalaze dva groblja, jedno staro i ‘neaktivno’, a drugo je novo i ‘aktivno’, u njemu je pokopan i poneki univerzitetski profesor. Litzelstetten je narod prozvao ‘profesorsko selo’, jer je univerzitet blizu. U tom novom groblju ukopan je i profesor Hans Robert Jauß.

Jauß nije nepoznato ime u jugoslavenskoj kulturi. Njegovu knjigu ‘Estetika recepcije’ objavio je Nolit prije ravno 40 godina i ondašnja naša humanistička profesorska zajednica te ondašnja naša studentarija ju je i čitala i držala pod jastukom, a poneko bi je znao ukrasti u knjižari. Jaußova teza o povijesti književnosti kao provokaciji bila je za mnoge privlačno osvježenje u moru dosadnih naratoloških teoretiziranja i estetiziranja, dekonstrukcija i čega sve ne. Knjiga je izgledala lijepo, a prevod je jedan od podviga naše drage Drinke Gojković.

Šest godina nakon što je Jaußova knjiga objavljena, upoznao sam Jochena Keltera, u Beogradu. Došao je na Oktobarske susrete pisaca. Upoznao nas je, u Francuskoj 7, neko oko Ivana Ivanjija, tadašnjeg sekretara saveza pisaca Jugoslavije. Taj me neko pri tom upoznavanju i upitao, bih li preveo dvije Kelterove pjesme za večernje čitanje u Kolarcu. Datum je bio 20. oktobar. Otada sam s Kelterom u dopisivanju i telefoniranju, s prekidima, kako se to kaže, dužim i kraćim. Tada, ili malo kasnije, saznao sam da je Kelter i doktor filologije i da mu je mentor za doktorat bio Jauß.

Za života Jaußova šuškalo se kako je on bio u SS jedinicama, ali se to šuškalo i o mnogim drugima, pa se nije išlo dublje u istrage. No se pokazalo i dokazalo da je Hans Robert Jauß za vrijeme Drugog svjetskog rata bio visoki zapovjednik u SS jedinicama i da je od Hitlera dobio dva visoka odlikovanja, zlatni i gvozdeni krst. Strašne zločine su počinili esesovci pod Jaußom u jesen 1943, i to kod nas, između Krapine i Zaboka! O tim zločinima je mjerodavno pisao i Filip Škiljan. Kad sam pročitao i nekoliko podrobnih njemačkih istraživanja o ‘slučaju Jauß’, zamolio sam Keltera da me odvede na njegov grob. Znao sam da to Kelteru nije lagodna stvar, ali je on bez riječi otpora došao autom po mene pa smo otišli na groblje u profesorskom selu, i našli grob Hansa Roberta Jaußa. To je bilo maja 2014. Čudnovata nadgrobna skulptura rad je njegove kćeri. U podnožju je stajala pločica, na njoj je bila utisnuta web-stranica kiparke. Načinio sam nekoliko Jochenovih slika svojim prvim i najprvim fotoaparatom. To je bio Fujifilm FinePix V10, kupio sam ga u San Franciscu, krajem jula 2007. Bio je jako skup, ali smo se udružili pjesnikinja Carmen Yañez, njen sin Lenjin i ja, te smo zajednički kupili elektronske robe za preko 500 dolara i dobili na tu svotu veliki popust.

I dođe, dakle, nakon četiri i po godine, Jochen opet po mene, i opet krenemo njegovim autom u Litzelstetten, da opet slikam pjesnika na grobu profesora koji je zatajio svoju nacističku prošlost. I opet prođemo kroz Konstanz i dođemo u Litzelstetten, do profesorskog groblja. Nađemo opet Jaußov grob, nije ga teško naći, profesora je malo, pa je i grobova malo. Stani ovdje, Jochenu Keltere, zar opet, gorkošaldžijski se pobuni Kelter. Opet stani, moraš, kad moraš onda moraš. Jer su slike nestale. I stane Kelter kraj tamne ploče na zemlji, na kojoj piše Jaußovo ime i prezime, pogledam u podnožje one skulpture, nema na njoj one pločice sa imenom umjetnice. Zavučem ruku u džep svoje jakne, da izvadim fotoaparat, kad aparata – nema! Drugi džep, pa opet prvi, pa unutrašnji, nema! Vratimo se do auta, možda je ispao u autu. Nije! Oko auta gledamo, nije ni tu. Vratim se do raskršća od kojega smo došli, nema ga, pa ga nema! Nakon deset minuta šutnje, kaže Kelter da ga slikam mobilnim telefonom. I uspije mi to, nekoliko puta. I stavim telefon u jaknu, i dobro zatvorim džep. Ta ljetna jakna je bila na meni i onda u San Franciscu, a džep na njoj je bio prvi u koji sam stavio fotoaparat, prvi i najprvi da se zvao mojim.

