Roman prvenac Marinka Vorgića ‘Još ne sviće’ u sebi uvezuje sada već jake tradicije savremene crnogorske proze. U njihovoj osnovi stoji roman detekcije (krimić i noar, koji u slučaju Aleksandra Bečanovića postaje podžanr lezbo vampirske proze), obavezno zasut obiljem društvenih komentara (hvala Nikolaidisovom ‘Mimesisu’ kao začetniku ‘žanra’). Treći sastojak čini satirična groteska koja služi kao okvir savremene tranzicione panorame u Crnoj Gori (hvala ‘Privatnoj galeriji’ Balše Brkovića). Četvrti, najmanje vidljiv, jer se često stapa sa društvenom kritikom, jeste distopija, jasno vidljiva u ‘Calypsu’ Ognjena Spahića. ‘Peti element’ (takoreći ‘vizantijsko plavo’) Vorgićeve proze je dat u jeziku naracije. To je erotska eksplicitnost koja prelazi u naglašenu bizarnost, što je novija tradicija koju ‘promoviše’ proza Stefana Boškovića, težeći da bude provokativna.
Ali, kako nas sama dela uveravaju, skandal i kritika nemogući su u Crnoj Gori, u kontekstu postmoderne simulacije u kome se stvari menjaju da se ništa suštinski ne bi promenilo. Sistem velikodušno u sebe uvlači svoje beskompromisne kritičare i skandal-majstore, negujući ih kao dvorske pisce, ali i držeći ih podalje od državnih nagrada koje su rezervisane za režimske operativce u kulturi i njihove regionalne prijatelje.
Neurotična frustracija dominira i u romanu, ponajviše političkom trileru, Marinka Vorgića ‘Još ne sviće’, čiji nominalno glavni lik, novinar Luka, nema ni tu privilegiju poput naratora ‘Auschwitz caféa’ Dragana Radulovića, da se radikalno otuđi od ljudi i poistoveti sa psom, već je prisiljen da služi kao pasivno sredstvo u ostvarenju tuđih planova. I kao da se crnogorski pisci međusobno nadmeću ko će podastrti crnju i goru sliku sveta, kandidujući se za nagradu ‘Kormak Makarti’. Lako se kod Vorgića slamaju likovi koji drže do principa, i inače malobrojni a rano potrošeni, svedeni na opozicioni dekor ili, ako zatreba, na pudle formalnih i neformalnih centara moći. I jedini lik koji odbija da ‘peva u horu’, Paolo, autovani gej sa instinktom performans umetnika, deluje jalovo i kontraproduktivno. Ovaj ipak notorni mizanscen, po kome zlehudo glavinjaju naši filipi latinoviczi, inovira upotreba tzv. faustovskog motiva. To nije ugovor sa nekim od častohlepnih marginalaca zapečaćen krvlju unapred poraženog, već nastojanje najvećeg tajkuna i bivšeg kriminalca da od partnera izvršne vlasti postane njena siva eminencija, izgleda vođen i nekom mrvom filantropije. U fasadnoj demokratiji on je uveren da progres pre može da obezbedi efikasni autokrata nego korumpirana oligarhija kojoj je ionako glavna briga da zarad ostanka na vlasti lažira i pokrade izbore.
Naracija nije podređena nekom od likova pa u romanu deluje samostalno, skoro kao zaseban entitet, i kvantitetom svoje polemičke razigranosti i leksičke slojevitosti potiskuje u drugi plan ostale segmente proznog teksta. Pripovedna dramaturgija romana je krhka, likovi nedovoljno iskorišćeni i prebrzo odbačeni, krupni obrti neadekvatno pripremljeni tako da je izgubljeno ono što je primarno za žanrovsko pismo: atmosfera napetosti koja mami čitalačku pažnju i daje osoben štimung. Da li zato što je prvenac jednog publiciste i kritičara ili zbog dugog pisanja, u romanu ‘Još ne sviće’ oseća se napor da se što više zahvati, objasni i izvrgne ruglu i osudi, pa se u njegovoj strukturi sudara nekoliko zapleta, svaki sa svojim glavnim protagonistom: intelektualac autsajder – zgađeni posmatrač s raskrsnice; preobraženi kriminalac popravljač društva, ordija tranzicionih medijskih prevrtača, korumpirani evropski izaslanik kao vešti plivač u mutnom, anonimni predstavnici međunarodne finansijske elite koja povlači konce na periferiji svetskog kapitalizma itd.
Uprkos svojoj pretencioznosti, dominaciji komentara nad pripovedanjem i prepoznatljivim čvorištima savremenog žanrovskog pisma, analitička britkost dostojna jednog Morisa Žolija, autora ‘Dijaloga u paklu između Makijavelija i Monteskijea’, ostvarena u mediju pripovednog jezika kao osobene južnoslovenske leksičke riznice, roman ‘Još ne sviće’ preporučuje da ga se čita i van sezone. Ali i da se proučava naporedo sa ostalim afirmisanim imenima crnogorske proze unutar te poetike koja spaja mimetičku igru (iluziju) i kritičku anamnezu društva.
