>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Bluz velike vode

Bekim Sejranović, ‘Tvoj sin Huckleberry Finn’ (Booka, Beograd 2016.): Kompozicija knjige liči na sam diluvijalni tok reke ili na njene brojne nevidljive struje

Direktno prizivanje junaka Marka Tvena u naslovu romana igra ulogu objave identifikacije naratora sa ovom figurom petarpanovskog avanturiste, dok je mesto Misisipija kao rodnog mesta plovidbenih avantura zauzela reka Sava, neuporedivo manje Dunav. Iako i nova Sejranovićeva proza teži (efektu ili iluziji) autentičnosti, nije više moguća linearna plovidba i tvenovsko sukcesivno nizanje uzbudljivih dogodovština. Postoje romanopisci čiji koncept podseća na arhitektonski nacrt i postoje romanopisci spontanog ili asocijativnog pristupa pripovednoj građi. Sejranović definitivno pripada ovoj drugoj vrsti, što mu se može upisati kao nedostatak, jer proizvodi utisak kompozicione zbrkanosti njegovih knjiga.

U prethodnom romanu, ‘Ljepši kraj’, kompozicija je promišljeno slagana; ovde vlada nerežirani besporedak. Nema jedinstvenog pripovednog okvira, nema jasnih linija pripovednog vremena (kada se šta zbiva), umetnute su naslovljene anegdote kao autonomne celine, kao države u državi, pripovedni fokus je razdešen pa nije sigurno je li u fokusu naratorov odnos sa ocem, čija je narator u mnogo čemu karakterna replika, nekakva neohipijevska potraga za samim sobom ili je u fokusu odnos prema reci i ljudima koji na njoj borave i od nje žive.

U opsežnoj proznoj melasi sa autobiografskom maskom dve su se tematske pritoke snažno sudarile i nerazmrsivo izmešale: putovanje od Brčkog do Crnog mora koje je okončano na Đerdapu, u društvu japanskog snimatelja Mokua i Norvežanina Pettera, i plovidba Savom u društvu lokalnog rečnog krijumčara Crnca i Matorog, naratorovog oca, koji dolazi iz Australije da završne dane provede u zavičaju sa sinom. U redu, dalo bi se duhovito braniti da kompozicija ove knjige liči na sam diluvijalni tok reke (mada u stvarnosti reka teče dosta linearno), ili da liči na njene brojne nevidljive struje (mada su se kod Sejranovića pomešale dve reke koje nisu dale skladnu sintezu). Nešto suvislija odbrana ovakve anarhoidne kompozicije vezala bi se za veštačke rajeve ili narkotičke pejzaže svesti naratora, obrubljene anksioznošću, paranojom ili epifanijskim užicima, koji je, pored toga što je aktivni narkolog, erotoman i storyteller, povrh svega kapetan diletant i minus ribič/ribolovac. Ne može se poreći da u tom vremenski distorziranom proznom mozaiku ili alaskoj (ribljoj) čorbi nedostaje šarma i privlačnosti, ali ne nedostaje ni dosadne samoanalize, usidrene imaginacije ili nepoentiranog (pro)toka stranica.

‘Tvoj sin Huckleberry Finn’ je roman na reci, ne roman-reka, pa opet najdramatičnije je na kopnu, srbijanskom, u Šapcu i na Adi Huji, savskom rečnom ostrvu nadomak Beograda, posebno na Adi Huji, izletištu i kupalištu za (Novo)Beograđane, manje izvikanom od Ade Ciganlije, na kome je bacila sidro četnička družina vojvode Čeke Dapčevića, koja neometano konakuje i privređuje u svojoj kafani ‘Mala Ravna gora’. Četništvo je naturalizovano u Srbiji da više ne bodu oči njegovi simboli ili ulični promoteri, pogled sa strane to bolje vidi, pogled putnika-namernika-nemarnika, koga bizarno i opasno privlači kao plamen sveće noćnog leptira. Činilo mi se ponekad tokom čitanja da bi fragmenti romana bili efektniji kao usmene priče uz logorsku vatru ili ranoranilački home made after party, a nije nemoguće da su pojedine anegdota imale takvu pretpremijeru.

Iako se narator poistovetio sa junakom koji odbija da odraste, ovaj roman jeste pustolovina postadolescenta. Putovanje je mimikrija slobode ili impuls eskapizma, autoanalitičke refleksije vid zrelog rasuđivanja koje ne otklanja poriv za nestabilnošću. ‘Tvoj sin Huckleberry Finn’ nešto je drugo od advertajzing žanra romana: pohvala batrganju četrdesetogodišnjaka u stalnoj oscilaciji između neukorenjenosti i nostalgije. Nostalgije za kretanjem.

1/1