>

novosti logo

Kolumne Kolumne

Kazna za incest

‘Cio ovaj musibet, ova teška rednja usred ljeta nije to tek tako palo na Pazar, pa iz njega pošlo uz rijeke i uz potoke. To je i kazna od Boga. Pazar, ka i svaki grad, ima grehota i grehota, ali i sela imaju grehota. Znaš koliko se muslimana po selima od Pazara naovamo oženilo četvrtom bratučedom, a koliko trećom, pa drugom’

Pod jednom smrčom na Maloj ravni, dvadesetak metara od nekadašnje granice Osmanskog carstva i Srbije, naiđoh neki dan na petoro Gudževića. Oni odavno žive u Pazaru, a napuštene i puste kuće su im još u Grabu. Oni se na planinski proplanak dovezu radije asfaltnim putem, nego što bi se makadamom popeli u selo koje su napustili. Kad dođu, provedu dan pod smrčama, a čim sunce zađe iza Sjenice, krenu u Pazar. Gudževići su uvijek bolje povezivali početak s krajem nego kraj s krajem.

Priđem im, dva metra rastojanja, nema rukovanja, ne znam kad sam se posljednji put s nekim rukovao. E baš fino što si izišao, taman smo pobrojali ko je sve umro po selima od Pazara naovamo. I tu se jedan od rođaka, neću ga imenovati e zbog priče koja se razvila, dade u razgovor sa mnom:

- A pamtiš li ti Arsenija Biorca?

- Pamtim Arsenija, dobro ga pamtim.

- E po čemu ga najviše pamtiš?

- Najviše po brkovima i po ovnovima.

- E kako po ovnovima?

- Pa znaš i sam kako: Arsenije je držao dosta ovaca, a za rasplod je uzimao uvijek ovna praza iz drugog stada, iz što dalje daljine. I pričalo se, i znalo se da su njegova jagnjad bila najbolja. I najljepša su bila, njegovoj jagnjadi nije nadaleko imalo ravne jagnjadi.

- E mi maločas, pošto smo pobrojali ko je sve, po selima odavle pa niz potoke i niz rijeku našu Ljucku, umro juče i prekjuče od ovoga virusa, spomenusmo Arsenija Biorca iz Luka, dolje ispod Graba. I setismo se kako je Arsenije bio pobožniji sa stokom no što su neki naši muslimani sa ljudima.

- Kako to, rode moj?

- Evo kako. Cio ovaj musibet, ova teška rednja usred ljeta nije to tek tako palo na Pazar, pa iz njega pošlo uz rijeke i uz potoke. To je i kazna od Boga. Pazar, ka i svaki grad, ima grehota i grehota, ali i sela imaju grehota. Znaš koliko se muslimana po selima od Pazara naovamo oženilo četvrtom bratučedom, a koliko trećom, pa drugom.

- Znam, rode moj, da je toga bilo i bivalo, ali moraš priznati da je sve to ipak jako rijetko. Ipak, ipak. Ima toga i u drugim vjerskim zajednicama.

- Nije da nema u drugim zajednicama, ali evo ja znam za tri najgora slučaja u našoj muslimanskoj zajednici, a to su sklapanja braka između prvih bratučeda, ili, kako tamo kod tebe u Hrvatsku kažu, između prvih rođaka. Čuo si i znaš za njih i ti, no ti njitriš u one tvoje knjige, pa si možda zaturio kolike su to grehote.

- Zaturio sam. No mi, rode, pripovijedaj, neka iz tvojih usta sve teče u moje uši.

- Sva tri slučaja su se desila iste godine. One godine kad su bile studentske demonstracije u Beogradu, kad je ono Tito umirio studente. To pamtim dobro, jer sam se te godine oženio i ja, a iz Graba su se te godine oženila još trojica, da ti kažem i imena, znaš ih dobro i predobro.

- Znam ih, ali nijedan se od njih nije oženio svojtom.