Zamolim Jochena da me odveze do univerzitetske biblioteke, ona je blizu, i da se on onda može osjećati slobodnim od mojih prohtjeva. Tako i bude, on ode natrag za Ermatingen, a ja siđem u podzemne prostorije velike biblioteke. Krenem da, prema spisku koji sam pripremio, tražim knjigu po knjigu, ali misao ide na fotoaparat. Što više vrijeme prolazi, sve više me robi ta misao. To me već izluđuje, na stranu što me i jako čudi, jer se ne vežem za takve stvari. A ovom spravom i ne vladam valjano, jedva da znam njom i rukovati.

Očito sam pao na fotoaparatu.

Valjda zato što sam njime slikao svoje rođake, brda u rodnom kraju, društva za stolom u Starom Gradu ljeti. Bilo je i čudesnih prizora, kao andaluzijske procesije, vodene ptice na Gvadalkiviru, Mezquita u Cordobi. I svoju djecu sam njime slikao, i životnu drugaricu Sanju na Misenskom rtu sa morem i Vezuvom u pozadini. Njime sam slikao i loptu svih mojih lopta, onu kojom je igrana utakmica Reala i Madrida i Partizana iz Beograda, 11. maja 1966. Ta se lopta nalazila na jednoj tacni što je stajala na termoakumulacionoj peći sudije te utakmice Rudolfa Kreitleina, u kući njegovoj, u Degerlochu, predgrađu Stuttgarta. Tim aparatom je Kreitleinova supruga Anneliese slikala i mene s njenim mužem. Njime sam slikao i svoju kćer Alju na grobu Grka Zorbe u Skopju. I sliku groba moga dobrog brata Jakupa načinio je taj aparat.

I tako dalje, kao da mi je još neko umro. Dođem uveče natrag u Gottlieben, umoran, legnem, ali mi FinePix ne da da zaspim. Odlučim da nabavim takav isti. Ako ne mogu onaj, mogu takav! No kako da nabavim isti, kad je takva konfiguracija sada već davno prevaziđena, a vjerovatnoća da ga nađem polovnog konvergira nuli? Ustanem, krenem da tražim po internetu. Ima baterija i punjača za FinePix V10, ali samoga aparata nigdje. Nakon dva dana potrage, nađem jedan jedini na prodaju na cijelom internetu. I gdje? U Zemunu, tamo blizu Galenike. Tamo gdje sam stanovao jedanaest godina. Javim se čovjeku koji ga nudi. U oglasu piše, kao nov. Kažem mu da ću u Beograd doći 20. oktobra i zamolim ga da aparat drugome ne prodaje. Neću, kaže. I kaže da mu se javim kad budem stigao u Beograd.

I ja mu se javim, dana 21. oktobra. Toga dana doputovao je u Beograd i Jochen Kelter, radi dvije književne večeri, jedne u Novom Sadu, druge u Beogradu. Smjestili smo se u hotel u Francuskoj ulici, zgrada do one u kojoj smo se i upoznali. U devet uveče, u hotel je došao Mišo L, i donio Fujifilm FinePix V10, isti kao onaj moj nestali. Na računu uz aparat bio je datum kupovine, 2007, dva mjeseca ‘mlađi’ od moga izgubljenog. Kelter, koji je u Francusku ulicu došao ravno 34 godine nakon prvoga dolaska, bio je prisutan kad je primopredaja aparata izvršena. Na licu mjesta, Mišo je čuo priču o aparatu nestalom na groblju. Mišo je zubar, kaže da je aparat koristila njegova sestra Marina, a da sad je nabavila bolji, te zato prodaje ovaj.

Meni bolji ne treba, da mogu, nabavio bih sad i ljuto pašče, da mi čuva ovaj.

1/2