Matijevićev šesti roman, donekle petparačkog naslova, na ovogodišnjoj NIN-ovoj tomboli odigrao je sasvim običnu rolu, autsajdersku, iako znam bar dvoje ozbiljnih (profi) čitalaca kojima je ‘Susret’ obeležio sezonu. Izneću dve važne napomene za ovog čačanskog pisca u najproduktivinijem dobu (50-e godine života): jedan je od retkih pisaca zbog čijeg opusa književnost iz provincije nije isto što i provincijalna književnost i koji decenijama dosledno razvija svoju poetiku izraslu na zasadima postmoderne 90-ih a unutar koje udarnički združeno nastupaju ‘fantastika’, ‘humor’ i ‘erotika’. Što, zapravo, deluje kao nema-greške dobitna kombinacija, pa ovaj pisac posle NIN-ove nagrade, dobijene još 2003. za ‘hermetični’ auto- i metatekastualni roman ‘Pisac izdaleka’, poslednjih godina u Srbiji nosi šnjur književnih nagrada glasovitih imena i minornog značaja.
No, kao da je ‘Susretom pod neobičnim okolnostima’ Matijević konačno odustao od ozbiljnih geostrateških pregnuća svoje druge faze, pa se imaginativno skutrio kraj domaćeg ognjišta i unutar kamernog prostora, da bi se izoštrene rečenice a epskog zahvata posvetio jednom danu, ali ne Ivana Denisoviča ili Ivana Iljiča, ili tako nekog, već Ane Žeželj, u čiji će život iznenada i ničim izazvano ušetati Den Braun sa svojim legijama demona i jednim prognanim anđelom, sa krilima koja Anu Žeželj zbog njihove sivkaste boje podsećaju više na krila ćurke nego na ona kanonska, krila guščje beline. Ana Žeželj je vremešna starica neugaslog libida koji se ispoljava, ipak, kao sećanje i neostvarivi poriv, narušenog zdravlja i autodestruktivnog hedonizma glede alkohola i cigareta i upravo će njen neugledni dom postati poprište te epske bitke hordi zla (nisu iz Sarajeva) i jadnog anđelka Milinka Južnog koji je, iako bespolan, manuelno zgrešio u Krajovi, pa mora odlukom nebeskog tribunala da ispašta određeno vreme lišen svojih nezanemarivih, ali uglavnom trapavo korištenih moći (ovo zvuči kao opis delovanja ruske vojne sile). Ipak, veći deo romana Ana Žeželj se preganja sa svojom komšinicom Bosom ili ćerkom Milenom, koja je silom vuče kod doktora ili joj brani da puši i pije, a sve vreme čekajući da joj se javi, telefonom, fiksnim/stabilnim, stara i nikad prežaljena ljubav, Marjan Vergović.
Znam, kao spojler siže Matijevićevog romana deluje, ako ne glupo, a ono infantilno, ali nije, bar nije sasvim. Roman ne beži od trivijalnog, naprotiv, trivijalno je njegov materijal, klupko vune koju autor vešto i sa guštom ispreda, bez digresija, bez mnogo sporednih zapleta i sa obaveznim dijaloškim doskočicama i lascivnim aluzijama te ponekim meta-iskliznućem iz pripovedne fikcije. I, ne kažem, drži to bure (romana) vodu, dok majstori (čitaoci) ne odu: i kao dečji roman za odrasle, i kao benigni multižanrovski koktel tinejdž sitkoma o silama nebeskim i o porodičnim trakalicama itd. Ali, i u tome bi bila specifičnost i vrednost ‘Susreta pod neobičnim okolnostima’, to je i roman o staračkoj demenciji i izolovanosti preko koje je prebačen plašt komike i nadnaravnog, tako da taj prepoznatljiv narativ gubi svoj melodramski i tragički potencijal i postaje lepršava verbalna igra, koja ipak čuva tragove svog neveselog porekla.
Mogao je Matijević produžiti taj neobični dan Ane Žeželj, umnožiti epizode i sporedne likove, ali srećom nije, kao što jeste iskoračio ka hepi endu, učinivši da Ana Žeželj makar u snu, odlebdevši iz svog lokalnog miljea, u beogradskom tramvaju sretne svog Marjana, ostarelog i dementnog. Takođe, anđeo Milinko je srećno izbegao demonsku opsadu a Ana Žeželj može uz do vrha napunjenu čašicu lozove rakije da sačeka dalji okretaj zavrtnja svoje egzistencije.
Ne bih da kao Desanka Maksimović zavapim: pomilovanje tražim, care (čitaoče). Nema potrebe za tim, Matijevićev roman je taman takav kakav bi trebalo da bude: nepretenciozan u carstvu trivijalnog, šaljakav i mek kao mehka bosanska rakija, popodnevna razbibriga, biznis ali fer, ništa posebno, ali ne i posebno ništa, tako nekako i sve tako… Baš kakva je i (najbolja) savremena srpska proza.