- Nije, što nije, nije. Ali ima ko se jes. Nije to daleko od Graba, čim pođeš niz rijeku Ljucku. Prvo se i najprvo oženio Bejto, i to se oženio amidžinom šćerkom. Znao si Bejtova oca i Bejtova amidžu si znao. Bejtov otac je imao četiri sina, a Bejtov amidža je imao četiri šćeri. I Bejtov otac pokloni svome bratu jednoga sina, da ima i on sina, pokloni mu svoga najmlađega, a to je bio Bejto. I Bejto raste sa svojim bratučedama, raste i poraste i on i bratučede mu. Tri od tih stasalih bratučeda se poudaju, pa onda Bejtov amidža i amidžinica umru, što od bolesti što od starosti, te ostane Bejto sa svojom bratučedom. Dan po dan, mesec po mesec, među Bejtom i bratučedom, znaš i nju i njega, njojzi je ime Bejta, desi se šta ne valja da se desi: zaljubi se jedno u drugo. Tajili i krili oni svoje hajanje, sve dok Bejti od toga hajanja nije porastao trbuh. E kad joj se trbuh više nije mogao sakriti, ode Bejto do matičara našeg Avrama, i matičar Avram kaže da Bejta ne može sklopiti brak sa Bejtom, jer su njih dvoje bliski srodnici, a zakon to zabranjuje. I kaže mu neka ode u Pazar, i neka u Pazaru, da li od opštine ili od SUP-a, traži ili moli za dozvolu da se oženi, pa ako mu u Pazaru dadnu dozvolu, e neka se i ženi i svadbuje. I otišao Bejto u Pazar, i u SUP došao, i tamo rekao da hoće da se oženi tom i tom, i da ta i ta hoće da se uda za njega. I pravnik, ili već tamo neki nadležni, dobro propitao Bejta, pa pogledao izvode iz matične knjige rođenih njegov i izvod njegove mlade, pa mu rekao da to neće ići, jer je to nezakonito. I Bejto tu slagao: rekao kako muslimanska vera to dopušta, pa moli da mu i opština ili SUP to dopusti. To slušao neki milicajac, koji se zatekao u kancelariji kod toga pravnika, pa rekao, e Bejto, ja se popišam na tu veru koja to dopušta. Bejto se obrecnuo na njega, pobunio se što ga milicajac vrijeđa na verskoj osnovi, posle se saznalo da je milicajcu bilo ime Nazim. Ne znam jesu li Bejto i Bejta dobili dozvolu da se uzmu, ali znam da se pričalo kako je Bejta u mahnitilu da se uda za Bejta čak proširila glas da joj Bejto nije nikakav rod, već da je on kopile, da Bejtov otac nije njoj amidža, no joj je ni-rod-ni-pomozi-bog. Ne znam potanko kako se to sve razvilo, ni da li su sklopili brak, ali se uzeli jesu, i otišli su bili u inostranstvo. Ova braća Bejtova što su se poženili i sestre Bejtine što su se poudale ka što je Bog ostavio da se ženi i udaje, jako su patili što su se Bejto i Bejta uzeli, i ja mislim da će ih ta patnja pratiti cio vijek, dok im se na obraz ne naspe zemlja.

A drugi slučaj, mora da znaš i njih dvoje. Znaš Numana i Umu. Bili su prvi bratučedi, on sin od brata, ona šćer od sestre, pa su od bratučeda postali muž i žena. Kad se Numan oženio Umom, otac je prokleo sina Numana, i za oca sin Numan više nije postojao. Neki kažu da sina jes prokleo, ali da se posle dosta godina mučenja pomirio sa sudbinom. A mi ti svašta zovemo sudbinom. Ti si oca Numanova dobro znao, išao si mu i u prodavnicu, kad si đak bio. Mučio se taj otac, znam da dugo nije pričao sa sinom, možda ni njegov brat sa šćerkom, a ne znam kako se to završilo, ni da li se završilo ne znam, možda još traje. Ako traje, onda traje više no upola manje, jer su odavno umrli i Numanovi i Umini roditelji.

Treći slučaj je još dalje dolje, isto niz našu rijeku Ljucku. Tamo se sin jednoga Smaila oženio šćerkom Smailova brata. To je bilo u kasnu jesen te godine šeset i osme. Tada su radnici još tragali za rudom urana u našem Kozniku, još se pričalo da Tito hoće da napravi atomsku bombu. Ženidba sina bratučedom slomila je oca Smaila, posve se izgubio, prestao da razgovara, pričalo se da su ga najprije izdale uši, pa je dosta obnevideo, a po selu i po gradu hodio je zasramljen. Smail je bio viđen, poštovan, čoek starinski, i nije mogao da podnese nikako to što je učinio njegov sin.

E sad: za ova dva druga braka ne znam, a iz onoga prvoga rodila su se dva sina i jedna šćer, ne znaš koje je dijete ljepše. A ne znaš ni koje je od kojega pametnije. I poštenije. Priča se da je grehota oženiti se svojtom, hodže su govorile da između supružnika mora biti barem sedam koljena srodstva udaljenosti, zna se da bračna zajednica bližih srodnika može biti opasna po potomstvo, jer se u takvim brakovima znaju rađati deca sa raznim bolestima i raznim čudima. A Božije davanje je dalo da su se iz Bejtova i Bejtina braka rodila dva ljepotana i jedna ljepotica, i po liku i po pameti, ravna im nema. Ka da je Bejtu i Bejta sastavio Arsenije Biorac! A Bog nije kaznio ni Bejta ni Bejtu, nije ni njihnu decu, a nas, vala, kažnjava.

Potražite novi broj tjednika Novosti od petka na kioscima. Informacije o pretplati pronađite ovdje.
1/2