>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Američki udari

Semezdin Mehmedinović: ‘Me’med, crvena bandana i pahuljica’ (Fraktura, Zagreb, 2017): Autor je skenirao atom vlastite porodice u Americi kao u još uvek stranom okruženju za njega

Za razliku od prethodne dve ekstrovertne knjige (proze i crteža) Semezdina Mehmedinovića, treća američka knjiga je skoro sasvim privatna (porodična) i poseduje znatno manje crteža. Iza kabastog naslova sledi trodelna povest, sastavljena iz fragmenata kao i ranije i fokusirana na naratora, njegovog sina i na naratorovu suprugu. Delovi naslova predstavljaju u isto vreme naslove poglavlja, ali i svojevrsni nadimak likova, koji su stvarne ličnosti. Mehmedinović, trajno inficiran estetskom autonomijom literature, veruje da se književnim ‘opisom’ ‘život pretvara u fikciju’. Za svaku dokumentarnost važno je pitanje istinitosti, da li se desilo ono o čemu se piše i da li se desilo upravo na opisani način; za svaku fikciju pitanje takve istinitosti je irelevantno. Mehmedinovićeva ilustrovana proza se nalazi negde između: između dokumentarnih tekstova koji baštine formu dnevnika i invokaciju epistole, jezgrovite esejističke proze i poetskih zapisa o intimi.

Prva i treća celina knjige povezane su udarom: srčanim, koji doživljava narator i moždanim, njegova supruga. O prvom smo već čitali u ‘Autoportretu s torbom’, saznavši da je infarkt uslovio naratorovu sklonost ka crtanju, dok je moždani udar doveo do delimičnog gubitka pamćenja njegove supruge. Fenomen memorije ili pamćenja je crvena nit knjige. I njen drugi deo, pismo sinu, napisan je kao evokacija zajedničkog road tripa sina i oca po Arizoni, na kom putovanju je otac, reklo bi se, pravio društvo sinu koji je poslovno snimao različite pejzaže i prizore. Naratoru nimalo ne smeta da piše pismo sinu o putovanju na kome je sin učestvovao, ne toliko da bi mu ponudio svoju percepciju zajedničkog iskustva ili čitaocu razotkrio različite aspekte odnosa otac-sin, koliko da zajedničko prošlo vreme učini njihovom trajnom svojinom kroz zabeleženu evokaciju. Asocijativni princip često vezuje fragmente, kao i kontrastiranje bar tri perioda, sarajevskog, sveže egzilantskog iz 1990-ih i aktuelnog, što takođe svedoči o proticanju vremena i aktivnom sećanju kao osnovnom stubu egzistencije i literature. Tematizovanje bolesti, povezane sa mogućom bliskošću smrti, odnosno sa nepovratnom ozbiljnošću posledica, naporedo sa intimnom perspektivom, omogućava da pripovedni tekst koketira sa sentimentalnošću. Ona ne prelazi u patetiku, sem u momentima kad se narator direktno obrati sinu ili navede da je cilj ‘pisma’ da sina liši tereta očinskog tutorstva.

Dok je u ‘Autoportretu s torbom’ i ‘Knjizi prozora’ sklapao mozaik svakodnevnih američkih prizora, koji neretko postaju neobični ili sugerišu začudnost svoje prirode, ovde je Semezdin Mehmedinović skenirao atom vlastite porodice u Americi kao u još uvek stranom okruženju za njega. Duhovita i komična u isti mah je naratorova osetljivost prema otporu koji prema njemu kao belcu ispoljavaju pripadnici ugnjetavanih rasa, jer se kao stranac oseća isto kao i oni, neželjen i izložen pritisku.

Ponavljanja u odnosu na prethodne dve knjige, tematska, poetička, senzibilitetska, bila su izgleda neizbežna, pa se stiče utisak kao da u knjizi ‘Me’med, crvena bandana i pahuljica’ čitamo tu istu samo rearanžiranu, recikliranu prozu, sa promenjenim ili drugačije izoštrenim fokusima. To ne znači da je ova knjiga suvišna ili izlišna. Mehmedinović je odavno osvojio čitaoce svojom nepretencioznom iskrenošću, pažljivim posmatračkim darom i melanholijom u kojoj su pomešani vezanost za i pasivni otpor prema prošlosti i sadašnjosti. Posle ove knjige ostajemo na istom sa autorom. Za autora stoji pitanje kuda će dalje sa ovom prozom hodajućih pogleda, nacrtanih prizora i privatnih sećanja.

1/1